NIŠTA NIJE SMEŠNIJE OD SMRTI: Intervju - Injigo Ramires de Aro, markiz, pisac, filozof, diplomata

PREDSTAVA pod neobičnim nazivom "Tvoje tajno oružje protiv neukrotivog celulita" sinoć je premijerno izvedena na Maloj sceni "Madlenijanuma", u režiji Tijane Vasić.

foto D.Milovanović

Ipak, u njoj je najmanje reči o celulitu... I koliko god da je neobičan i nekonvencionalan naziv, toliko je i sam autor Injigo Ramires de Aro - španski filolog, diplomata, filozof, pisac, glumac, vazduhoplovni inženjer i aristokrata. De Aro je markiz od Kasase, s titulom koju je njegovoj porodici 1487. dodelila kraljica Izabela i kralj Fernando. Razgovor sa autorom od prvog trenutka sagovorniku donosi mnogo iznenađenja, jer on šarmantno "poništava" svaku predrasudu ili pretpostavku. Tako na prvo pitanje kako se ponovo oseća u Beogradu (iz kojeg je otišao 2015. godine, sa mesta atašea za kulturu) odgovara:

- Pre svega, nisam otišao. Mene su odavde oterali! Konkretno, izbacio me je iz Srbije ministar spoljnih poslova Španije jer sam ga nazvao inkvizitorom. Ima to veze sa mojim komadom "Tragala, tragala", koji je u to vreme premijerno izveden u Španiji... Inače, Srbija je za mene idealno mesto, neostvareno do kraja, pošto sam naglo morao da odem. Ovde sam bio srećan. Mislim da su naše dve zemlje bliske i da imaju mnogo toga zajedničkog. I obe su sa jednako složenom istorijom.

o Imate veoma zanimljivu biografiju. Koji vam je od svih "identiteta" najbliži?

- Moje jedino poimanje stvarnosti je činjenica da sunce ujutru izlazi, a uveče zalazi. Život je, zapravo, ono što se dešava između ta dva momenta i čitava poenta je kako da ispunite to vreme. I sve što ste pomenuli, moji su pokušaji da ga ispunim. Naravno, pod premisom da svaki dan mogu da pogledam kroz prozor i razmislim da li da se bacim ili ne. Do sada to nisam uradio.

o Mi bismo ovde rekli "da se umijem il` da se ubijem"?

- I to je, nesvesno, još jedan jako plastični dokaz koliko smo bliski...

o Gotovo apsurdno zvuči vaša misao da ne postoji ništa komičnije od tragične istine?

- Od rane mladosti mrzeo sam sve autoritete. Crkvu, političare, profesore, roditelje, nametnute običaje. U meni su izazivali otpor, pa i ono što su stariji govorili da u životu sve što je istinski važno mora da bude - ozbiljno. Još jako mali, otkrio sam da se najslađe smejem na sahranama! Roditelji su me grdili, ali su meni sahrane bile prvi dokaz koliko je smešno ono što se čini ekstremno ozbiljno. Zato sam u pozorištu mnogo bliže Aristofanu nego tragičarima. Aristofan se dobro zabavljao, izazov i jeste kako da ljude nasmejete. Lako je publiku navesti da se rastuži: ispričam im neku priču, eto, majka mi je umrla, i vi zaplačete. Želim da navedem gledaoce da se smeju dok gledaju moj komad.

foto D. Tonković

o I komičan i tragičan, zapravo je, život sam?

- Dao bih primer jednog crkvenog oca iz benediktanskog reda koji je rekao da je od svih mračnih, đavolskih oblika ispoljavanja - najgori smeh. Smeh je za mene veoma važan, zato mi smetaju autori koji hoće da pošalju neku poruku, da vam govore šta da mislite, kako da se ponašate, šta da osećate... U stilu "loši ste jer niste solidarni", "ne razumete izbeglice", "ne zastupate manjine". I sve slične "političke korektnosti". Od monoteističkih religija mnogo mi je zanimljiviji antički politeizam, u kome se bogovi grohotom smeju. Za mene je to najveći dar. Suština života upravo je mešavina gorko - slatkog.

o Baštinite gotovo pet vekova aristokratskog porekla. Da li vam je u životu bilo preimućstvo ili balast, u odnosu na ličnu slobodu?

- Moram da kažem da je u Španiji, kao i ovde, ideal da je neko rođen u skromnoj porodici i da je svojim zaslugama uspeo da postigne uspeh u životu. To je i hrišćanski stav. A ja sam sve suprotno od toga. Zbog toga sam već rođenjem osuđen u društvu koje smatra da je aristokratija balast prošlosti. Moj najveći uspeh je što sam tu stegu uspeo da prevaziđem. Zato me svi mrze. Desničari katolici (pošto sam napisao komad "Serem se na boga") smatraju me jeretikom jer su plemići, po pravilu, katolici. Dakle, ja sam klasna izdajica. Levičari, zato što su isti kao desničari: rođeni sam aristokrata i zato uvek sumnjiv, nisam njihov, ne znaju gde da me smeste. Tako da sam neka vrsta otpadnika.

o Da li ste otpadnik i zato što ste u autobiografskom romanu "Zla krv", otkrili da je vaš brat otuđio jednu porodičnu, Gojinu sliku, ne konsultujući ostale članove?

- Posle smrti moje majke brat je, kao najstariji sin, sve nasledio. Između ostalog, i Gojinu sliku koja je, zapravo, portret našeg pretka iz 18. veka. Nas je šestoro dece, a on je to uradio na svoju ruku. Ostalim članovima zabranio je ulazak u veliki, nasleđeni stan u kome su sve porodične dragocenosti. Kada sam najavio da ću da ga tužim, ostali su me odgovarali. Rekli su da je najgore suditi se sa bližnjima i da neću mirno spavati. Naprotiv, odgovorio sam, neću moći mirno da spavam ukoliko ne isteram pravdu na čistac! Pokrenuo sam tri tužbe, uključio i ostale, ali su oni stali uz brata i svesno išli protiv svojih interesa. Svestan sam da ćemo na kraju sve izgubiti jer je Španija korumpirana zemlja, a naš najstariji brat oženjen je političarkom na visokom položaju... U ovoj knjizi reč je o 500 godina porodične istorije. Poslednja trećina govori o aktuelnoj situaciji, dekadenciji i propadanju jedne aristokratske porodice. Ali, kad shvatim da više nemam porodicu, istovremeno stičem najveću slobodu! Inače, 30. septembra je parnica povodom Gojine slike, baš tog dana biće objavljen i moj novi roman "Licemeri".

o Vaš komad "Tvoje tajno oružje protiv neukrotivog celulita" nema veze sa onim na šta asocira. Nije reč o ženskoj opsednutosti izgledom već o nečem sasvim drugom?

- Uoči praizvedbe u Njujorku prilazile su mi neke žene i govorile da im je baš potrebno to "tajno oružje". Odgovarao sam: "Odlično. Dođite u pozorište i videćete da će nestati svi vaši problemi!" Moram da pojasnim da kad sam rođen, u krštenici su mi stajala imena: Injigo Santjago Bartolome Ramires de Aro. Likovi u komadu nose sva ta imena i sva četiri kažu: "To sam ja. Ja sam i taština, i prodavac, i naivnost, i glupost - protiv autoriteta." Moja suštinska poruka je da ni jedan čovek ne treba da bude ovca i dozvoli da ima pastira koji će ga voditi i govoriti kako da se ponaša.

o Jeste li pobunjenik i "remetilački faktor", i u umetnosti kao i u životu?

- Tako me drugi vide, kao provokatora. Ali, ja sebe gledam kao normalnog čoveka koji je impresioniran svakodnevnim stvarima oko sebe i događajima u društvu: političarima koji neće da siđu s vlasti i popovima koji vam govore šta da radite. Dakle, stvarnost je ta koja nas provocira, ja samo pokušavam kroz ono što radim da se branim provokacijama na svoj način.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije