POSLE GLUME VODIO ŽIVOT KAO IZ FILMA: Radomir Raša Radosavljević uloge je birao sam, sudbina ga "nosila" po raznim meridijanima

DOK je bio dečak, Radomir Raša Radosavljević maštao je da na kratko uroni u tuđi život i izađe pred reflektore kao neko drugi.

Privatna arhiva

Ta želja odvela ga je do akademskog pozorišta "Branko Krsmanović", gde je kao student turizma odigrao prvu glavnu ulogu. To je bilo dovoljno da se zauvek zaljubi u glumu, a i da ga zapaze televizijskii filmski reditelji.

Radosavljeviću, međutim, nije bilo suđeno da ostane u pozorištu. Život ga je vodio na druge strane. Ipak, ostao je blizu glume. Pozorišnu scenu zamenio je televizijskom i filmskom: godinama je u serijama Siniše Pavića i Mihaila Miše Vukobratovića bio "čovek iz drugog plana". Krenuo je s filmom "Kako je propao rokenrol", a zatim su došli "Bolji život", "Srećni ljudi", "Bela lađa", "Porodično blago", "Policajac sa Petlovog brda", "Stižu dolari"... Zanimljivo je da nikad nije bio na kastingu. Uvek ga je zvala stara ekipa iz "Košutnjak filma", Siniša, Miša. Ispred kamera je stajao tokom snimanja šezdesetak epizoda. Za više nije imao vremena zbog dinamičnog života.

- Meni je gluma bila beg, ali lep. Onaj kad ne pobegneš od sebe, nego u sebe - priča nam Radosavljević, dok sedimo u njegovoj kući u Vrčinu. - Za mene su oni koji su završili glumačku akademiju govorili da im se dopada način na koji iznosim uloge i da je trebalo ozbiljno da se bavim glumom. Bilo je situacija u kojima su mi reditelji dopuštali da obogatim neku scenu svojom idejom.

Privatna arhiva

Na stolu ispred nas fotografije i isečci iz novina.

- A posle toga... Posle je sve postalo nekako brže. Počeo sam da radim druge stvari. Vodio sam diskoteku, sarađivao sa dečjim odmaralištem na Avali "Šuplja stena", bio organizator velikih manifestacija.

I putovao je. Bio je stjuard, živeo u Norveškoj i Nemačkoj. A onda je postao menadžer flamenko trupe "Duende". Sa njima je, kaže, ponovo osetio umetnost, ali drugačije - kroz ritam i pokret.

- Kad gledaš flamenko, to ti je kao da gledaš bol kako pleše. Kad smo nastupali po Srbiji, publika je gledala kao da nikad ništa slično nije videla. Doživljavali smo ovacije, jer je pozornica bila puna igrača, pevača i svirača koji su stvarali neverovatne slike prepune egzotičnih boja nošnji, zvuka kastanjeta i akustičnih gitara.

Nastupala je trupa "Duende" i kada je čuvena Kasandra - Koraima Tores - devedesetih godina došla u Srbiju.

- U to vreme sapunica "Kasandra" bila je mnogo popularna, a Koraima Tores ogromna zvezda - priča Radosavljević. - Bili smo u četiri grada - Novom Sadu, Beogradu, Subotici i Nišu. Svuda smo dočekivani sa ovacijama, ali kad smo došli u Niš - nastao je haos i u gradu i na koncertu. Masa ljudi se okupila da je dočeka. Kad smo izašli na binu nastalo je vriskanje, guranje, kao da je stigla Madona. Koraima je bila zbunjena, nije znala šta se događa. Pitala me je šta im je. Ja joj kažem: Došli su zbog tebe, da te vide. A ona zaplače. Nikad, kaže, nije doživela takav doček.

Privatna arhiva

I sad, kad to priča, ne izgleda kao da žali što nije nastavio sa glumom. Sećanja polako vraća u 2009. na ono što nije planirao, a što mu je, izgleda, promenilo život.

- Bilo je obično popodne. Sećam se, ljuštio sam krompir za ručak. Bio sam nervozan, ni sam ne znam zbog čega. Presekao sam jedan krompir na pola i na obema polovinama sam ugledao krstove idealnih dimenzija. Zanemeo sam od čuda, i preznojio se.

Radomir tada nije znao šta da radi s tim krompirom. Pokazao ga je svešteniku u Vrčinu, koji mu je rekao da ga obavezno sačuva.

- Nisam spavao celu noć, razmišljao sam kako da krstove sačuvam. Izjutra sam se setio da treba da odem na Poljoprivredni fakultet. Tamo su mi objasnili šta da uradim da ga zaštitim. I evo ga, još ga imam - pokazuje nam Radomir rasečen krompir na pola u teglici sa nekom tečnošću. Izgleda kao da ga je juče isekao.

Mesni sveštenik, otac Velimir mu je tada napisao: "Bog se javlja na razne načine. Imamo primer Radomira Radosavljevića kome se dana 26. aprila 2009. godine desilo čudo u vaskršnjem postu. Presekao je krompir i pojavio se časni krst. Doneo ga je kod nadležnog paroha da pokaže i duhovnik je dao blagoslov da se sačuva. Ja sam ga osveštao".

Od tog dana, kaže Radosavljević, krstovi kao da su počeli da dolaze - sami. Nizali su se na mnogim predmetima - sve do sadašnjih osamdesetak koliko ih ima sačuvanih. Svi se nalaze u jednoj sobi u njegovoj kući. Radomir razmišlja da bi bilo dobro da se negde izlože, da bi ih ljudi videli.

- Pošto su svi "pokretni", moji prijatelji koji su ih videli su mi predložili da nađem način da ih negde izložim, jer je zaista neobična i jedinstvena kolekcija. Razmišljao sam da bi bilo lepo da za to bude zainteresovano neko turističko mesto,zato što bi to bila svojevrsna atrakcija. Ako se to ne ostvari, planirao sam da u svojoj kući napravim galeriju ili muzej. Kad ti nešto dođe samo, nije pristojno da okreneš glavu.

Sa terase, gde se razvila loza, kako kaže Radomir, samonikla iz temelja kuće, gledamo u školu Sveti Sava i Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla.

- Nisam siguran da li je sve ovo slučajno, jer su moja kuća, škola i crkva u trouglu - ispraća nas Radomir vidno uzbuđen.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije