Kultura

KNJIŽEVNA KRITIKA: Dragulji reči - Radovan Beli Marković, "Stojna vetrenjača", SKZ, Beograd 2020.

Слађана Илић

29. 12. 2020. u 16:36

Novi roman Radovana Belog Markovića "Stojna vetrenjača" inspirativan je za pasionirane čitaoce i književne znalce jer nudi različite mogućnosti tumačenja.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Драгуљи речи - Радован Бели Марковић, Стојна ветрењача, СКЗ, Београд 2020.

On se, naime, može analizirati s mnogih aspekata iz nekoliko razloga. Najpre zato što je reč o vrlo složenom delu mozaične kompozicije. Slojevitost tog dela spoznajemo već na planu pripovedanog mesta koje i jeste i nije. Iz ranijih dela ovoga pisca znamo za Belo Valjevo, Gornju i Donju Psaču, selo Ćelije, ali znamo i da ta mesta nemaju mnogo, gotovo ništa, sa stvarnim geografskim koordinatama, a da zapravo pripadaju predelu maštenskog, svetu u kome sve se "kanda belasa i pomalo lebdi", kako to vole da istaknu starije književne kolege koje se bave delom ovoga pisca.

Slojevitost se ogleda i u pripovedanom vremenu jer ni tu, u stvari, nije reč o jednom, konkretnom vremenskom odseku. Iako znamo da se u "Stojnoj vetrenjači" pripoveda o događajima s kraja devetnaestog veka, ali o nekim iz dvadesetog, zaključujemo o svojevrsnoj elastičnosti tih vremenskih granica, jer pripovedač zadire i dalje u prošlost, u nešto dalju srpsku istoriju, a ako čitamo pažljivo, s razumevanjem u stil ovog pisca, na drugim planovima ovog romana spoznaćemo da se u njemu na vrlo specifičan način, asocijativno, ponekad i crnohumorno, pripoveda i o našoj sadašnjosti.

Njegova složenost ogleda se i na planu jezika. Efekat te složenosti, kako su uočili tumači srednje generacije, a osobiti najmlađi njeni tumači, može biti sledeći: čitalac će, ili snevoljen o obeshrabren, brzo zatvoriti ovu knjigu i zavući je negde gde mu ne dopire pogled, kako ga ona ne bi podsećala na njegovu nemoć, dok će druga vrsta čitalaca zasukati rukave i neće im pasti na pamet da odustanu. To su oni čitaoci koji znaju da se u rečničkom majdanu Radovana Belog Markovića sigurno dolazi do najvrednijih dragulja - onih koji postoje samo tu i koji su nastali najpre kao rezultat velikog dara ovog pisca, njegovih mogućnosti da spajanjem skoro nespojivog, gradi jedinstvene okazionalizme, "belizme", kako ih je nazvao prof. dr Miloš Kovačević, ali i taloženjem piščevog izuzetno velikog i raznovrsnog čitalačkog iskustva.

Rezultat tog velikog čitalačkog iskustva, ali ne samo njega, jeste to što su, pored autohtonih, i mnogi junaci svetske literature postali i junaci proze Radovana Belog Markovića. Tako se u "Stojnoj vetrenjači" doktoru Suboti vraćaju neotvorena pisma koja je uputio madam Šoša, onoj iz "Čarobnog brega".

U ovom romanu najneobičnijeg savremenog srpskog pisca, kao i u drugim njegovim delima, uočavamo izuzetnu idejnu složenost i zagonetnost. Njome su se, naravno, bavili, svi tumači ovoga pisca, ali čini se da su mlađi književni poslenici najbliži istini. Možda zato što, prirodno, nemaju iskustva sa nekim drugačijim vremenima u kojima je bilo jasna trošnost dela ljudskih ruku, pa i duha, u odnosu na svet i protok vremena ili pak nisu u stanju da zdravo za gotovo uzmu k znanju da je zaludnika uvek bilo i biće, već pripadaju nekim posve drugačijim vremenima. Onima o kojima je implicite reč u ovom romanu.

Ako smo samo pažljivi, a ukoliko sa ovom knjigom u ruci posmatramo svet - razumećemo da je to "zalud preduzeće" zalud samo u odnosu na stvarnost, tj. na "mrtvarluk" stvarnosti, a da je stojnost te vetrenjače čija se "krstolika vitla" ipak okreću, iako ovde "daška vetra niotkuda nema" - neupitna. "Stojna vetrenjača" je u svom opstojavanju specifična "skrivnica", povlašćen prostor u kojem mogu bivati samo oni koji se razumeju u književnost i njene visoke domete, kao i oni koji u književnosti žive. Zato, budite u njoj, čitajte, pričajte jedni drugima i čekajte da kuga prođe.