BEZ ISTINE NEMA POEZIJE: "Izviiskra NJegoševa" dodeljena Miroslavu Maksimoviću u kripti Hrama Svetog Save

NA svečanosti u kripti Hrama Svetoga Save sinoć je dodeljena prestižna nagrada "Izviiskra Njegoševa" Miroslavu Maksimoviću (1946) za celokupno književno delo.

Foto: Z. Jovanović

Odluku je doneo žiri u sastavu: akademik Matija Bećković (predsednik), Milutin Mićović (Nikšić), akademik Ranko Popović (Banjaluka), dr Dragan Stanić (Novi Sad) i dr Dragan Hamović (Beograd).

U obrazloženju žirija je navedeno:

- Maksimović je, pre svega, posmatrač i komentator. Prodire u nutrinu pojava koje lirskim pogledom obuhvata. Takvo umeće posmatranja dovelo ga je u vrh srpske esejistike, razmatrajući u svojim esejima koliko pitanja pesničkog zanata, toliko i bitna pitanja epohe. Počinjući od sabrane lirske refleksije, dospeva, neretko, do čistih duhovnih momenata. U tematski razuđenoj poeziji pokazuje da je ključna borba ona unutrašnja, da je svaki čovek, da prizovemo Njegoša, luča tamom obuzeta, ali luča koja se tami otima.
Na svečanosti kojoj je prisustvovao patrijarh Porfirije, mitropolit Metodije i drugi crkveni velikodostojnici bili su i ambasador Rusije u Beogradu, bivši ministar za infrastruktru Tomislav Momirović, brojni pesnici, profesori, glavni i odgovorni urednik "Večernjih Novosti" Milorad Vučelić...  

Besedeći o laureatu Matija Bećković je rekao:

- U novijoj istoriji srpskog naroda svaki srpski pesnik je izviiskra Njegoševa. A poneki, kao Miroslav Maksimović, i iskrine iskre iskra, pa je iskra postao i on sam. Iako rođen u Njegoševu, a u Beogradu živeo u Njegoševoj ulici, niko nije diskretnije pisao i živeo po strani, a izborio vidnije mesto u modernom srpskom pesništvu. Kao da mu je ime i prezime poslužilo da što bolje maskira svoju posebnost i izdvojenost. Miroslava Maksimovića smo, što iz milošte što iz ekonomičnosti što iz mode našeg vremena, prozvali Maks.

Prisećajući se kako je Maks njemu i prijateljima Dušanu Radoviću i Stevanu Raičkoviću doneo mnoge radosti, i kao originalan pesnik među pesnicima i svoj, pouzdan čovek, Bećkovoić je istakao:

- Duškova dela smo posthumno zajedno priređivali, a Raičkovićev sonet "Kamena uspavanka" Maksimoviću je poslužio kao magistrale, za sonetni venac kojim je ovenčao i svoje i Raičkovićevo pesništvo. Ali da mnogo ne okolišimo, kao što je i Miroslav Maksimović okolišio i spavao pod upijačem zamajavajući se stihovima o životnim radostima i teškoćama i dok u zrelom dobu svog života nije napisao knjigu "Bol" i dokazao da nema poezije bez istine. "Snaga kroz zelen struk, što tera cvet." U slučaju Miroslava Maksimovića bila je bol. Tako se zove i njegovo remek-delo i ne bi pogrešio da je tako naslovio i svih 111 soneta, pa i ukupno delo. Bol je novo Miroslavljevo jevanđelje.

Bećković je podsetio na pesnikovu majku Stoju Uzelac, koju su kao devojku bacili u Unsku jamu, kod Durdžića gaja 6. avgusta 1941. godine. I zajedno s njom svu njenu porodicu, oca, majku, brata i sestre:

- Bila je najstarija, ostala je živa, ali je o tome ćutala kao zalivena, pogotovo kad se udala za vojnika pobedničke vojske Mila Maksimovića. Kad se po ratu vratila u svoj rodni kraj, tamo su među pobednicima zatekla i neke od onih koji su je u jamu bacili. I o tome je Stoja stoički ćutala, da bi se tek pred odlazak Bogu na istinu ispovedila svom sinu, koga je zato i rodila. Tako je u naše vreme Stojin sin dopevao Goranovu jamu, a svoju majku Stoju Uzelac pridružio Soji Branka Ćopića i "Stojanki majci Knežopoljci" Skendera Kulenovića.

O nagrađenom pesniku besedio je i Dragan Hamović, koji je podsetio da je Maksimović stupio na scenu srpske poezije pre nešto više od pola veka, suvereno, jednako oslonjen na lirske kontinuitete koliko i na plodove ondašnjih poetičkih opita:

- Posle Raičkovića koji, u razdoblju dozvoljenih apstrakcija i zamućenja, programski istura lozinku "Svet je ono što gledam!" i "Svet je ono što čujem!", Maksimović razvija ovakvu strategiju, ukršta horizont slika viđenih golim okom, s onim poteklim iz snovidovnih i ispitivačkih viđenja. Maksimovićeva lirika pokazuje kako pevati i misliti svet (i misliti pisanje) a ne biti bučni rušilac. U srpskoj kulturi koja se podockan preselila u gradove i teže privikavala na život u njima, u našim gradovima nemilice razaranim imperijalnim udarima, u ovoj kulturi preskoka, neusmerenosti i samozaborava, biti posvećeni pesnik grada dugo je ostalo retkost koja se ceni i traži.
Moglo bi se reći da je Njegoš pesnik nad pesnicima, ali ni to nije dovoljno, jer i pesnik nad pesnicima samo je pesnik, napomenuo je Miroslav Maksimović i objasnio:
- Njegoš je još nešto. Kad bih morao - a sad moram - da to nešto odredim jednom rečju, rekao bih da je Njegoš utemeljitelj. On je, u novom veku, a nasuprot težnjama novog veka, pred Srbe jasno izneo i na punu svetlost postavio, izvukavši ga iz dubina narodnog pamćenja, kosovski zavet. Kosovski zavet nije bojni poklič, mada može da bude i to, on je način uzdizanja Srba u sebi samima - to uzdizanje je lepo i kratko opisala sintagma: nebesko carstvo. Nebesko carstvo jeste na nebu, ali je nebo u nama, kad se do njega uzdignemo. Kad se izvijemo kao "iskra za nebo stvorena". A odakle je došao kosovski zavet? Njegov izvor je u Svetosavlju. Da nije bilo Svetog Save, teško da bi bilo kosovskog zaveta. Svetosavlje je i suština srpskog nacionalnog bića - bez njega, mi ne bismo bili narod koji smo - i osnova srpske kulture, čiji deo je srpska poezija.

Njegoš je, dakle, na taj stub, ili stubove postavio, odnosno učvrstio našu duhovnu osnovu u novom veku, rekao je slavodobitnik i zaključio:

- Onako kako kod Rusa sve izlazi iz Puškina - i to nisam rekao ja, nego Dostojevski i Gogolj - tako kod Srba sve izlazi iz Njegoša (ni to nisam rekao ja, nego, malo drukčijim rečima, Ivo Andrić). Na Njegoševoj osnovi, srpski novovekovni pesnici mogli su, mogu i moći će da dižu svoje građevine, po svom ukusu, svom osećanju i svojim mogućnostima, sa svojim ukrasima i oblicima. Pa sam tako i ja podigao kućicu na kojoj je sada ispisano Njegoševo ime, da je uveća.

Foto: Фото: З. Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Piše kroz sećanja svoje majke Stoje  

Na svečanosti je bio i mitropolit Joanikije, na čiju inicijativu je ova nagrada osnovana, koji se obratio prisutnima:

- Pre 10 godina, dok sam bio u manastiru, pročitao sam prvi put deo pesničke reči Miroslava Maksimovića i sada mogu da kažem da sam sa velikom radošću prihvatio vest da je žiri odlučio da se ovogodišnja nagrada dodeli baš njemu. On piše sa osećajem duševnog i fizičkog bola, o užasu genocida koji su ustaše 1941. izvršile nad srpskim narodom. Piše kroz sećanje svoje majke Stoje, koja je bila bačena u jamu sa svojim najbližima i koja je čudom Božjim izašla iz nje i spasla se. Iz majčinog bola Maksimović je sve pretočio su svoje delo "Bol". Znamo, uostalom, da iz hrišćanske vere proizilazi da se bol, lagano, pretvara u poeziju.

U maju u Nikšiću

Njegoševe i Maksimovićeve stihove čitali su i program vodili glumci Biljana Đurović i Nebojša Dugalić, a u programu su učestvovali i Srbski pravoslavni pojci. Nagrada "Izviiskra Njegoševa", koju dodeljuju Eparhija budimljansko-nikšićka i Mitropolija crnogorsko-primorska, a pod pokroviteljstvom Mona Plaza, biće svečano uručena na dan Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja u Nikšiću.

Preporučujemo

Kultura

0 0

SVEČANO OTVARANjE IZLOŽBE „PEĆKA ŠKOLA – MESTO RAZVOJA, VEŠTINA I ZNANjA“

18. 02. 2026. u 16:58

Kultura

0 7

SVET PROPADA, BAŠ KAO REKA BEZ POVRATKA: Sa Milanom Ciletom Marinkovićem, u Parizu, o njegovim novim slikama

16. 02. 2026. u 17:05

Kultura

0 0

SNIMA SE FILM "SRETENjE": Uloga Karađorđa pripala našem proslavljenom glumcu

16. 02. 2026. u 11:50

Kultura

0 0

ZAŠTO GA JE MAJKA SAHRANILA U STAKLENOM KOVČEGU: Smrt pesnika Branka Miljkovića - našli ga obešenog o drvo u centru Zagreba

15. 02. 2026. u 13:34

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije