"NOVOSTI" VAM DONOSE NEVEROVATNU PRIČU O VLADIMIRU: Od Beograda do Dragovića prepešačio sam čitav život

MAJKA Vrlčanka, mučenica, čuvarkuća i stub porodice, ona koja je rađala i gotovo sama podizala decu dok su razni ratovi i vojske tutnjali Dalmacijom, trpnjom i trudom iznela je i gajila nove naraštaje. Hrabra, požrtvovana, istinski heroj. Baš ona dobila je 8. marta ove godine spomenik koji je za sada u dvorištu porodične kuće Vladimira M. Marinka (79), u Garjaku kod Peručkog jezera nedaleko od Vrlike.

Vladimir uvek okružen porodicom i prijateljima, Foto I. Marinković

Tekstilni inženjer u penziji, a u duši umetnik, autor pet knjiga, Vladimir se ovim spomenikom, posle povratka u Garjak 2007, kaže, bar "mrvicu" odužio majkama vrličkog i cetinskog kraja, sa Marinom Zelenović i Nikolom Borkovićem koji su mu pomogli da ovo neobično delo ugleda svetlost dana.

Foto I. Marinković

- Lik majke proizašao je iz moje knjige "Pelene i znoj", u kojoj sam kroz 12 istinitih priča opisao život majki Vrličanki u prvoj polovini dvadesetog veka - priča nam Vladimir. - Da je bilo po njenim zaslugama, spomenik bi bio visok do nebesa, ali... Ovako, uz kovrljak sa maramom, visoka je 180 centimetara, a teška 220 kilograma. Izrađena je od armiranog betona sačinjenog od belog cementa i mlevenog kamena, a plastika, nabori u vidu vrličke narodne nošnje udate žene, urađeni su od armiranih slojeva pamučnih i lanenih tkanina.

Dok je radio spomenik, Vladimir je, priča nam, želeo da on bude postavljen u Vrliki, ali želja mu se zasada nije ispunila. Blistavu, vidljivu sa puta, u njegovo dvorište uđu da je vide i namernici i oni koji su je u prolazu samo opazili...

Svaki čovek, veruje naš sagovornik, želi za sobom da ostavi trag u ovom svetu prolaznosti. On je osim vajanja "Majke Vrličanke", pisao i piše knjige, a da ga njegovi zemljaci, sunarodnici i mnogi drugi pamte "doprineo" je i svojim povratkom iz Beograda u Garjak, 2007. godine - peške! Šest stotina kilometara prepešačio je za dve nedelje, od 1, do 15. septembra, prelazeći po 40 kilometara dnevno.

Foto: Privatna arhiva

- Zbog školovanja, potom služenja vojske, pa zaposlenja, zavičaj sam napustio kao momak, noseći sa sobom samo uspomene. Srbija i Beograd su mi dali sve. Imam dva sina koji žive u Krnjači, unučad... Supruga mi se mlada upokojila, 2005, i kada sam otišao u penziju dve godine kasnije, rešio sam da se vratim u rodni kraj. Tugovao sam za suprugom, trebalo mi je da se osamim, da razmislim o životu, da kroz taj put i pešačenje prođem još jednom kroz ceo svoj život. Da vidim kako sam postupao, jesam li mogao biti bolji... Hteo sam da prepešačim život - otvara nam dušu Vladimir.

Kada je porodici i prijateljima rekao za svoju nakanu, svi osim sinova odvraćali su ga i od pešačenja i od povratka. Majku Ilinku je odveo u Srbiju za vreme građanskog rata 1992, a deceniju kasnije prvi put je došao u Hrvatsku, najpre u Golubić kod Knina, rodno mesto supruge Anđe, a potom i u Garjak. Ono što je zatekao nije ga obeshrabrilo, ali je odluku o povratku, tada - odložio. Ispostavilo se za pet godina.

Igor Marinković

- Želeo sam simbolično, svojim koracima, da povežem Beograd, u kojem sam sve stvorio, sa manastirom Dragović koji je svega tri kilometra od moje kuće u Garjaku i uz koji sam odrastao. Pešačio sam od Beograda, preko Rače, Bijeljine, Brčkog, Modriče, Dervente i Banjaluke... Pratili su me i vrućina i kiše, ali sam bio odlučan u nameri. Onima koji su mi govorili: "Gde ćeš tamo? Sve je još trusno, vidiš da imaju tajne optužnice...", rekao sam da smo čistog obraza bili i moj deda, i otac i ja, da nemam čega da se bojim. A, u našoj velikoj kući izgrađenoj 1989. živeli su Hrvati, muž i žena sa devetoro dece. Nije bilo većine prozora, kablova za struju, bilo je puno smeća, jer su dobijali pomoć, a otpad nisu bacali. Ali, rešio sam da to rešim - seća se naš sagovornik.

Foto J. Matijević

Obratio se Vladimir nadležnima u Vrliki, hrvatskoj porodici je nađen smeštaj, dobio je ponovo priključak za vodu, telefon i struju... Sve je uredio i nakad veli nije sam. Dolazi mu porodica, rođaci, prijatelji. Dvorište i kuća su, kaže, uvek puni dobrih ljudi...

- Ovde svaki svoj dan ispunim obnavljajući ono što mi je ostalo od predaka, stvaram mesto u koje će sa radošću dolaziti moji potomci. Imam malu baštu, pogled na Peruču i Dinaru, i svakodnevno gazim stazama koje su krčili moji preci. Tako ispunjavam svoju dušu, osećam njihov duh i prisutnost u svakom kamenu, svakom pedlju zemlje koju su znojem natopili, i neizmerno sam srećan zbog toga - kazao nam je Vladimir na rastanku. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije