ČVRSTA KUĆA SA DVE MONAHINJE: Žive u svakodnevnoj molitvi, poštujući zapovesti Božje

Sestrinstvo manastira Svete Trojice u Kikindi, verovatno, je najmalobrojnije u Banatskoj eparhiji, a možda i u celoj Srbiji. Čine ga njih dve, mati Magdalina (84) i sestra Vasilija (69). Prva je ovde već 38. godinu, a druga petu.

Foto: R. Šegrt

I mada se nekom može učiniti da je slaba, ovo je, ipak, kuća na čvrstim temeljima, božijim, ali i onima koje je davno ostavila zadužbinarka Melanija Nikolić, rođena Gajičić. Donedavno su ovde bile još jedna monahinja i jedna iskušenica, ali su, uz dopust crkve, prešle u Vršac.

- Slava Bogu, mi smo zadovoljne. Trpaj nekome i šakama i vrećama, ali ako nije zadovoljan, džaba je sve – kaže mati Magdalina, a sestra Vasilija dodaje:

- Nije bitno koliko smo u manastiru, bitno je da živimo ili da se bar trudimo da živimo po zapovestima božijim.

Obe ih brine nešto drugo. U manastirskoj, lepo uređenoj crkvi, liturgije se održavaju svakodnevno.

Foto: R. Šegrt

- Nedeljom bude oko tridesetak vernika, ali radnim danima najčešće ne dođe niko, samo smo tu nas dve i sveštenik. Ponekad još neko svrati, ali retko. Subotom bude nekada još par duša – priča sestra Vasilija, koja je ovde došla iz manastira Sv. Melanije u Zrenjaninu, gde je bila 36 godina. Rođena je u Bosni. Dobrog je zdravlja, ali ima problem sa glasnim žicama, pa kaže, da „krči“ kad peva. Pije i lekove na biljnoj bazi, ali oporavak je spor.

Mati Magdalina je u Banatskoj eparhiji 54 godine. Nikada nije poželela da ide negde drugde. U Kikindu je došla iz manastira Mesić kod Vršca. Bilo je to pre punih 38 godina. Čvrsta je i energična. Trenutno nadzire radove oko renoviranja kuće preko puta manastira. Pomaže starešini, ocu Bobanu Petroviću, koji je, osim za hram Sv. Kozme i Damjana, nadležan i za manastir.

- On je namesnik i ima mnogo obaveza i posla, mora svugde da zaviri, obilazi parohije, drži službu, sada pravi i zvonik kod Hrama Svetih Kozme i Damjana – nabraja blagonaklono.

Brinu je razne nove bolesti koje se javljaju i muče čoveka na svim stranama sveta, pa i kod nas.

- Ali pored sve muke, treba se Bogu moliti – savetuje.

Priča da se komšije iz ulice Stevana Sinđelića, gde ima i Srba i Mađara, lepo odnose prema njima, ali slabo dolaze u crkvu. Zato nam Bog i šalje ovakve pohare, veruje.

- Preko nedelje ne dođe niko. Samo nedeljom i za praznike. Ali, slava Bogu, sve je po njegovoj volji – ponavlja i ode kod majstora, bez želje da se fotografiše.

Foto: R. Šegrt

U manastiru Sv. Trojice, na kraju Kikinde, monahinje imaju dobre uslove. Konak, iz 1903., i hram sagrađeni su zahvaljujući imetku koji je ostavila bogata Kikinđanka Melanija Nikolić, rođena Gaičić (1829 – 1912), „božija odajdžinica“ kako je sebe nazvala. Ovde je i sahranjena, a preminula je na svom salašu u okolini Tobe, u opštini Nova Crnja, dvadesetak kilometara dalje. Tu je počivalište i cele njene porodice, oca Dimitrija, majke Marije, brata Dimitrija, sina Pavla i unuka Dimitrija.

- Crkva je podignuta 1887. godine trudom i troškom Melanije Gaičić za vlade cara i kralja Franje Josifa II“, za patrijarštva Germana Anđelića, kada je episkop Temišvarski bio Georgije Branković, a osvetio ga je prota Đorđe Vlahović 1887. godine. Prvu arhijerejsku liturgiju služio je dr Georgije Letić 13. maja 1909. godine – istaknuto je na ploči u hramu koju je postavio prvi duhovnik jermonah Stefan Ilkić 1913. godine.

Foto: R.Šegrt

Dobrotvorka je manastiru darovala i oko 300 hektara plodne zemlje. Imovina je posle Prvog i Drugog svetskog rada oduzimana. Samo deo vraćen je SPC, tek 80 hektara oranica, a sestra Vasilisa kaže da se od zakupa manastir može pristojno izdržavati.

- Porodica Gaičić jedna je od prvih koja se, sa reke Moriš, posle 1750. i ukidanja vojne granice, doselila u Kikindu. Bavili su se zemljoradnjom. Melanijin deda bio je vlasnik jednog mlina suvače, a imanje je značajno uvećao njen otac Dimitrije. Imao je nekoliko kuća, dve suvače, trgovaao je žitaricama. Bio je školovani službenik u magistratu. Oženio se Marijom iz bogate porodice iz Arada. Melanija je imala brata Dimitrija. Vrlo mladi su ostali bez oba roditelja, najpre oca koji gine u buni 1849., a ubrzo i bez majke. Brat je imao svega 16, a ona 21. Iste godine kada joj je umrla majka Melanija se udaje za Jovana Nikolića, sina ugledog trgovca. Međutim, iako je bila punoletna osporeno joj je nasledstvo zbog patrijarhalnih običaja, a testamenta nije bilo. Nije dobila čak ni starateljstvo nad maloletnim bratom, pa je poslat u drugu porodicu. Tek kada je on napunio 21 godinu stekao je pravo nasleđivanja. Zajedno su vodili imanje do 1866. kada su ga podelili, navodno, zbog njegove rasipničke prirode – navodi Lidija Milašinović, kustos Narodnog muzeja u Kikindi.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

Već posle pet godina braka Melanija Nikolić ostaje udovica bez dece. Više se nikada nije udavala, a imanje je mudro vodila i značajno ga uvećala. Lepa Mela bila je poželjna mnogim muškarcima, ali i željna naslednika. Rodila je dvoje vanbračne dece i usvojila bratovo. Međutim, ubrzo se ređaju nove tragedije koje nije mogla da preboli. U knjizi o njoj kustoskinja Aleksandra Beloš navodi da joj je ćerka preminula sa nekoliko meseci, nešto kasnije izgubila je i sina, a onda i unuka. U velikom bolu ispovedniku je rekla da je to božja kazna i opomena:

- Starala sam se da podignem naslednika, kojem ću muku svoju ostaviti. Žrtvovala sam samu sebe, ali sam prenebregla božije naredbe i ljudska shvatanja. Dobila sam od srca poroda. Kada sam mislila da će mi se namere ostvariti, gospod mi uze sina da me podseti da čovek samo sanja, a on svemogući raspolaže. Njegova je sveta volja da nemam zemnog naslednika, ja treba da vratim svoju tekovinu Bogu, čijim sam je blagoslovom očuvala i umnožila. Ovo će imanje sada biti božije, a ja ću samo biti božja odajdžinica – prenela je Beloš.

PORTRET I KNjIGA

Melanija Gaičić (83) po plaćanju poreza bila je među dvadesetak najbogatijih Kikinđana svoga vremena. Kopija njenog velikog portreta nalazi se u holu gradske kuće u Kikindi, zajedno sa portretima najznamenitijih Kikinđana. Original je u manastiru. Narodni muzej je 2007. izdao knjigu o njoj, autorke kustosa Aleksandre Beloš. Manastir je najpre bio muški, a od 1980, je ženski. Pored je veliko groblje, nakada Vašarište, a kasnije je po njoj dobilo ime Melino.

Preporučujemo

Reportaže

0 0

IDE PUTEM KOJIM JE SRCE VODI: Leskovčanka Nadica Stojanović umetnošću podržava ljude iz osetljivih grupa

08. 01. 2026. u 10:39

Reportaže

0 1

ŠESTOGODIŠNjA NIKA KUMA BADNjAKU: U Kikindi i Senti gradski funkcioneri ugostili decu korinđaše

07. 01. 2026. u 20:30

Reportaže

0 2

SVETLOST ZVEZDE VITLEJEMSKE SAVA UPLEO U OTAČASTVO: Naš prvi arhiepiskop, nit je između Srba i "istinskog istoka" (FOTO)

07. 01. 2026. u 10:39

Reportaže

0 1

TESLINA SMRT NA BOŽIĆ 1943: Tužna vest i za suprugu predsednika SAD Eleonor Ruzvelt

07. 01. 2026. u 09:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije