POZORIŠNA KRITIKA: Bogatstvo interpretacije

ETORE Skola je svoj kultni film "Ružni, prljavi, zli" posvetio ljudima sa dna italijanske društvene lestvice, subverzivno referirajući na mit o porodici, sveti gral katolicizma.

Novosti

U srpskom modernom teatru, epoha crne komedije, čiji je rodonačelnik Dušan Kovačević, sa svojim "Maratoncima", dovela je na scenu groteskne poluljude, u teatru apsurda smeštene u "tragičnu farsu"... Lenka Udovički svet filma Etira Skole ne dislocira iz italijanskog miljea (dijalog je povremeno karikaturalno obojen italijanskim akcentima), a Slobodan Obradović dodaje ovom kalamburu izvesni brehtovski ekspresionizam, naročito songovima, od kojih uvodni, u interpretaciji glavnog "junaka", Đaćinta Macatele, mutivode koji je namerno uništio sebi oko da bi dobio odštetu, pa ga porodica proganja za to milionče, lako učitava gledaoce u sotiju.

Privlačna predstava, u dobrom ritmu, u prepoznatljivoj estetici, pokazala je dobar ansambl Beogradskog dramskog pozorišta (sa gostima), u kome je briljirao Jovo Maksić, kao Baba Marčela, Đaćintova majka, i "Broj 1" ove nakaradne familije. Praktično bez reči, u invalidskom kolicima, Maksić je postigao da sve vreme bude vidljiv na sceni, prisutan u "dramskoj" radnji. Odlična Nađa Sekulić je od Matilde, Đaćintove žene, majke fizički i moralno deformisanog podmlatka, stvorila stvarnu osobu, bez velikih i upadljivih gestova, koji bi umanjili njenu materinsku i žensku tragiku. Marko Gvero je u tome, iako vrlo spretan glumac, pomalo i preterao... Ne oduzimajući autentičnost, upečatljivost i osećaj za meru (osnovne osobine groteske) neočekivanoj Nataši Marković, tačnoj Ivani Nikolić, spretnom Ivanu Zablaćanskom, slikovitom Milanu Zariću, skaredno privlačnom Aleksandru Jovanoviću, filmski upečatljivom Aleksandru Vučkoviću, scenski lepoj Vanji Nenadić, komično dirljivoj Jani Milosavljević, zaigranoj Dunji Stojanović, odlično transformisanoj Ivi Ilinčić, originalnim Slađani Vlajović i Mileni Jančurić, odajemo priznanje gostu iz Zagreba, Ozrenu Grabariću, možda najizrazitijem glumcu u ovom trenutku u eksjugoslovenskom prostoru. Svojim Đaćintom, koji u sebi, u Grabarićevoj interpretaciji, nosi i Molijera, i Držića, i Aristofana, i Goldonija, i sve stvaraoce komedije kao "preobučene tragedije" u svetskom teatru, ovaj dobrodošli i dugo očekivani gost na našoj sceni (kome smo se već divili na gostovanjima u Beogradu), uneo je u predstavu Lenke Udovički, umnogome konvencionalno režiranu u ovom atraktivnom žanru, novi momenat, koji se ne tiče samo njegove nepogrešive interpretacije. Autorsko delo Grabarićevo, koje je odsad i našoj sceni, jeste njegova istinitost u svakom žanrovskom kontekstu, retko viđena sposobnost da mu se veruje i da se "diše s njim" i onda, kada lik treba da bude odbojan i nesimpatičan. Naviknuti na transformacije koje Ozren Grabarić postiže u karakterima koje tumači, raznorodne i slojevite, posle Đaćinta, ipak limitiranog utvrđenom rolom u Skolinom filmu, sa radošću očekujemo Grabarićev novi uzlet, ispunjen mediteranskom strašću igre, njemu svojstvenom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije