BOŠNJACI NAM PRISVAJAJU I JEVANĐELJA: Svojatajući srpsko blago "komšije" pokušavaju da stvore nove kulturne identitete

SRPSKO kulturno blago koje se nalazi u bivšim jugoslovenskim republikama ne prisvaja se samo da bi se okrnjila celovitost i značaj srpske kulture u prošlosti. Glavni je cilj u stvaranju novih kulturnih identiteta i u omeđavanju njihovog prostora. Ti identiteti se, naravno, ne stvaraju sebe radi, ili sami po sebi, nego da bi se oštetio i u krajnjoj liniji urušio srpski identitet.

arhiva

Najvažnije od svega je multiplikacija identiteta. U takvom ključu srpski identitet postaje samo jednim od mogućih na istom prostoru, ništa bitnijim od drugih, u krajnjoj liniji i nebitan.

Ovako prof. dr Viktor Savić komentariše falsifikovanje i prisvajanje našeg kulturnog blaga na prostorima okolnih država, a neposredan povod je nedavni postupak zvaničnika iz Sarajeva koji su Povelju Kulina bana, dokument iz 12. veka pisan ćiriličkim pismom, poslali zapadnim institucijama predstavljajući ga kao temelj bosanske državnosti.

Takođe, i baštinu koja je stvarana pod okriljem Srpske pravoslavne crkve i pisana na ćirilici, Bošnjaci prisvajaju pa gotovo neverovatno zvuči da su i Čajničko jevanđelje staro više od 500 godina proglasili za bosanski spomenik kulture. Kao obrazloženje navedeno je da je ova dragocenost pripadala nepostojećoj bosanskoj pravoslavnoj crkvi, a ne SPC, da je pisano brzopisno, polustavom bosanskog tipa, da su kod pisara jevanđelja zastupljene "osobine bosanske škole"...

Srpski istoričari i lingvisti upozoravaju da se sva jevanđenja nastala na području srednjovekovnih Bosne i Huma prisvajaju i izdaju u Sarajevu kao bosanska jevanđelja.

A naš sagovornik prof. Savić, koji je u svojoj knjizi "O zapadnoj granici srpskoslovenske pismenosti" sabrao celokupnu problematiku, kaže nam da je u Sarajevu u proteklih 15 godina urađeno jako mnogo na izdavanju radova o srednjovekovnim spomenicima s toga prostora, naročito u Forumu Bosne i Institutu za jezik, i to sve od reda - srpskih.

- Na prvi pogled to su solidna i ozbiljna izdanja i naučni radovi, ali u celoj podlozi ovoga projekta stoji neskriven revizionizam, u skladu s ukusom savremene ideologije, tamo razvijane - upozorava naš sagovornik i ukazuje na glavne probleme: unapred zadata distorzija istine, selektivno prikupljanje činjenica i "naštimovano" tumačenje rezultata.

Prof. Savić ističe da je Bosna toga vremena bila čestica neuporedivo veće zemlje, iako administrativno, politički i crkveno izbrazdane i izdeljene - Srbije.

Da je ovo istorijska činjenica, naš sagovornik pojašnjava i na primeru Povelje Kulin bana.

- Povelja Kulina bana najkorektnije bi se zvala "Zakletvom bana Kulina", jer ban Kulin iz toga dokumenta nije ličnost koja u punom vladarskom kapacitetu kao ostali vladari toga vremena, na primer Stefan Nemanja, izdaje dokumenta - ističe Savić. - To nije najstariji državni dokument kod svih južnoslovenskih naroda i država, niti je dokaz "bosanskohercegovačke samostalnosti", sam po sebi. Prosto se radi o pisanoj zakletvi upravitelja malene zemljice Bosne, daleko u brdima, iznad koje u sistemu feudalnih državnih tvorevina stoji čak i jedan grad, Dubrovnik. Bez ikakvog uslovljavanja ban se obavezuje na davanje povlašćenog statusa Dubrovčanima, čak bez plaćanja carine. Ali, zakletva bana Kulina jeste dokument na starosrpskom jeziku, pisana srpskim ćiriličkim pismom, srpskim pravopisom - u svemu ovome navedenom identična ostalim srpskim dokumentima ukoliko su i u kojim delovima pisana na narodnom jeziku.

Dalje, kaže prof. Savić, jezik kojim je dokument pisan "uvezen" je sa strane - iz srpske zemlje Stefana Nemanje i njegovih prethodnika.

- I to, naravno, treba govoriti uslovno, jer je Bosna toga vremena deo Srbije - kaže Savić. - Stoga se može postaviti i pitanje: da li je ona mogla preuzimati nešto sama od sebe, jer, u autentičnim dokumentima direktno se kaže da je Bosna samo deo Srbije na koji se odnosi nadležnost jedne od zapadnih arhiepiskopija. Nedavno je centralistička vlada današnje Bosne i Hercegovine poslala Kulinovu zakletvu nekim zapadnim institucijama u svome tumačenju istorije, ali koliko je to sve "utemeljeno" vidimo iz prethodno rečenoga.

Inače, iz srednjeg veka nije sačuvano mnogo pisanih spomenika s prostora Bosne, a Savić ističe da nisu svi ti spomenici s toga prostora "bosanski" kako se unapred etiketiraju, a za mnoge to tek treba dokazati, ako je to uopšte moguće.

- Jednu grupu čine natpisi na stećcima, odavno prisvajani u sklopu naročito građene ideologizovane matrice - navodi naš sagovornik. - Međutim, istih tih stećaka ima i na teritoriji današnje Srbije i uopšte srpskih zemalja, a posebno je zanimljivo da je u centralnoj Srbiji pre nekoliko godina nađen natpis na kamenu klesan jezikom, pismom i pravopisom baš kao i ovi "bosanski stećci" - samo što je stariji od njih (1369-1371), i jasno pokazuje s koje strane su vršeni uticaji.

privatna arhiva

Dalje, kako navodi prof. Savić dokumenata poput Kulinove zakletve ima nekoliko stotina, ali ni ona svojim sadržajem i prirodom ne mogu mnogo radovati bošnjačke ideologe, koji na sve načine maskiraju i sakrivaju ono što se utajiti ne može: da su tu vrlo rani jasni pomeni Srba u Bosni i da je u poslednjoj epohi postojanja bosanske države ona postala središte srpskoga kraljevstva, s kraljem koji preuzima tradicije u Srbiji ustanovljene u epohi Stefana Prvovenčanoga 1217. godine.

Najmanje ima rukopisnih knjiga i odlomaka pisanih književnim jezikom - nekoliko desetina - i oni gotovo bez izuzetka odražavaju svoje predloške donete iz Srpske zemlje Stefana Nemanje, ali i Nemanjića.

- Sve vreme je postojalo kulturno strujanje između severozapadne i centralne srpske zemlje, iako bi to neko hteo danas nasilno da porekne. Najstarije knjige su formirane direktno na podlozi oblikovanoj u Metohiji i Raškoj - zaključuje prof. Savić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije