UMETNOST I SAN SATKANI SU OD ISTE MATERIJE: Intervju- Rasko Ćirić, profesor emeritus, likovni stvaralac

PRVI put, izlažući u Muzeju primenjene umetnosti, svoj magistarski rad, davne 1982. profesor emeritus Rastko Ćirić imao je zadatak da uradi crtani film, pa da od njega napravi knjigu.

D. Milovanović

Glavni mentor mu je bio Bogdan Kršić, a komentor Nikola Majdak sa Fakulteta dramskih umetnosti, što mu je kasnije, ističe u razgovoru za "Novosti", bila veoma važna referenca kada je kasnije osnivao katedru za animaciju na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Minule sedmice, ovom ilustratoru, grafičaru, crtaču, ali i muzičaru, našoj javnosti poznatom i po projektu Rubber soul (nazvanom po istoimenom albumu "Bitlsa"), u istom muzeju, otvorena je četvrta izložba - retrospektiva plakata za pozorišne predstave, filmove, koncerte, festivale...

Na pitanje kako je napravio selekciju od 88 radova od dvostruko većeg opusa u ovoj oblasti, autor potekao iz umetničke porodice, čija je majka Ida bila čuveni ilustrator dečjih knjiga, a otac Miloš, profesor FPU, grafičar i autor više od 1.000 zaštitnih znakova (među kojima je i onaj Grafičkog kolektiva), kaže:

- Toliko je stalo, taj broj nema posebno značenje. Čak, bilo je predviđeno više, ali dva rada sam izbacio tokom nameštanja, jer se nisu "uklapala u zidove". Izbor je nastao sistemom eliminacije. Prvo sam izbacio sve one koji nisu štampani, potom plakate kalendare, pa one koji mi se ne sviđaju ili se ne uklapaju, tako da se selekcija sama pravila.

Reč je o radovima nastalim tokom godina u različitim tehnikama, od sito do digitalne štampe koje je, kako kažete, nametala ideja. Čini se da svaki put drugačije pristupate temi?

- Moj stav je da treba zaboraviti sve prethodno i krenuti iz početka. Tako se ideje usklade i na kraju donesu nešto. Primetio sam kod sebe da skica koja treba da se realizuje mora da ima najmanje dve ideje, a često ih ima i mnogo više. To je način na koji je i moj otac nekada pravio zaštitne znakove, stavljajući puno sadržaja u jedan jednostavan izraz. I meni je to postao neki način rada. Nisam zadovoljan ukoliko nema nekoliko ideja.

Od oca ste, kažete, nasledili i sistematičnost?

- On je bio strog u smislu određivanja pravila. Bio je precizan, pragmatičan. I to je nasledio od svoga oca, koji je bio toliko uredan da je pravio štetu. Bio je beležnik u Novom Sadu, to je nešto kao sekretar opštine, i jednom je naredio se da se poseče kompletan drvored u glavnoj ulici u Futogu, zato što nije bio od iste sorte. Za mene je to malo ekstremna mera. Srećom, kod mog oca je to bilo mnogo bezopasnije, iako je bio izrazito posvećen. Uvek je u 15 do devet, u odelu stajao ispred ulaza u klasu u kojoj je držao čas, i kada tačno u devet uđe poslednji student, on zaključa vrata, da više ne može da se uđe.

Pokušali ste da sačuvate još jedno nasleđe, u čijem stvaranju je učestvovao i vaš otac, boreći se da se spase što više vizuelnog identiteta, pri selidbi Grafičkog kolektiva... Kakav je epilog te akcije?

- Sama arhitektura tog izložbenog prostora bila je umetničko delo Peđe Ristića i bila bi velika šteta da se to tako prepustilo. Skupili smo neki novac i platili majstore da pažljivo rasklope sve te letve i daske. Uspeo sam, preko svojih filmskih veza, da pronađem privremeno utočište za njih u jednom magacinu "Avala filma". Sada je to premešteno u Muzej grada Beograda, i tako sačuvano, čeka kada će biti rekonstruisano.

Ova retrospektiva sadrži plakate i za mnoge stvari kojima se lično bavite, od muzike, preko animacije, festivala "Balkanima", diplomskih izložbi vaših studentata... Jeste li ovakvom postavkom "napisali" i svojevrsnu autobiografiju?

- Tako ispada kada se nešto predstavi hronološki. Ima tu i plakata za moje filmove i izložbe. Ali, ima na postavci i stvari koje nisu ni potpuno moje, poput animacije za Pratovog Korta Maltezea. To je animirani spot "Korto u Beogradu", a napravio sam i plakat kao deo kampanje za seriju stripova koje je svojevremeno objavila "Komuna".

Za vaše plakate kažu i da su likovno bogati, i da se i po tome razlikuju? Koliku ulogu u tome ima mašta?

- Ilustracija, je uz tipografiju, za njih možda najbitniji element, na koga obraćam pažnju. Studentima uvek na početku kažem da se ovo čime se bavimo sastoji od forme i od sadržine. Forma je ono što se prima čulima, vidom, sluhom, dodirom, a sadržinu primamo umom. Kada se to razume, rad se lakše analizira.

D. Milovanović

Za vaš izraz specifično je i nešto što je snoliko, što zadire u nesvesno?

- Išao sam nekoliko godina na grupe tumačenja snova kod Ivana Nastovića, dubinskog psihologa i pronašao da su oni napravljeni od iste materije kao i umetnost. Tako tumačenje snova može da se upotrebi i u tumačenju umetnosti. Primenjivao sam to i kod svojih studenata, na svojim radovima, delima iz istorije umetnosti. Funkcioniše. Ti simboli su nešto što je bitno. Jedna od mojih najvažnijih osobina, kao umetnika, je upravo to baratanje simbolima.

Kada imate konkretan zadatak, kako dolazite do toga šta je simbol onoga što ilustrujete ili predstavljate plakatom?

- Nema tu baš jasnog pravila. Dosta mora da se razmišlja o temi. Moj bi otac, kada je stvarao te znakove, sve razlagao na sastavne elemente. Tako da i ja popisujem sve što mogu da povežem sa temom. Onda se ti elementi vizuelizuju. Potom, sve te poređane likovne prikaze spojim u jednostavnu formu. Kod ilustracije, a to važi i za plakat, postoje slojevi, ono što se prvo vidi, što se drugo vidi, i tako dalje, to je sa stanovišta forme. A sa stanovišta sadržine, ono to je važno, i ono manje bitno, što su nivoi koji se uspostavljaju u pravljenju skice.

Svoje iskustvo godinama ste prenosili na studente, da li ste ih ohrabrivali da nađu svoj izbor, i pratite li šta oni sada rade?

- Veoma retko sam im pokazivao svoje radove kao primer, uvek je to bilo delo nekog drugog autora, ili nešto neutralno. Zato što podsvesno kopiraju, misleći da će tako najboolje doći do cilja. Zapravo, oni treba sebe da gledaju, ne mene. Pratim šta neki od njih sada rade, ali većina se raspršila i nemam uvid u njihova dela.

Kako ocenjujete trenutno stanje u grafici, ilustraciji, animaciji, na našoj likovnoj sceni?

- Ako gledamo udeo koji kultura ima u budžetu, onda je jasno da se ovde kultura, pa i taj njen deo, nimalo ne stimuliše. Svako ko hoće da izlaže bilo gde, to nešto košta, štampa se katalog, neophodna je oprema za izlaganje... Kad je reč o štampanju knjiga, tu je otkup veoma važan. Imam utisak da se sada sve to bagateliše. Tragična je situacija u kulturi.

Ipak, ljudi koji stvaraju, idu dalje. Šta je to što umetnika tera da radi uprkos svemu?

- Umetnici teraju svoje, imaju svoje motore, pogane da nešto radi.

Na šta radi taj pogon?

- Na čokoladu. Kako kod koga. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije