KAD OČI NE VIDE, SRCE PREPOZNAJE: Slepe i slabovide žene u Srbiji svakodnevno se suočavaju sa izazovima, a ipak rade, završavaju fakultete..

U PROSTORIJI Saveza slepih Srbije nekoliko žena sedi oko stola. Ne videnas dok ulazimo, ali znaju da smo tu. Čuju naše korake, glasove, osećajunaše pokrete. U tom svetu bez svetla, njihova čula su izoštrena. Kad očine vide srce prepoznaje. One su žene koje ne vide, ili vide tek delićonoga što je u njihovoj blizini.

Foto: Zoran Jovanovic

- Kad oči ne vide, srce prepoznaje - kažu nam.

Ali, ove žene ne traže sažaljenje, možda čak ni saosećanje. Samo da ih ljudi ne zaobilaze, da ih ne posmatraju kao teret i da, iako to često nije jednostavno, imaju iste šanse u životu kao i svi drugi, bez prepreka i predrasuda.

Od oko 12.000 članova Saveza slepih, polovina su žene i devojke. Njihov svakodnevni život nije lak, ne samo zato što ne vide, nego i zato što, kao i sve druge žene, brinu o kući, porodici, deci. Postoje neka pomagala koja im olakšavaju da bezbedno dohvate hranu, da pripreme obrok, da presvuku dete, da se snađu u prostoru, ali ona nisu dostupna svima, i mnoge žene se snalaze same, kako znaju i umeju.

Foto: Zoran Jovanovic

- Nemamo tačne podatke, ali znamo da se većina slepih i slabovidih žena teško zapošljava - kaže nam Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije. - Iako postoji zakon koji obavezuje poslodavce da prime osobe sa invaliditetom, mnogi to izbegavaju. Zbog toga naše žene traže posao preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Ti poslovi najčešće traju nekoliko meseci, ponekad godinu dana, a posle toga sve počinje iz početka. Mnogima od njih nije lako, jer nemaju mogućnosti da se osamostale.

Slepe žene su vrlo uporne: završavaju fakultete, uče strane jezike, rade... Ali, ima i onih koje nikada nisu imale priliku da nauče Brajevo pismo, jer im to niko nije omogućio.

- Slepi ljudi koji žive u manjim gradovima ili ruralnim sredinama suočavaju se sa mnogim problemima - ističe Snežana Radović, predsednik Opštinske organizacije slepih u Kruševcu. - Mnogo je predrasuda. Prvo, mi se stidimo da nosimo beli štap. Plašimo se da će nas okolina čudno gledati. A iskreno, imam utisak da bi većina ljudi prišla da nam pomogne i zbog toga moramo da preskočimo te unutrašnje barijere. U našem gradu retko se viđaju slepi sa štapom. Većina ima pratioca.

Foto: Zoran Jovanovic

Snežana nam priča i da se mladi teško odlučuju da nauče Brajevo pismo, naročito ako nemaju podršku roditelja:

- Sećam se devojke, da je nisam bodrila, da joj nisam rekla da može i da vredi, nikad ga ne bi savladala. Rekla sam joj da smo mi u prednosti u odnosu na druge, jer znamo i Vukovu i Brajevu azbuku. Radila sam kao učiteljica, ali sam počela da gubim vid. Shvatila sam da ne vidim dobro kada sam počela da mešam linije u svesci i nisam mogla da pratim kako spajaju slova. Otišla sam kod lekara. Rekao mi je da više ne mogu da radim u školi. Tako sam 2000. otišla u invalidsku penziju. Ubrzo mi je preminuo suprug, ostala sam sama sa dvoje osnovaca.

Male sredine mogu biti vrlo surove prema osobama sa invaliditetom, naročito ženama. Ali, Mara Gornjak iz Vrbasa nije dozvolila da je život slomi. Prošla je kroz dva braka u kojima je zbog slabog vida bila potcenjivana, zanemarena. Sreću je našla tek u trećem braku. Slučajno je počela da se bavi kuglanjem, godinama je u samom vrhu i član evropske reprezentacije.

- Od 2013. se takmičim. Rekli su mi da probam, ja sam probala i videla da ide. Danas sam državni prvak - kaže nam. - Kuvam, masiram, igram šah. Nisam znala da plivam, ali sam 2013. naučila. Volim život. Pišem pesme i sada pišem knjigu o svom životu. Biće to poučna knjiga za mlade.

Mara nije rođena slepa. Vid je gubila postepeno. Nosila je dioptriju minus 25, a pre deceniju, posle smrti sina, potpuno je oslepela.

- Preko noći mi je pukao živac u levom oku. Desno sam izgubila dva meseca kasnije. Da nije bilo mog muža, ne znam kako bih se podigla. Teško je, ali korak po korak naučila sam da funkcionišem. Pre nego što sam izgubila vid, radila sam u centrali u bolnici, a onda sam postala terapeut. I sada to radim.

Dok mnogi gradovi tek traže načine da uključe slepe i slabovide u društvo, u Subotici se to događa svakog dana. U Udruženju slepih i slabovidih, koje broji oko 500 članova, radi i Danijela Pejić, potpuno slepa devojka.

- Danijela je izuzetno vredna, pedantna i požrtvovana u svom poslu - kaže Valentina Lazarević, sekretar Udruženja. - Ne bih je menjala ni za koju koleginicu koja vidi. Ona živi sa starom majkom koja više ne može da joj pomogne. Zbog toga ima personalnog asistenta - devojku koja je svakodnevno prati do posla, kod lekara ili ide sa njom u nabavku. Tu uslugu finansira gradska uprava sa kojom naše udruženje odlično sarađuje. Naš grad ima sluha za nas.

Slepi su suočeni sa još jednim problemom.

- Za market sam napravila "mapu" u glavi. Ali, u poslednje vreme često pomeraju robu na policama, pa ono što je bilo dole stoji gore - kaže Tanja Veselinović iz Žarkova. - Dobro bi bilo da u većim marketima imaju nekog na vratima, poput portira, koji će prići da pomogne kad uđe neko sa belim štapom. Ne da nam stoji nad glavom, nego da bude tu ako zatreba. Kao što postoji brza kasa, tako može da postoji i "brza pomoć" za nas.

Tanja koristi asistivne tehnologije: telefonom skenira proizvode i dobija tekst u zvučnom formatu.

- Danas može da se naručuje i preko interneta, ali sve bi bilo lakše kad bi i prostor bio malo prilagođeniji. Ne treba mnogo. Samo da se stvari ne pomeraju svaki čas.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije