Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Stvarnost je postala teatar

Драгана Бошковић

30. 05. 2025. u 09:00

REDITELj Boris Liješević se, uz tumačenje velike dramske literature, specijalizovao za psihodramsko traganje za najdubljim pokretačima umetničke igre, urođene potrebe ljudskog bića.

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Стварност је постала театар

foto privatna arhiva

U predstavi "Moje pozorište", svoju životnu i stvaralačku zrelost kruniše scenskim prikazom sopstvenog života i onih njegovih kaskada, koje obično ostaju duboko zakopane u pozadini trauma koje vape za smislom, večitim motivom stvaranja dramskog umetnika. U toku svog bavljenja teatrom (i obrnuto), Boris Liješević je neki naš Per Gint, koji, kroz različite aspekte, pokušava da osvetli put prelaska iz društvenih i životnih konflikata do njihovog razrešenja u univerzumu pozorišne umetnosti, sa ili bez utvrđenog tekstualnog predloška za scensku igru.

U predstavi "Moje pozorište", Liješević je i prikazao, i odigrao na sceni, sopstveno odrastanje, traume koje su ga obeležile (smrt oca, preseljenje u novi život, vezanost za starijeg brata, traćenje talenta...), pretovčiši ih u univerzalne motive, iz kojih svaki stvaralac crpi inspiraciju za svoje delo, proces koliko uzbudljiv, toliko i bolan i subverzivan po osetljivo, uvek dečje biće umetnika. U tom pergintovskom traganju za korenom svoje vezanosti za pozorište, autoru su mnogo pomogli prijatelji, i sami duboko uronjeni u traumu scenskog i dramskog stvaranja - Nebojša Ilić, Bojan Žirović, Branka Šelić, Ana Mandić i Vojin Ćetković. Igrajući glavnog junaka psihodrame, u toj ulozi su se menjali sam Liješević, Nebojša Ilić i Ana Mandić, igrajući, pritom, i uloge članova njegove porodice. U ulozi oca, briljirao je Vojin Ćetković, čija je pojava na sceni uspostavila vertikalu, oko koje je Liješević sačinio koncentrične krugove svojih životnih događanja, uvek u korelaciji sa očevim pogledom na svet i njegovim promašajima, odraženim u strahovima i dilemama sina, čije istraživanje gledamo na sceni. Ono neodoljivo u ovom životno-umetničkom putu reditelja, koji je dobio najveće nagrade za svoje delo i profesor je pozorišne umetnosti je autoironija i zdravi humor, sa kojima on pripoveda i predstavlja svoj porodični život, jedan zauvek završen sopstvenim odrastanjem, i drugi, aktuelan, za koji se bori i nad kojim bdi, da ga nasleđe ne uruši. Sa druge strane, "moj život u umetnosti", kako bi rekao Stanislavski, Liješević vivisecira ne manje surovo, priznajući i sebi, i gledaocu, da umetnik previše bagateliše svoj talenat nedostojnim, praktičnim izborima, koji ga odvode od autentičnosti, jedinom kriterijumu za umetnički uspeh.

Foto B.Đorđević/Atelje 212

Svedena, a spretna scenografija Saše Ivanovića, odlično odabran kostim Marine Sremac, muzika koju je kreirao LP duo, spontanost i scensko iskustvo Borisa Liješevića, kao i naklonost i ljubav koje je ovaj umetnik stekao svojim životom i radom među ljubiteljima i poštovaocima teatra učinili su veče otkrivanja Liješevićevih čestitih pokušaja da sam sebe pojede na sceni Ateljea 212 (kao neka svojevrsna autofagija) neobično intimnim za svakoga u publici i na sceni. Život je postao pozorište, a to je najviše što umetnik može da da, u čemu samo gledalac može da mu pomogne i da ga podrži.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
KADIROV SE OGLASIO POSLE VESTI DA JE HOSPITALIZOVAN: Snimak govori u kakvom je stanju lider Čečenije (VIDEO)

KADIROV SE OGLASIO POSLE VESTI DA JE HOSPITALIZOVAN: Snimak govori u kakvom je stanju lider Čečenije (VIDEO)