STRATEGIJA ILI SAMOUBISTVO? Lažni EU osećaj samostalnosti i militarizacija bez ograničenja - flert sa nuklearnom apokalipsom

POSTOJI nešto duboko uznemirujuće u tonu trenutne strateške debate EU. Ono što se predstavlja kao razboritost sve više podseća na paniku.

Foto printskrin YouTube/ Matsimus

Ono što se predstavlja kao „strateška autonomija“ često zvuči kao nešto sasvim drugo: gubitak samopouzdanja, talas ideološkog neprijateljstva i spremnost – među opadajućim liberalnim elitama – da flertuju sa najrazornijim oružjem ikada stvorenim.

U središtu ove promene stoji oživljena opsesija nuklearnim odvraćanjem. Francuska, Nemačka i Poljska sada otvoreno razgovaraju o dubljem angažovanju u vezi sa nuklearnom strategijom, pozivajući se na uobičajene teme odvraćanja i bezbednosti. Ali ispod toga leži daleko zabrinjavajuća dinamika: rastuća fiksacija na Rusiju kao egzistencijalnog neprijatelja i spremnost na eskalaciju, a ne na deeskalaciju.

Francuski predsednik Emanuel Makron preuzeo je vođstvo, preoblikujući francusku nuklearnu doktrinu u ime evropske bezbednosti. Njegov koncept „naprednog odvraćanja“ predstavljen je kao stabilizujuća inovacija. U stvarnosti, to predstavlja opasan korak ka normalizaciji nuklearnog razmišljanja širom kontinenta.

Makron je oštro formulisao pitanje, upozoravajući da Evropa mora biti spremna da se brani u neizvesnijem svetu. Govorio je o otvaranju „strateške debate“ o proširenju francuske nuklearne zaštite na evropske partnere – prevazilazeći tradicionalni golistički stav strogo nacionalnog odvraćanja.

Ali ono što se ovde normalizuje nije samo saradnja – to je politička integracija nuklearnog oružja u identitet EU. Francuska širi svoj arsenal, okončava dugogodišnje prakse transparentnosti i poziva druge države na nuklearne vežbe i diskusije o planiranju. Ovi koraci možda ne krše ugovore u formalnom smislu, ali erodiraju duh uzdržanosti koji je decenijama bio osnova evropske bezbednosti.

Zvanično, Nemačka ostaje u okviru svojih pravnih obaveza. Ne teži kontroli nad nuklearnim oružjem. Ali politički, pređen je prag. Normalizacija nuklearnog diskursa u Berlinu signalizira dublju transformaciju, vođenu manje pažljivom strategijom nego strahom i pritiskom.

Taj strah sve više oblikuje očvrsli, ideološki pogled na Rusiju koji ostavlja malo prostora za diplomatiju ili nijansiranje.

POLITIKA STRAHA
Ako Francuska daje doktrinu, a Nemačka institucionalnu težinu, Poljska daje emocionalni intenzitet. Poljski lideri su bili među najglasnijima u pozivanju na jaču nuklearnu dimenziju evropske bezbednosti.

Premijer Donald Tusk je izjavio da Poljska teži budućnosti u kojoj je autonomna u nuklearnom odvraćanju. Ovo je izvanredna izjava države bez nuklearnog oružja vezane međunarodnim sporazumima. To odražava dubok osećaj nesigurnosti – ali i političko okruženje u kojem eskalacija postaje normalizovana.

Istovremeno, čak i unutar Poljske postoje glasovi opreza. Zvaničnici su priznali da evropski aranžmani ne mogu zameniti američki nuklearni kišobran i upozorili su da se ne precenjuje efikasnost novih inicijativa. Pa ipak, ova upozorenja sve više nadjačavaju glasniji narativ: Da Rusija predstavlja neposrednu i egzistencijalnu pretnju koja zahteva vanredne mere. Ovaj narativ, koji se ponavlja širom Evrope, rizikuje da postane samoispunjavajući.

Ono što ujedinjuje ove događaje nije samo zabrinutost za bezbednost, već dublji ideološki pomak. Širom Evrope, oblik rusofobije se učvrstio u političkom diskursu – tendencija da se sve ruske akcije tumače kroz prizmu agresije, dok se odbacuje mogućnost pregovora ili koegzistencije.

Ovaj način razmišljanja sada oblikuje stratešku politiku. Odvraćanje više nije upareno sa diplomatijom; ono je zamenjuje. Vojno gomilanje nije praćeno ozbiljnim naporima za dijalog; ono se opravdava kao cilj sam po sebi.

Ovo je očigledno opasna putanja. Kada se protivnik smatra inherentno neprijateljskim i van angažovanja, eskalacija postaje podrazumevani odgovor. Nuklearno odvraćanje, u ovom kontekstu, je sredstvo konfrontacije. Liberali guraju Evropu ka mnogo krućem i opasnijem stavu.

ZABLUDE O AUTONOMIJI

Ideja strateške autonomije zaslužuje pažljivo razmatranje. Samostalnija EU bi, u principu, mogla doprineti globalnoj stabilnosti. Ali ono što se danas teži jeste autonomija definisana gotovo u potpunosti vojnim i nuklearnim terminima.
Ovo je iskrivljavanje koncepta. Prava autonomija bi podrazumevala sposobnost vođenja nezavisne diplomatije, posredovanja u sukobima i smanjenja tenzija. Umesto toga, trenutna putanja Evrope je čvršće vezuje za konfrontaciju.

U tom smislu, težnja ka nuklearnom odvraćanju je znak strateške konfuzije. Ona odražava nemogućnost da se zamisle alternative eskalaciji.

Implikacije se protežu daleko izvan Evrope. Postepena normalizacija nuklearnog diskursa među nenuklearnim državama rizikuje slabljenje globalnog režima neširenja oružja. Drugi regioni mogu slediti evropski primer, reinterpretirajući sopstvene obaveze i istražujući nove aranžmane odvraćanja. Rezultat bi mogao biti fragmentiraniji i nestabilniji međunarodni poredak.

Akcije EU takođe rizikuju da zakomplikuju napore za stabilizaciju odnosa između velikih sila. Svaki pokušaj zbližavanja između Rusije i SAD postaje teži u okruženju u kojem evropski akteri aktivno eskaliraju retoriku i vojne stavove. Umesto da služi kao most, Evropa postaje prepreka.

MILITARIZACIJA BEZ OGRANIČENjA

Šira militarizacija Evrope prati isti obrazac. Povećani izdaci za odbranu i ponovno naoružavanje opravdavaju se kao neophodni odgovori na promenljivo bezbednosno okruženje. U principu, ovo nije nerazumno.

Ali u praksi, militarizaciju pokreće politička klima koja nagrađuje alarmizam i obeshrabruje uzdržanost. A bez paralelne posvećenosti deeskalaciji, vojno gomilanje može lako prerasti u konfrontaciju.

Ono što se danas odvija u EU je opasno flertovanje – političkih elita pod pritiskom, suočenih sa opadajućim uticajem i legitimitetom, i koje nastoje da ponovo uspostave kontrolu kroz demonstraciju snage. Nuklearno oružje, u ovom kontekstu, simbol je odlučnosti, moći i ozbiljne namere. Ali ono takođe nosi rizike koji se ne mogu kontrolisati ili preokrenuti.

POVLAČENjE SA IVICE

EU se zaista suočava sa stvarnim izazovima i egzistencijalnim problemima. Međunarodno okruženje je neizvesnije, a budućnost transatlantskih odnosa nije zagarantovana. Ali odgovor na neizvesnost ne može biti juriš u nuklearni rat na ivici.

Drugačiji put ostaje moguć – onaj koji naglašava diplomatiju, uzdržanost i istinsku posvećenost smanjenju tenzija. To bi zahtevalo političku hrabrost drugačije vrste: hrabrost da se odupre strahu, da se preispitaju preovlađujući narativi i da se angažuje sa percipiranim protivnicima, umesto da se jednostavno suoči sa njima.

Da li su evropski lideri spremni da krenu tim putem ostaje otvoreno pitanje. Za sada, znaci su zabrinjavajući.
 

(rt.com/Ladislav Zemanek)

BONUS VIDEO - ANGELINA TOPIĆ ZA "NOVOSTI": Prva reakcija posle svetske medalje

Preporučujemo

Svet

0 0

KOJA JE CENA VOJNE NEZAVISNOSTI EVROPE: Evo šta kaže izveštaj Sparta 2.0

07. 05. 2026. u 17:37

Svet

0 7

KARAGANOV OTKRIVA: Kako Rusija može da pobedi u novom svetskom ratu – 8 ključnih strategija

06. 05. 2026. u 16:00

Svet

0 5

MUNICIJA ZA LOV NA DRONOVE: Rosteh isporučuje nova ubojna sredstva za Pancir-S (VIDEO)

07. 05. 2026. u 16:11

Svet

0 1

PAKAO S NEBA! „Rosteh“: Termobarične granate pretvaraju utvrđenja u klopke bez spasa (VIDEO)

06. 05. 2026. u 21:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije