PRE 26 GODINA NATO AGRESORI KASETNIM BOMBAMA GAĐALI NIŠ: Gledao sam ljudske kosti po asfaltu, seća se Marko (FOTO)

POSLE tog 7. maj 1999. godine, u Nišu proleće nikada više nije mirisalo isto. Bio je petak, sunčan dan, topao, gotovo običan, uprkos ratu. Ljudi su, između dve sirene zavazdušnu opasnost, pokušavali da žive: da kupe povrće na Tvrđavskojpijaci, da uhvate gradski autobus, da obave što pre ono najosnovnije. Aonda se u 11 časova i 20 minuta nebo pretvorilo u bojište, a Niš u - metu.

Foto: Printskrin/RTS

Ovako za "Večernje novosti" govori niški novinar Marko Smiljković, ratne 1999. godine izveštač lista "Glas javnosti", koji je iz neposredne blizine gledao kako se rat obrušava na grad, odnoseći 16 nevinih života.

Iz aviona F-16 holandskog ratnog vazduhoplovstva, istreseni su metalni kontejneri, a iz njih su se, nalik na igračke, raspršile stotine sićušnih bombi BLU-97. Jezive kasetne bombe, oružje koje ne bira, a zapravo podlo bira mete: rasprši se i ubija. Tog dana, u Nišu, ubile su 16 ljudi. Među njima i žena u sedmom mesecu trudnoće koja je imala 26 godina. Više od 18 civila je ranjeno, najviše na pijaci, u Šumatovačkoj ulici, kod autobuske stanice. Krv i užas razlili su se Nišom.

Foto: J. Ćosin

- Bio sam tik prekoputa Banovine. Sećam se da sam se vraćao na posao, zaboravio sam tefter i vratio se kući na par sekundi. Ispred mene, ne znam koliko visoko, počeli su da se pojavljuju ti neobični predmeti koji su podsećali na kišobrane sa metalnim repovima. Pomislio sam: "Šta je ovo?". U sledećem trenutku - eksplozija. Jedan "stojadin" je eksplodirao kao kutija šibica. Ležao sam iza kapije, sav u panici. Oko mene su fijukale metalne kuglice. Znao sam da ne smem da ostanem na mestu. Trčim kući, ali ispred kuće leži čovek bez noge. Vrišti. Ljudi pokušavaju da mu pomognu, krv svuda, razneti meso i ljudske kosti po asfaltu. Tada još nisam ni znao da su to kasetne bombe. Niko nije znao. Niko nas nije pripremio na to - priseća se Smiljković.

Pokušao je tada da stigne do svoje kuće sa zadnje strane, kroz Ulicu Anete Andrejevića. I tamo je zatekao prizor koji ga i danas proganja.

Foto: Фото: Принтскрин/РТС

POGLEDAJ GALERIJU

- Bilo je kao u nekom ratnom filmu koje sam ranije gledao. Mrtvi ljudi svuda. Ljudi koji su samo krenuli da kupe krompir ili jaja na pijaci. Jedna žena je imala cegere u ruci... Preskakao sam tela i samo gledao da li ima dece, jer najviše se čovek boji i strepi da je neki mališan stradao. Pošto sam video da ih, srećom, nema, otrčao sam kroz sokak koji sada, po tragičnom danu, nosi ime 7. maj, i video stradalog komšiju kako nepomično leži. Nije mu bilo pomoći. Nisam ni njemu mogao da pomognem. Došao sam do svoje kuće. Rusvaj u dvorištu. Ali majka i rođaci živi. Ne znam kako - priča nam Smiljković.

Jedna bomba koja je pala na krov kuće Smiljkovića, nije eksplodirala odmah, ali je sutradan eksplodirala.

Foto: J. Ćosin

- U subotu mi se jedna kasetna bomba skotrljala niz oluk i eksplodirala u dvorištu. Sva sreća, da niko u tom trenutku nije bio napolju. To oružje ubija i danima kasnije. I mesecima. I u glavi i na zemlji - govori nam Smiljković.

Kasetne bombe su padale i kod zgrade patologije Kliničkog centra, u Ulici Ljube Nenadovića. Tog istog dana, pogođeno je i naselje Duvanište.

Prema saznanjima, holandsko vazduhoplovstvo, posle napada na Niš, obustavilo je upotrebu kasetnih bombi. Ali za mnoge Nišlije to nije bilo dovoljno. Rana je ostala. Boli i danas, boleće zauvek.

- Za mene, 7. maj 1999. godine nije samo dan kada je nebo otvorilo pakao nad mojim gradom. To je dan kada sam shvatio koliko je život krhak. Koliko smo sami. I koliko zlo može da dođe u obliku nečega što liči na igračku, a nosi smrt. Zaboraviti - ne smemo. Oprostiti - ne znamo kako - tiho završava svoje svedočenje Marko Smiljković, danas novinar "Kurira".

Na mestu koje sada nosi ime Ulica 7. maja, tišina. Ali baš ona, ta tišina najglasnije govori o svemu što je tog dana, pre 26 godina, izgubljeno. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije