ONAJ U PRAŠINI: Od studentske pobune do kontejner revolucije

KADA se 1. novembra 2024. godine urušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu, Srbija je zaista stala. Bol, tuga i patnja bili su istinski i iskreni Verujem da nema čoveka u našoj zemlji koga ova tragedija nije dodirnula u dubinu srca i duše.

Foto: Novosti

Međutim, ono što je u narednih nekoliko dana usledilo nije bila borba za pravdu i istinu, već pokušaj da se tragedija iskoristi kao okidač za ono što Nasim Taleb u svojoj knjizi naziva fenomenom "crnog labuda" odnosno neočekivani događaj koji se naknadno koristi kao poluga za političke ciljeve. Tragedija je dakle bila samo povod. Uzrok pokretanja obojene revolucije u cilju rušenja vlasti leži mnogo dublje. Njegov koren je u nezadovoljstvu manjeg dela društva, onog bogatijeg i glasnijeg, koji već dugo smatra da mu, bez obzira na narodnu podršku, po prirodi stvari pripadaju odlučujuća mesta u upravljanju državom. Taj sloj, koji sebe doživljava kao elitu, duboko je uveren da je materijalna i statusna nadmoć dovoljna legitimacija za političko vođstvo, bez obzira na volju naroda. Naravno, ne treba ni isključiti spoljne interese kojima slobodna, suverena i prkosna politika Aleksandra Vučića predstavlja kamen u cipeli. Neuvođenje sankcija Rusiji, odlazak 9. maja u Moskvu, sporazum o slobodnoj trgovini sa NR Kinom, odbijanje da prizna secesiju južne pokrajine i da pusti niz vodu Republiku Srpsku, samo su neki od razloga zašto zapadnim centrima moći aktuelno državno rukovodstvo Srbije nije po meri.

U toj matrici, naročito imajući u vidu da je opozicija u Srbiji duboko kompromitovana da bi se zaigrala karta na njih, studenti su gurnuti u prvi plan. Sredinom decembra fakulteti su blokirani, amfiteatri su pretvoreni u političke štabove, a početni zahtevi formulisani su tako da zvuče principijelno i plemenito, ali da u suštini ostanu neodređeni i samim tim faktički nemogući za ispunjenje. Do danas je ostalo nedefinisano ko je nadležan za ispunjenje zahteva i ko je nadležan za ocenu njihove ispunjenosti. Krajem decembra na javnu scenu stupili su plenumi, fantomske grupacije bezimenih pripadnika, koji putem društvenih mreža navodno vode pobunu. Plenum, kao oblik organizovanja, pokazao se kao savršen model za ljude koji žele da učestvuju u politici, ali bez ikakve odgovornosti. Njihov rad zasniva se na odlučivanju kroz navodnu direktnu demokratiju. Tako je barem na papiru. 

 U realnosti, plenumi su zapravo oblici moderne anarhije.

Unutar njih ne postoji nikakva odgovornost, hijerarhija, ali kako se pokazalo ni doslednost. Sve odluke donose se jednoglasno, odnosno oni koji pokažu drugačije mišljenje završe na crnoj listi i zabrani im se dalje prisustvo i učešće. Jednog dana plenumaši se nekome u svojim redovima dive, a sutradan se o istu osobu i njene postupke ograde. I samo nastave dalje. Formalno nemaju lidera, ali suštinski se vešto upravlja iz senke. Ovakvi oblici organizovanja nisu plod kreativnosti i originalnosti, već su prepisani iz vremena komunizma, kada je na identičan način ideja samoupravljanja poslužila kao kišobran za partijski monopol i jednoumlje. Njihova suština je u tome da glasna manjina nametne svoju volju tihoj većini. Ukoliko bi se ovaj totalitarni model organizacije preslikao na državu ponovo bismo imali diktaturu iz koje smo se jedva izvukli.

Tokom januara usledio je još jedan strahovit udar na temelje srpskog društva i države. Naime, oni koji stoje iza zavese pokušali su da pobunu prošire čak i na osnovne i srednje škole, što predstavlja izuzetno opasnu manipulaciju, uplitanja maloletne dece u politiku. Deca su se ohrabrivala da ne idu u školu, nastavnici koji su želeli da rade svoj posao bili su targetirani i ismevani, a u više navrata školska dvorišta pretvorila su se u mesta za održavanje političkih protesta. Ipak, nakon nekoliko nedelja neizvesnosti škole su se ipak vratile svojoj osnovnoj funkciji, obrazovanja i vaspitanja.

Važno je ukazati da je u samom početku ove krize, u prvih nekoliko meseci, značajan deo naroda poverovao da se radi o borbi mladih za pravdu, želji naše dece da žive u uređenijem sistemu i da je čitav pokret zapravo društveni, a ne politički. Međutim, vrlo brzo pokazalo se da je istina upravo suprotna. Borba za vlast je zapravo bila jedini cilj pokretanja protesta i blokada. Deca toga možda nisu bila svesna, ali kako se kaže - "put do pakla je popločan dobrim namerama". Nadležnim pravosudnim institucijama se nije dozvolio ni jedan dan da rade bez pritiska i utvrde odgovornost, već su se suđenja organizovala na ulicama, društvenim mrežama i u medijima. Preko noći mnogi su postali sudije, tužioci, inženjeri, eksperti opšte prakse, i krenuo je lov na veštice.

Revolucionarni pokret je tokom februara i marta pokušao da, pod snažnim pritiskom ulice, izazove promenu vlasti bez izbora, pod izgovorom potrebe za formiranjem tzv. prelazne vlade. U ovom periodu organizovano je nekoliko velikih protesta u Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu i na kraju finale u Beogradu 15. marta. Kako to nije dalo rezultat i nije slomilo režim, početkom maja se potpuno otvoreno prelazi na teren politike, odnosno svi početni zahtevi padaju u vodu i kao jedini zahtev se postavlja raspuštanje skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Do tada navodno društveni pokret postaje i formalno politički akter.

Aleksandar Vučić, kao politički veteran, prozreo je nameru blokadera i odlično razumeo da oni zapravo ne žele izbore. Navodni zahtev da se raspišu izbori je u suštini ozbiljna podmetačina. Pravi cilj je raspuštanje parlamenta, a zatim blokada izbornog procesa. Tako bi se kriza dodatno produbila i stvorio bi se pravni vakum u kojem bi plenumi preuzeli vlast. Srbija bi ušla u neustavno stanje i to bi bio kraj države. Izbori su kao opcija bili na stolu mesecima, odnosno vlast je od decembra do marta gotovo svaki dan nudila izbore i referendum kao način za prevazilaženje krize, međutim blokaderski pokret kategorički je odbijao tu opciju. Verovali su u revoluciju, a kada su se snovi srušili i energija počela da se gasi, zatrebalo im je novo pogonsko gorivo.

Videvši da im od ispunjenja želja nema ništa, blokaderi zakazuju novi protest za Vidovdan, simbolički dan koji treba da ponese poruku istorijske dramatike. Ali broj prisutnih sada je višestruko manji nego 15. marta. Široka narodna podrška je iščezla, većinski narod ih je prozreo. Frustrirani time blokaderi pokreću novu fazu, daju "zeleno svetlo" za totalnu radikalizaciju i dan nakon Vidovdana kreće kontejner revolucija, odnosno počinje ogoljeno nasilje i teror običnog naroda.

Umesto ozbiljnog društvenog dijaloga o reformama sistema ili institucionalne borbe za programe i ideje, danas u Srbiji gledamo scene blokada ulica i raskrsnica, uz upotrebu kontejnera sa smećem. Obični građani, oni koji rade, leče, uče, hrane porodicu, postaju taoci političkog performansa manjine. I sve to u najvećim letnjim vrućinama. Cilj je očigledan, da Srbija proključa, da se izazove neki novi "crni labud" i dobije dodatno gorivo za nastavak revolucije. Policija, koja minimalnom upotrebom sredstava prinude štiti poredak i red, se antagonizuje i predstavlja kao neprijatelj naroda. Želja blokadera za krvoprolićem je ogromna. Treba im neka žrtva, koja će ponovo zapaliti javno mnjenje i daće sve od sebe da isprovociraju državu da do toga dođe.

Ipak, racionalno i objektivno posmatrano, u ovom trenutku revolucija je suštinski propala. Ono što gledamo poslednjih dana jesu njeni poslednji trzaji, pokušaji da se izazove novi nesrećni događaj koji bi ponovo mogao da pokrene mobilizaciju. Vlast se u međuvremenu konsolidovala. Narodni otpor prema blokadama raste, što najbolje pokazuju rezultati ponovljenih izbora na biračkom mestu 25 u Kosjeriću, gde su građani jasno rekli šta misle. Blokaderi su za 20ak dana izgubili svakog trećeg glasača na mestu koje im je bilo jedno od najjačih uporišta na izborima 8. juna. Umesto da se umiju hladnom vodu i razmisle o daljim koracima, oni ubrzavaju svoj put u političku propast.

Srbiju i dalje nažalost čekaju brojni izazovi. Međutim, najteži trenuci su definitivno iza nas. Dok su rezultati vlasti vidljivi u stotinama kilometara novih puteva i pruga, novim bolnicama, školama, većim platama i penzijama, međunarodnom ugledu, alimentacionom fondu, povoljnim stambenim kreditima, sa druge strane rezultati blokadera su svađanje naroda, igranje na kartu podela, rušenje, blokiranje, ali i uništena akademska godina. Istina je danas mirnija od buke. Ali je upornija. Srbija će pobediti!

"Onaj u prašini"

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije