BEBE SE NERVIRAJU KAD LEPTIR NE POLETI: Dramaturg Mina Ćirić o Kolevka teatru, dramskim i plesnim predstavama, nezavisnoj sceni

PRED sam kraj sezone u Pozorištu lutaka "Pinokio" otvorena je scena za bebe pod nazivom Kolevka teatar, a prva predstava "Zora i San" autorski je projekat Mine Ćirić.

foto N.Skenderija

Uvodeći majušnu publiku (do dve godine) u predstavu kroz sva čula, otkrivajući im tišinu, zvuke, svetlo, pokrete i emocije - dočarava im priču bez ijedne izgovorene reči - o lepoti prijateljstva i različitosti. Da su bebe uživale u pozorišnoj čaroliji, svedoči i činjenica da je bilo premalo termina za zainteresovanu publiku.

Do ovog angažmana mlada i svestrana Mina Ćirić prešla je dug put, stalno se usavršavajući u različitim veštinama i ulogama - u svojstvu autora, dramskog i plesnog dramaturga, koreografa,reditelja, pisca pozorišnih komada i TV scenarija, izvođača i saradnika za scenski pokret. Završila je i dva mastera: dramaturgije na FDU i koreografije na Institutu za umetničku igru u Beogradu. Jedno vreme bila je i umetnički rukovodilac "Krsmanca", gde je vodila glumačke radionice.

- Meni je sve to, nekako, išlo zajedno. Dramaturgija, pa dramaturgija. Da li pričam priču rečima, pokretom ili drugim scenskim elementima, manje je važno. Nije mi dovoljno da se zadržim samo na papiru - kaže na početku razgovora Mina Ćirić.

A uglavnom, sve što je do sada radila bilo je na nezavisnoj sceni. Kakva je sudbina i status mladog umetnika, kada može da se osloni, maltene, samo na Bitef teatar i "Mesec nezavisne scene"?

- Dobro mi je, jer sam oduvek htela da napravim "ni iz čega - nešto". Ali, zar nije logično da bi svako pozorište moglo da odvoji po jedan mesec u godini? Nekako se na nezavisnu scenu uvek gleda kao na nešto što je toliko andergraund da nije ni za koga, ili što igramo sami za sebe. Izgleda apstraktno, ipak, meni prija ta sloboda. Sebe ne volim da nazivam delom nezavisne scene, zato što mislim da mogu i jedno i drugo. Radim i dosta mejnstrim stvari, na primer, dečje predstave.

foto Instagram "Pinokio"

Među "mejnstrim stvarima" spadaju i dve saradnje sa Dejanom Kolarovim u Narodnom pozorištu i baletskim predstavama "Alisa" i "So zemlje", posvećena Miši Anastasijeviću. Ipak, zašto je važno da plesna predstava ima dramaturga?

- Da bi pomogao da se ispriča priču. Jedino se kod nas dramaturgija usko vezuje za tekst. A ona je samo način pričanja priče, bilo rečima ili pokretom...

Sada je, zahvaljujući pozivu iz "Pinokija", dobila novi zadatak da za Kolevka teatar napravi predstavu za bebe:

- U početku mi se činilo sve jasno, mada sam se prvi put našla na ovakvom zadatku. Kako sam počela da radim, shvatila sam da je ovo nešto sasvim "treće". Angažovala sam dve glumice od kojih se jedna, Dragana Vasić, bavi lutkarskim pozorištem ceo život, a druga, Andrijana Đorđević, tek je počela. Naučila sam kako da oživim predmete na sceni i da to bude logično na "jeziku" beba. Njih petnaest, u pratnji roditelja, na proscenijumu su sa glumicama da bi mogle da se uključe ako osete potrebu.

Na pitanje kako je ova nesvakidašnja publika reagovala na "Zoru i San", naša sagovornica odgovara:

- Pre svega, velika je razlika u zavisnosti da li je reč o novorođenčetu ili detetu od dve godine. Podjednako prate, ali imaju različitu pažnju. Malo stariji već mogu da isprate priču, reaguju i nerviraju se ako, na primer, leptir ne može da poleti. Čak i navijaju! Najmlađima su zanimljivi drugi, apstraktniji elementi - zvuci, svetlost, oblici.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije