SVEDOČILI I JUNACI ROMANA NEVIDLJIVI SPASITELJI: U godini jubileja 170 leta Srpske čitaonice Laza Kostić u Somboru

Knjiga „Nevidljivi spasitelji“ akademika Dragana Damjanovića, posle promocije u Biblioteci Vukovog zavičaja, koja postoji skoro koliko i ova čuvena Srpska čitaonica Laza Kostić u Somboru, na Zlatiboru u Kulturnom centru i zdanju Stare skupštine u Kragujevcu, gde je knez Miloš doneo Sretenjski ustav 1835 i druge vitalne odluke, stigla je, žpred sjajnu publiku, dokazane znalce  pisane reči i umetnosti iz gospodskog, kulturom našom i duhovnoću božanstveno davno ovenčanom i ulepšanom, grada Sombora.

V Mitrić

Besedeći na promociji novinar Vladimir Mitrić,  nekadašnji redakcijski kolega, prijatatelj i saradnik iz SKANU, rekao je da je „ Ava Ćelijski, dr Justin Popović, svetac ćelijski i vranjski, govorio je da je crkva „parče neba na zemlji“, a ja bih rekao da je „Sombor parče neba lepote, kulture,  duhovnosti, gospodstva, otmenosti i časti“.

- Baš tako sam ga doživeo, još prošli put, kad smo pod istim ovim svodovima, promovilasi Draganov roman „Anja sa Dedinja“ -kazao je Mitrić. -I po onome što sam doživeo u ovom čuvenom prostoru i u gradu, na svakom koraku, što se tiče  velelepnih građevina, mnogih saobraćaja i lepote duše Somboraca.Nije ni čudo što je  Dragan Damjanović, u ovom delu, ovekovečio vaš, a dozvolite mi da kažem, i naš grad.Za mene, od prošle godine, lepšeg grada, gledano u svakom pogledu, od Sombora nema.I, zato smo rado došli među vas, da pokažemo i prikažemo sabrane priče o  nevidljivim spasiteljima, onima koji se ponašaju u duhu one narodne da „daje desnica da ne vidi levica, i da daje levica da ne vidi  desnica“.Dakle, dela čine u tišini, sklonjeno od javnosti, ali blizu ljudskih srca, njihovih potreba i blizu našem Gospodu Isusu Hristu, onome u čijem je duhu, na čijem je putu, po čijem je učenju, naš dragi da ne može biti draži Dragan Damjanović zasnovao svih svojih trideset romana.I to većinom onih, koje nam, kao malo ko, zaista, približavaju najlepše moguće i najasnije, našu veru od najstarijih vremena do danas.

Velika je stvar, po Mitrićevim rečima, za svakoga koga je Dragan ovekovečio u ovom delu,“ali i za sve nas, jer to čini onaj ko se, baš približio Bogu, jer nam je, pored ostalog,  put svete porodice, delo Anastasije, majke Svetoga Save, većine naših svetih, sveta mesta od Egipta, Svete Gore do Kipra, u čemu mu je veliku podršku davao i daje njegov divni sin Stefan, vrli kragujevački sveštenik, intelektualac i duhovnik“.

- Kad čovek te raskošne duhovnosti o nekome piše lepo, pitko, zanimljivo i dopadljivo, onda je to veliki blagoslov, za radovanje i sreću svake ljudske duše.I za one o kojima piše i o čitaocima -istakao je Mitrić. - I videćete kako, ma da vam se u prvi mah ne čini, sve ove priče zasnivaju na najboljem što propoveda naša prava, pravoslavna vera, koja nas je održala kroz vekove i kada je bilo najteže i kad je delovalo da izlaza nema.A, izlaza uvek, kao i nade, ima, pokazuje nam Dragam ima kada ste u molitvi, u veri u Boga i i u ljubavi i pažnji prema bližnjima svojima. I Božja je volja da nas, sa Draganom, vuče da dođemo u ovu slavnu Čitaonicu, koju je, pored ostalih 10 godina, vodio čuveni naš Laza Kostić, čiji, kao i duh mnogih drugih umetnika, uključujući veličanstvenog Savu Stojkova,  ispunjava, ne samo ovo lepo zdanje, već sve nas koji ulazimo u njega.I znamo da susret Lazin sa Teslom u Pešti, sa genijalcem iz  Smiljana, koji je, uz druge, obožavao njega i čika Jovu Zmaja, kao i Nikolaja Velimirovića.Svi su oni, uključujući i velikog Srbina i Banaćanina Mihaila Pupina i Milutina Milankovića, Jovana Cvijića, Vuka Karadžića duboko nosili Boga u sebi.To je njihova dela učinilo veličanstvenim, večnim i dragim da draža ne mogu sa budu u interesu za svoju veru, rod i otadžbinu.

I, kao što je Vuk znao, kako kaže Isidora Sekulić, „da je jezik krvotok naroda“, tako je naš Dragan u ovom delu iz tog, našeg naroda, izvukao na divan način ono najbolje i najlepše oko nas, onu dobrotu koja znači, i trenutno, ali i daje nadu za budućnost.Opisao je ljude, oko nas i među nama, koji svetle svojim delima, bez želje da se to čuje, krijući ih  od svih, ali, eto, nisu uspeli to da sakriju od Dragana, čoveka  grandiozne duhovne snage, sjajne spisateljske darovitosti, velikog obrazovanja i osećaja za svaku emociju, koja čovekoljublje „kuje“.I, hvala mu na ovom delu.

Pre petneestak godina bio sam dve nedelje, na VMA, u društvu našeg slavnog pisca i akademika Dobrice Ćosića.Baš smo se, nekako, zbližili i dao sam mu da pogleda Draganovu knjigu o putu svete porodice.Ćosić nije krio da je očaran  onim što je pročitao, kako je rekao, i stilom i znanjem autora, naporom koji je učinio da napiše to delo, bez čega, kako je istakao, nema valjane knjige.Rekao sam mu da bih voleo da napiše  bar mali prikaz tog dela duhovno bogatog dela.Ćosić mi je rekao da mu je to, nekako, neprijatno, jer je kao dečak hulio na Boga, jer je u njegovoj rodnoj Drenovi, grad uništio svu letinu.Rekao sam mu da bi, po mom mišljenju, bilo dobro da se čuje sa Draganom, što je rado prihvatio.Spojio sam Dragana i Dobricu.Naš veliki pisac je bio je oduševljen, jer mu je Dragan, kako je rekao, na tako jednostavan, ali genijalan način, pojednostavio osnove naše vere, Isusa i njegov put.

- O, gde je ovaj čovek bio do sada, zašto ga nisam pre upoznao -rekao je Dobrica.

A, Dragan je, za mene, pre svega, moj kolega novinar, bio i ostao.I to mi je drago, jer veliki kolumbijski pisac, Gabrijel Garsija Markez, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, ostao je novinara, a za novinarsto je rekao da je to „najlepša profesija na svetu i da se protiv toga ne može“.Markez se, do poslednjeg dana, borio za profesiju, pogađao ga je pad profesionalnizma i kodeksa, koji su, kako je video, došlo naglom pojavom internet novinarstva.Bio je ponosan što je novinar kao i Dragan, dok, danas,  dosta onih koji su otišli u književne vode, ili iskoristili profesiju da uđu u politiku, kriju, kao zmija noge,  da su bili novinari.To samo dokaz da su u novinarstvo zalutali, jer je reč o profesiji gde se lako vidi da li neko za taj esnaf ili nije.

Dragan, siguran sam, nema tog blaga, da piše o nekome ono što ne misli, što nije doživeo kao zaslužno, valjano, dragoceno i zanimljivo.Tu je nepokolebljiv, pa me je podseća na našeg velikog pisca, Nobelovca Ivu Andrića, od kog je Josip Broz  tražio da napiše roman o njemu, posle objabljenog romana „Omer paša Latas“.Andrić se, prvo, branio da ne poznaje Broza dovoljno i da bi to bolje, recimo, učinio Dedijer.Broz je bio izričit: -Ma, kakav Dedijer, on nije pisac.Hoću da vi pišete.

Posle uvijanja, Andrić kazuje Brozu: -Izvinite, druže maršale, ja ne znam da pišem o živim ljudima  -čime je Broz shvatio da ga Nobelovac neće ovekovečiti.

Dragan, s druge strane, piše ono što je najteže -o živim ljudima, ali  samo onim koji su, po njegovoj oceni, osećaju i aršinima, dostojni pisanog ovekovečenja.Večeras su sa nama neki od junaka ove knjige, a najsvletliji i najveći junak je ovaj divni grad Sombor sa svim lepotama, bogastvom i dobrim, umnim, časnim i prijatnim ljudima“.
Dragi Božji ljudi, dolazim iz Jadra, zavičaja Vuka Stefanovića Karadžića, i donosim vam blagoslov iz Manastira Tronoše, gde  Vuk stekao prvu pismenost i čiji je prvi učitelj Stefan Jovanović, pre osam godina postao svetac naše Crkve.To je svetinja u koju je rado dolazio, jer je u rodnom selu, Koreniti, njegove majke, dr Jovan Cvijić, naš čuveni naučnik, pre svega geograf i antropolog, po mnogima  jedan od najsvestranijih naučnika sveta svih vremena, koji je bio predsednik Srpske kraljevske akademije, ali i, u dva mandata, i rektor Beogradskog univerziteta.Zašto ga ističem?Večeras su, ovde, uz našu dragu Đurđinu Barać, zdravstveni radnici, div junaci naših dana, oni koji svakodnevno bdiju nad zdravljem i životima mnoštva ljudi.Oni koji su pokazali, uz ljubav i posvećenost poslu koji su izabralu, i hrabrost najviše moguće mere požrtvovanost, posebno u doba pandemije Korona virusa.Hvala im za velika dela i Božji je dar što su takvi heroji naših dana danas sa nama uz  nas i ovo bogougodno delo „Nevidljuvi spasitelji“.E, naš  i vaš Jovan Cvijić, rođeni Lozničanin, kao i ja, najzaslužniji je što je Srbija dobila Medicinski fakultet, pa Srbi i Srpkinje nisu  više morali da idu na školovanje, obavezno, u inostranstvo.Cvijić je ustanovio i Poljoprivredni i Bogoslovski fakultet, ali i Filozovski u Skoplju i Pravni fakultet u Subotici.Znao je da telu i duši ljudskoj potrebno lečenje,  pravda,duhovnost, kultura, obrazovanje, ali i znanje iz agrara da Srbija zakorači više u svom tadašnjem razvoju.

A, velike su zasluge našeg Dragana što je Srpska kraljevska akademija naučnika i umetnika, čiji je predsednik svojevremeno bio Cvijić, jedina, ustanovila priznanje dr Draga Ljočić, u čast te naše prve žene lekarke, humaniste, ratnika, oficira, zadužbinara, humaniste i borca za ljudska prava, pre svega prava žena.Ova Šapčanka i Srpskinja bila je prva pripadnica lepšeg pola  sa fakultetskom diplomom i jednom od pet u tadašnjoj Evropi.Videla je velika muke, uprskos svim vrednostima koje  je imama,  da bi radila u državnom zdravstvu.Boreći se se za sebe, borila se za status žena u državnom zdravstvu i društvu uopšte, čime je ostavila dubok trag, ali i primer ženama da, narodski rečeno, „ne daju muškarcima ispred njih“.

Lozničanka Olgica Samoilović Baštovanović, koja je uspela da iznedri, na čisto prirodnoj osnovi,  vrhunski u svetu priznatu kozmetiku, veliki je poštovalac dela i Drage Ljočić, ali i našeg Dragana Damjanovića, čija je sva dela pročitala i o kojima  je svedočanstvo svela na jednu rečenicu; -Bez Boga, ni preko praga, uči nas i svedoči, u svakoj knjizi, na svakoj strani i u svakom pasusu Bogu, sigurno, premili Dragan Damjanović.

Olgica  je stasala u jednu od najuspešnijih žena, ne samo u Srbiji, već i u svetu, od Moskve, Berlina, Pariza do Kipra, Egipta do Dubajia.Pokazala je, kao i dr Draga Ljočić, da  žena, uz lepotu i nežnost, ima i te kakvo znanje, darovitost, umeće i energiju za najveća dela.I, sama kaže, da su  je na putu ka uspehu podržali ljudi poput Dragana Damjanovića i Dobrice Ćosića, koji je,sa zadovoljstvom, primio na dar, a potom bio ponosan, prirodnim sapunima iz Jadra, zavičaja slavnog Vuka na čijem je pismu, i sa čijom ćirilicom, ispisao najveća dela, slaveći tako i jednog od najčuvenijih Jadrana i Srba.Naša uspešna Lozničanka šalje vam pozdrave, od srca, i kao žena koja je dobitnik nagrade Kapetan Miša Anastsaijević, koja nosi ime po velikom srpskom zadužbinaru.

Blagoslov vam upućuje i arhimandrit Georgije Mićić,iguman Manastira Lelić, čuvar ćivota svetog vladike Nikolaja Velimirovića, koji je,kako je govori sveti Ava Ćelijski, „najveće čedo koje je rodila majka Svetosavka, posle Svetoga Save“, koji je zabeležio i besmrtne reči da je majka biće najsličnije Bogu.

Autor je, zahvaljujući se od srca domaćinima na čelu sa Đurđinom Barać, rekao da je „srećan i radostan, jer su se njegova dela baš „primila“ u ovoj sredini, gde ljudi znaju za istinske vrednosti, pre svega one koje propoveda vera Isusova, što je osnov za svakog čoveka, koji želi da korača dostojno i uspravno i pred rodom i pred Bogom“.

- Sombor i deo ovdašnjih ljudi, snažno inspirisan njihovim dragocenosti, opisao sam u ovoj knjizi, ali su, istovremeno, svi oni ostali duboko urezani u moju dušu -kazao je Damjanović, inače akademik i predsednik Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika. Ova čaroba simmfonija koji sam osetio sa vama, uz sjajno gostoprimstvo, koje je zasladila svojim darovima naša draga mr Olgica Samoilović Baštovanović, ostaće zauvek u meni, a nadam se i u u sećanju događaja u ovom veličanstvenom zdanju.Biti dostojan predstvaljanja  svojih dela u Srpskoj čitaonici koja nosi ime znamenitog Laze Kostiće veće je uzdarje od svakog uzdarja.Za mene su velika uzdarja i ljudi poput nekih od junaka knjige, Bezeta Muratija, koji je rođeni Albanac, osvedočeni ne samo prijatelj Srba, iz čijih redova je njegova divna supruga, već i jedan od najomiljenijih srpskih zetova, što smo se uverili u Čokešini, kod Loznice, u istoimenom manastiru, kraju opevanom u epskoj poeziji, odakle su koreni njegove supruge po majci.I, kao što ga u Loznici i Klupcima pamte, ne samo kao dobrog vojnog starešinu, kao i u Bačkoj, dok je bio u tim „vodama“, tako njegovo humano delo sija i blista punim sjajem i potvrđuje onu vukovsku da je brat mio bilo koje vere bio.I  njegovo kumstvo sa  našim prijateljem, vrlim akademikom Aleksandrom Blanušom, predsednikom Apelacionog suda u Kragujecu, svedoči da u svakom vreme, ma kakvo ono bilo, postoje ljudi koji delima svedoče da, iznad svega, važe reči čuvenog ruskog pesnika da“čovek, kako to gordo zvuči“.I ne gordo u smilu gordosti, već gordo u odnosu na sve one koji su zalutali sa valjanih ljudskih staza.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije