KNJIŽEVNA KRITIKA: Ontologija zla

ZBIRKA pesama Dragana Markovića "Po kratkom postupku" sastoji se iz prološke pesme, šest ciklusa i epiloške pesme "Ja".

Foto: Privatna arhiva

Sama prološka pesma naturalističkog i polisemičnog naslova "Odsecanje jezika" upućuje nas i na višestrukost stradanja koje to odsecanje podrazumeva. Osim prvi sloj - koji asocira na fizičko stradanje, ostali slojevi svedoče o neminovnim, teškim istinama o dekonstrukciji bića koje ostaje bez jezika. Kazuje o tome šta biće jeste dok ima jezik i služi se njime, a kakva je njegova sudbina kada jezika više nema. Ta pesma nas opominje da nakon seče jezika više nema priče, da je "prećutano pozlaćeno", da je povlačenje reči nemoguće i da nestanak jezika podrazumeva neiskazano kajanje, ukoliko treba da ga bude, kao i gutanje sopstvene krvi.

Sve te strašne neminovnosti lirski subjekt, onaj koji se obraća stradalniku, saopštava sa odmakom, sa svakovrsne distance, pa se čini da je to "lirski" u njegovom nazivu gotovo višak, a opet, zastupajući u svom diskursu usmeno nasleđe, ono koje je tekovina pričanja i prenošenja tradicije - jezikom. Govoreći o tom, znakovitom "ukidanju" jezika, uzrocima njegovog ukidanja i posledicama, pokazuje nam raskoš jezika, njegove izuzetne pesničke moći - na planu zvučanja i značenja, kao i u izboru i raspoređivanju reči. Kako bismo samo u malom te moći pokazali, navešćemo nekoliko stihova:

"Crven jarac, dobošari, ćuti preklan u košari. / Kad prolandaraš mesec išamaraš. / Pst! / Makaze-nakaze, poslednja reč i rep. / Šiprag, prag i crep."

Ta pesma nas uvodi u knjigu koja zapravo u celini na visokopesnički, sasvim autentičan način svedoči o poslednjim, baš poslednjim, trenucima revolucionara koji pripadaju različitim epohama i različitim kulturama.

Foto promo

Prvi u nizu stradalnika kojima se lirski subjekt sada emotivno približava su mladobosanski heroji: Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i Danilo Ilić, pogubljeni 3. februara 1915. O njima pesnički kazuje sveštenik, očevidac njihovog stradanja.

Druga je Lepa Radić, narodni heroj, učesnica NOB-a, koju su kao sedamnaestogodišnjakinju obesili nemački okupatori. U pesmi koja joj je posvećena ona sama je lirski subjekt koji u delikatnim, poslednjim životnim trenucima iskazuje sopstvena ubeđenja koja su iznad ideologije jer su istinita: "Sloboda nije luda, ako je pravda slepa."

Treći u nizu je Ernesto Če Gevara, takođe u ulozi lirskog subjekta. Ta pesma zapravo je njegovo obraćanje sopstvenom dželatu. U njoj je nepatetično, uspešno dočarano Čeovo biće i njegova težnja slobodi:

"Vidiš li ovu zemlju što mi danuje pod noktima; / u njoj je seme slobode, bubri i klija darežljivo; / da bi se zemlji svideli, svod smo šakama kopali."

Pomenuti niz nastavljaju pesme o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, Federiku Garsiji Lorki, o oficiru srpske vojske u Kraljevini Srbiji, Aleksandru Mišiću, sinu vojvode Živojina Mišića, i Ivanu Freglu, jugoslovenskom kraljevskom oficiru slovenačkog porekla.

Osim što obnavljamo znanja i sećanja, ovoga puta kroz umetnički diskurs, o značajnim ličnostima iz naše i svetske istorije, u svakom od poglavlja pesnik nas suočava sa različitim postupcima mučenja i pogubljenja. Po njima on imenuje svoje pesme: "Vešanje", "Zaziđivanje", "Rastrzavanje", "Kamenovanje", "Nabijanje na kolac", "Jalovanje", "Polivanje vrelim uljem", "Kupanje u katranu".

Nakon čitanja tih teških, naturalističkih pesama, koje su za nekoliko nijansi tamnije od onih koje su posvećene stradalnicima, ne možemo da se ne upitamo zašto to pesnik čini jer, izvesno je, čitalac će nad njima ostati potresen, poražen i uplašen, iako će svakako ostati zadivljen velikim pesničkim i jezičkim umećem.

Odgovor na našu zapitanost zapravo daje epiloška pesma. U njoj su kao lirski subjekti personalizovani: zločinac, nož, drška od noža, samo sečivo, ali i žrtva, njeno rovašeno oko, tkivo i krik.

Pesnik je spoznao ontologiju zla i sve oblike njegove pojavnosti. Pesnik je spoznao prirodu čoveka (njeno lice i naličje), prirodu revolucionara, istinoljubaca i slobodoljubaca, ali i prirodu zločinitelja, dželata, kao i očovečenje samih sredstava kojima se čini zlo. Pesniku je, kao i svima nama, neophodna katarza.

Možemo joj težiti čitanjem ove zbirke Dragana Markovića na način srodan čitanju knjige "Bol", Miroslava Maksimovića jer - o srodnom bolu i njegovom iskazivanju je reč.

Preporučujemo

Kultura

0 0

SVEDOČANSTVO O ŽENAMA ARHITEKTAMA U SRBIJI: Promocija knjige dr Snežane Toševe u Muzeju nauke i tehnike

25. 02. 2026. u 15:35

Kultura

0 0

NAGON, RAZUM I DRUŠTVENI PRITISCI: Slike prof.dr Uroša Nedeljkovića u Galeriji SANU

25. 02. 2026. u 15:04

Kultura

0 1

ODNOS ČOVEKA I PRIRODE: Radovi Radmile Lizdek u Prodajnoj galeriji „Beograd“

25. 02. 2026. u 14:30

Kultura

0 0

"SVET SE MENjA PRED NAŠIM OČIMA: Nova knjiga Silvane Stanković, o Specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini (FOTO)

25. 02. 2026. u 11:20

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije