DA LI TURSKI VOJNI MUZEJ KRIJE "SRPSKI MAČ" OBILIĆA: Baron de Tot ostavio svedočanstvo da je oružje kojim je ubijen sultan Murat lično video

BARON Fransoa de Tot, francuski oficir, diplomata i špijun, vojni savetnik sultana Mustafe Trećeg i Abdula Hamida Prvog video je oko 1769. mač Miloša Obilića i svedočanstvo o tome ostavio u svojim memoarima, navodi se u mnogim radovima turskih naučnika.

foto: Boris SUbašić

To sudbinsko oružje koje je zaustavilo "gazi rat", osmansku verziju džihada na Evropu, čuvano je vekovima u Crkvi Svete Irine, koju je nedaleko od Svete Sofije podigao u 4. veku Konstantin Veliki, a posle požara u 6. veku ju je obnovio imperator Justinijan. Drevni hrišćanski hram je sultan Mehmed Osvajač posle zauzimanja Carigrada 1453. pretvorio u ličnu riznicu dragocenog oružja. Od njega nadalje njoj su pristup imali samo oni kojima to odobri lično vladar Osmanskog carstva.

Arhitekta dr Bilge Ar, profesor na Tehničkom univerzitetu u Istanbulu, vodeći autoritet za carski kompleks Topkapi sabrala je svedočanstva retkih posetilaca i otkrila da priča o Miloševom maču potiče od generala Ahmeta Muhtar Alusa, vrlo obrazovanog oficira, profesora Vojne akademije i pisca stručnih knjiga. Alus je, kao čovek od najvećeg poverenja sultana, bio reformator skladišta oružja u Svetoj Ireni u muzej i imao neposredan uvid u najdragocenije predmete. Njegov sin, Alus mlađi je koristio očev status i znanje, a bio mu je dozvoljen pristup dokumentima i zbirkama da bi napisao prvi trotomni vodič kroz muzej objavljen 1920. godine. U njemu su date "insajderske" informacije iz originalne carske riznice koja je kasnije pretrpela mnogo izmena.

- Alus daje niz informacija koristeći memoare Fransoa Tota, poznatog i kao Baron de Tot, koji je bio u službi Osmanske države u periodu sultana Abdulhamida Prvog, a koje je objavio nakon odlaska u Francusku. Tvrdeći da Tot pominje i Aja Irini Dar-ul Eslihu (Dar-l Esliha - Kuća oružja), Alus navodi da je autor ovde video mnoga vredna oružja i vojne predmete, posebno mač "....Miloša ..... koji je usmrtio gaziju Hudavendigara (Murata I) - zapisala je dr Bilge Ar.

Ona je utvrdila da se veoma brojna izdanja de Totovih memoara razlikuju ali je u njujorškom reprintu iz 2007. pronašla citat o Obilićevom maču. 

Turska istoričarka Zejnep Okjaj napisala je knjigu koja se bavi kritičkom analizom Alusovog vodiča i ponavlja da je de Tot "video mnoge dragocene primerke oružja i vojne opreme, a naročito ističe da se tu čuva mač Miloša Kabilovića (Obilića), koji je na Kosovu ubio Hudavendigara Gaziju (sultana Murata Prvog)".

Taj "turistički vodič" je u stvari i nije bio baš za turiste, jer je objavljen na osmanskom turskom na arapskom pismu i nije bio razumljiv ni Francuzima ni Englezima koji su posle Prvog svetskog rata okupirali Istanbul.  Priča o Obilićevom maču u tom vodiču, u stvari -katalogu koji je registrovao dragocenosti, bilo je svojevrsno zaveštanje i svedočanstvo o "oružju sudbine" koje se nalazi u zbirci u Svetoj Irini, koju su do 1923. u potpunosti kontrolisali francuski vojnici i naučnici. 

U tadašnjoj zbirci starog oružja (Mecma-i Esliha-i Atika) najvredniji komadi čuvani su u crkvenom oltaru i nisu bili dostupni običnim posetiocima ni kada je muzej otvoren za javnost u drugoj polovini 19. veka. Čuvanje "mača sudbine" koji je ubio sultana Murata hudavendigara (velikog gospodara) koji je vodio prvi "sveti rat protiv nevernika" u Evropi bio je način da se "ukroti" sećanje na taj tragični događaj za Osmanlije. Prvi kustosi istanbulskog Carskog muzeja, visoki oficiri bliski osmanskom dvoru i njegovim predanjima tvrdili su da je to "baš taj mač". Kolekcija iz Svete Irine oštećena je tokom francusko-engleske okupacije, pljačkana je i rasprodavana, a naknadnom haosu je doprinelo i progonstvo poslednjeg sultana. Muzej je do 1940, radio u Svetoj Irini a zatim je zatvoren da bi tek 1993. postao u celosti dostupan u današnjem Vojnom muzeju u zgradi bivše vojne akademije. Danas u prebogatoj zbirci srednjovekovnog balkanskog naoružanja, bar za javnost, nijedna eksponat nije obeležen kao "Milošev mač".

Ono što jeste sigurno je da su u aktuelnoj postavci izloženi mačevi kakvi su korišćeni u srpskoj vojci od Maričke i Kosovske bitke do kraja despotovine, ali uz njih ne stoje pločice sa preciznim podacima, već samo oznaka 14. ili 15. vek, vrlo slobodna procena o mestu gde su iskovani i "Avrupa" (Evropa) kao mesto porekla.

foto: Boris SUbašić

Arheolog dr Dejan Radičević naglašava da sa takvim podacima nijedan naučnik neće reći da je to oružje korišćeno u Kosovskom boju.

- S druge strane svaki stručnjak će vam potvrditi da je to isti tip mačeva kakve su koristili i srpski srednjovekovni ratnici. Ne jednom od njih se vidi se žig vuka u trku, koji je bio zaštitni znak čuvenih kovačnica oružja iz Pasaua, ali to samo govori gde je iskovan, a ne gde je korišćen. Ovakav tip mača nazvan "vukovac" se uvozio i bio je u širokoj upotrebi u Srbiji, ali i kod nas su se kovalo takvor oružje sa "pozajmljenim" žigom. Još preciznije svedočanstvo iz istanbulskog muzeja su eksponati koji su označeni na razne načine, iako su u nauci poznati pod imenom "srpski mač" - rekao nam je dr Radičević.

On nas je uputio na arheologa Marka Aleksića, našeg najboljeg (i jedinog) međunarodno priznatog stručnjaka za srednjovekovno naoružanje i opremu.

- U Vojnom muzeju u Istanbulu se nalazi jedna od najvećih i najznačajnijih svetskih kolekcija srednjovekovnog naoružanja. Za veliki broj srednjovekovnih mačeva ne postoje tačni podaci kako su dospeli u muzej, a među njima su posebno zanimljivi primerci čije tipološke osobine odgovaraju mačevima kakvi su se koristili i proizvodili u srednjovekovnoj Srbiji. Posebno su karakteristični oni sa nakrsnicom izvijenom u obliku latiničnog slova S i jabukom četvrtastog oblika koji su u srednjem veku nosili naziv "skjavoneska". Oni su nastali u srednjovekovnoj Srbiji i prvi put se pominju u pisanim izvorima 1391. u podatku iz dubrovačkog arhiv. Izraz "spada skjavoneska" u bukvalnom prevodu sa latinskog znači "slovenski mač" ali u Dubrovniku tog vremena se on precizno odnosio na Srbiju i zato se prevodi kao "srpski mač". Naučno posmatrano, nema potvrde da je neki od mačeva izloženih u Istanbulu, ili onih u depou muzeja, korišćen na Marici ili na Kosovu, ali hipotetički, to je vrlo moguće - rekao nam je Aleksić.

Tri tipa mača (među kojima i pomenuti "vukovac"), kave su koristili srpski vitezovi, izložena su u vitrini neposredno posle iz centralne sale u kojoj je centralna tema "Kosovski rat (Kosova savaši)". Centralni eksponat je Muratova zastava koja je zajedno sa njim pala na Kosovu. Muzeološki posmatrano, tri mača koja se u katalogu šturo opisuju kao "nemački mačevi, 14 vek", na osnovu kovačkog žiga iz Pasaua na jednom od njih, simbolički predstavljaju srpsko oružje iz Kosovskog boja, a na to ukazuju i susednoj vitrini izloženi oružje i oklopi osmanskih ratnika iz istog perioda. U trojstvu mačeva, centralni položaj ima dugi "jednioporučni" viteški mač, kakav su koristili srpski teški konjanici, a kraj njega su ukoso, vrh prema vrhu, kao da ga štite, postavljena dva kraća. Na sva tri su kraj urezanih kovačkih i viteških hrišćanskih simbola, ravnostranih krstova u krugu, dodatno ugravirani natpisi na osmanskom turskom pisani arapskim pismom.

foto: Boris SUbašić

Najzanimljiviji je niz gravura na "vukovcu" sa oštrim vrhom i vidljivim zarezima na oštrici nastalim u okršajima: Na njegovo sečivu je u blizini balčaka pored "trčećeg vuka" iz Pasaua ugraviran ravnostrani krst čiji se kraci račvaju na kraju, a taj pravoslavni simbol može da se prati od hrišćanskih fresaka u Kapadokiji preko Svete Gore. U kapitalnom delu "Srednjovekovni mačevi jugoistočne Evrope" arheolog Marko Aleksić navodi da su arheološki nalazi mačevi s kombinacijom tog simbola i vuka karakteristični za Srbiju.

Na tablicama uz mačeve napisana su šturi prevodi po kojima su u dugim arabeskama samo ispisana turska imena njihovih vlasnika, što je svojevrsna obmana. Naši vrsni osmanisti su nam objasnili da je u prvom delu takvog epigrafskog teksta po pravilu invokacija, prizivanje Alaha, kojim se hrišćansko oružje od izuzetnog značaja "prevodi u islam". Pri tome se hrišćanski simboli nipošto ne diraju, jer predstavljaju "pedigre" oružja. U drugom delu teksta obično piše ime ratnika koji ga je zarobio, ili češće dobio na poklon od vladara koji je po pravilu bio vlasnik najvrenijih zaplenjenih mačeva. Na oštećenom natpisu na "vukovcu" prepoznaje se reč "sultan" a stručnjaci pretpostavljaju, prema analogijama, da je tu moglo da piše da je reč o poklonu sultana osmanskom vojskovođi pri čemu mač nije korišćen kao oružje, već kao predmet sa magijskom snagom, što je bila raširena praksa. To još jednom ukazuje da oružje iz 14. veka kada su Osmanlije najveće bitke vodili sa Srbima nije slučajno odbrano da bude izloženo odmah uz postavku o Kosovskom boju, koji Turci smatraju ključnim za njihova osvajanja u Evropi.

Natpisa ima i na drugom oružju iz 14. i 15. veka, u susednoj sali krcatoj oružjem, a na nekim od izloženih "srpskih mačeva" jasno se vide karakteristični okrugli žigovi riznice u Topkapiju.

foto: Boris SUbašić

Zanimljivo je da je njenim uglednim posetiocima, među kojima je bio i baron de Tot pokazivan Obilićev mač, a ne handžar, sablja ili "nož plameni" iz osmanskog i srpskog mita. Da je baš mač, a ne slabije sečivo, bilo neophodno za ubistvo Murata ukazuje podatak da istorijski sultan nije bio starac u mekim dušecima već "gazija" - ratnik, u punoj opremi. Gazi ideologija je bila karakteristična za to rano osmansko društvo, koje je više bilo zajednica ratobornih nomada, nego klasična islamska država. "Gazi rat" je bio osmanska verzija džihada, predšerijatska sakralizacija nasilja, čiji su glavni ciljevi bili plen (ganimet), lična hrabrost i slava, a poginuli su dobijali kult ratnika-mučenika za veru - šehida. Osmanski "Kosovski rat" bio je (i ostao) problematičan zbog smrti sultana, koji je predvodio sveti rat kao Alahov izabranik, a onda ga je jedan usamljeni "nevernik" pogubio jednim udarcem! Taj događaj je izazvao demoralizaciju osmanskog vojnog i verskog vrha koji je povukao trupe u daleko Jedrene, gde je ulema, trebala da protumači šta se to desilo. Zvanična verzija je glasila: svaki događaj, pa i prva smrt sultana na bojnom polju je božja volja, a Miloš je predstavljen kao "oruđe sudbine" koje je Murata poslalo među šehide.

Veliki putopisac Evlija Čelebija daje tu zvaničnu verziju sredinom 17. veka opisujući posetu Muratovom grobu u Bursi: "U kosovskom boju, pošto je tri puta po sto hiljada nevernika posekao mačem i učinio veliku gazu, dok je razgledao tela pobijenih nevernika razasuta po polju, nevernik po imenu Miloš Koblaki ustade među leševima i na tom mestu nožem udari Murat-hana i učini ga šehidom. Njegovu utrobu su izvadili, a srce sahranili izvan Prištine, kraj reke Gulab (Lab), u velikoj grobnici... Telo Murat-hana doneto je u Bursu".

Čelebija opisuje i enterijer grobnice gde nad "blagoslovenim grobom" stoji Muratova standarata (velika zastava koja je obeležavala komandno mesto), koja je dnas cenralni eksponat u Vojnom muzeju i navodi da je potpunosti sačuvana "njegova krvava odeća u kojoj je postradao, kao i ostalo oružje i konjanička oprema".

Foto: Printskrin, Vikipedija

Najstariji istorični izvor o Kosovskom boju potiče od dvorskog pisca Ahmedije (1334-1413): "Konjica i vojska ode goniti neprijatelja, a šah sa nekoliko slugu osta na jednom mestu. Pripovedaju, da je, okaljavši se od glave do pete u krvi, onde ležao i neki kaurin. Kažu, da je bio sakriven među trupovima, ali je jasno mogao videti Gazi hana. Kad nastupi gore određena sudbina, on usta najednom iz ležećeg položaja, i priskočivši udari šaha handžarom! I evo, udostojivši se više cpeće sultan u isti tren na tom mestu, bio je pobedonosan borac za veru, a posta, neosporno, i mučenik za nju".

Ovaj prevod dao je "beli Rus" Aleksej Olesnicki još između dva svetska rata, ukazujući na sledeći izvor, derviša Orudža, kao najverodostojniji, jer nije bio deo osmanske dvorske kamarile, navodeći da je možda bio i učesnik bitke, a sigurno je slušao ratnike koji su opisivali prelomni trenutak kada su osmanske trupe odbile krenule u kontraofanzivu. Naime, iz docnijih izvora se saznaje da je desno krilo srpske vojske pod zapovedništvom Vuka Brankovića probilo turske trupe maltene do Muratovog komandnog položaja. Međutim, tada je vojvoda Vlatko Vuković, komandant levog krila sa svojom konjicom upao u zamku koju mu je postavio Evrenos beg, što je je izazavalo opštu pometnju u srpskoj vojsci. Vuković se povlači iz bitke, a Lazara u centru i Vuka na desnom krilu potiskuje kontranapad Turaka. U tom svetlu, nije čudno što je baš Evrenosova verižnjača, ili ona koja mu se pripisuje, izložena u centralnoj sali istanbulskog Vojnog muzeja.

foto: Boris SUbašić

Urudž opisuje: "Kad se vojska razišla na sve strane i otišla, Gazi Murat han, kako pripovedaju, osta sam jedini. Međutim bio je jedan... prokleti nevernik, koji se još ranije bio zaverio kao žrtva (fedajin). Digavši se među leševima sa rečima: "Xoćy da celivam ruku padišahu" pođe napred. On je bio, čini se, jedan od onih neverničkih begova... Tako i taj bezvernik došavši sa vrlo oštrim i kao voda blistavim handžarom udari padišaha, koji je sedeo na konju. I tako na Kosovu učini ga šehidom".

- Od Urudža doznajemo da je Murat bio na konju, kad je na njega izvršen atentat i da je odmah nastupila njegova smrt. Tako otpadaju sve kasnije verzije o pogibiji Muratovoj u šatoru - insistirao je Olesnicki.

Posmatrajući verižne košulje osmanskih konjanika sa ojačanjima na kičmi, prsima i stomaku izložene u Vojnom muzeju u Istanbulu i u Palati Topkapi, zaista deluje neverovatno legenda da je Murat rasporen u šatoru. Realnije deluje Urudževa verzija da je sultan fatalni udarac zadobio na jedinom slabom mestu na rubu verižne košulje, ispod osmanskog grudnog oklopa. Za to je bilo potrebna duga oštrica sa okaljenim šiljatim vrhom koja je mogla da probije verižnjaču i ratnik dovoljno vešt i snažan da jednim udarcem to izvede. Upravo tako Obilića opisuje kasnije osmanski izvor pod imenom "Biliš-i-Kubila" - "onaj koji zna da udari".

Preporučujemo

Društvo

0 0

ZAŠTO TURCI KOSOVSKI BOJ NE SLAVE KAO POBEDU: Srpski profesor dobio objašnjenje u muzeju u Istanbulu

17. 12. 2025. u 14:29

Reportaže

0 7

BOGINjU VESTU NEMCI UZELI ZA RATNI PLEN Nepoznato o Smederevskoj tvrđavi: Statua lika iz rimske mitologije čuvala dvor Brankovića (FOTO)

12. 01. 2026. u 07:00

Najplemenitiji podvig

0 2

SVI PODVIZI PROTE TRAJKA VLAJKOVIĆA: Sa odvažnim i vrednim Srbima na KiM od zaborava otima naše svetinje, groblja, belege...

30. 01. 2026. u 11:32

Politika

0 18

"DA SU DANAS IZBORI, NEMA DILEME KO BI POBEDIO!" Predsednik govorio o svim aktuelnim temama u emisiji "Jutro sa dušom"

01. 02. 2026. u 11:11 >> 11:54

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije