Kultura

OSAM VEKOVA ČEKALA JE SVOGA PISCA: Nastala iz pera novinara i književnika Dragana Damjanovića, knjiga o Svetoj Anastasiji se čita po svetu

Vladimir Mitrić

04. 07. 2026. u 20:32

Osam vekova prošlo je otkako se Sveta Anastasija, majka Svetog Save, preselila u večnost. Osam vekova u kojima je njeno ime, iako duboko urezano u temelje srpske duhovnosti, ostajalo gotovo u senci velikih Nemanjića.

ОСАМ ВЕКОВА ЧЕКАЛА ЈЕ СВОГА ПИСЦА: Настала из пера новинара и књижевника Драгана Дамјановића, књига о Светој Анастасији се чита по свету

O njoj se malo pisalo, još manje govorilo, a nijedno književno delo nije pokušalo da ispripoveda život žene koja je rodila prvog srpskog arhiepiskopa i sa Stefanom Nemanjom postavila temelje srpske države i Crkve. A onda su, kao biseri nanizani nevidljivom rukom, počeli da se nižu događaji koje je teško objasniti običnom slučajnošću.

Na njen praznik, 4. jula 2011. godine, u portu manastira Studenice, ne sluteći zbog čega je baš tog dana došao, našao se književnik i novinar Dragan Damjanović. Nije znao da je tog dana praznik Svete Anastasije. Nije znao ni da će već iste večeri započeti istraživanje koje će iznedriti prvi roman posvećen ovoj svetiteljki. Nije znao ni da su njene mošti, tri decenije ranije, na gotovo čudesan način otkrivene u Studenici, niti da će njegova knjiga kasnije biti prevedena na više svetskih jezika i stići do čitalaca daleko izvan Srbije.

Kao da je sve već bilo pripremljeno. Samo je došlo vreme da se dogodi.

- Ovog četvrtog jula navršava se petnaest godina od kada sam započeo put sa Svetom Anastasijom -kaže Dragan Damjanović. - Od prvog romana nastala su još četiri dopunjena izdanja. Knjiga je bila među najčitanijima u Srbiji, potom je prevedena na ruski, azerbejdžanski, a sada se prevodi i na turski jezik. Ali sve je počelo tako što sam, ne svojom namerom nego Božjim promislom, došao u Studenicu upravo na njen praznik.

Seća se da je tog julskog dana ostao u manastirskoj porti do kasno u noć, gotovo ni sa kim ne razgovarajući. Kada je prišao da se ispovedi, sveštenik mu je rekao da se ispovedi Svetoj Anastasiji. Istu rečenicu, pred Sveto pričešće, izgovorio je i jedan monah. Tek narednog dana mlada lekarka iz Kosjerića, koja je primetila njegovu zbunjenost, rekla mu je da je praznik majke Svetog Save.

-Kao da sam se tada probudio. Od tog trenutka više nisam imao mira. Mesecima sam istraživao. Obilazio sam Rašku, Kopaonik, Kuršumliju, Solun, čitao stare letopise i istorijske izvore. Tako je nastao roman „Proročanstvo Nemanjine žene – Anastasija“, koji i danas smatram jednim od svojih najznačajnijih dela.

U završnici romana Damjanović opisuje i jedan od najneobičnijih događaja iz novije istorije manastira Studenice, otkrivanje moštiju Svete Anastasije, o čemu u Damjanovićevom romanu svedoči današnji mitropolit šumadijski Jovan, koji je početkom osamdesetih godina bio iguman Studenice.

-Posle zemljotresa 1981. godine stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture došli su u manastir kako bi procenili posledice oštećenja i započeli pripreme za obnovu povodom osam vekova Studenice. Dok smo razgovarali, pogled mi je pao na pod uz južni zid Bogorodičine crkve - seća se mitropolit Jovan. - Decenijama sam svakodnevno prolazio tim mestom, a nikada nisam primetio ono što sam tog trenutka video – svetlu liniju koja se jasno ocrtavala ispod freske monahinje Anastasije. Odjednom sam, bez ikakvog objašnjenja, izgovorio: „Ovo je grob.“

Pred okupljenim akademicima Vojislavom Koraćem, Vojislavom Đurićem i Dimitrijem Bogdanovićem izneo je uverenje da se mošti Svete Anastasije nalaze upravo ispod tog mesta.

Nastala je tišina. Potom je akademik Bogdanović mirno rekao:

-Pustite igumana Jovana. Nije slučajno došao do ovog uverenja.

Kada je beton podignut, ispod njega se ukazala manja grobnica, gotovo istovetna onoj Svetog Simeona Mirotočivog. U njoj su, posle više vekova, otkrivene mošti Svete Anastasije.

Ni tu se ova neobična priča nije završila.

Nedugo potom iguman Jovan doživeo je tešku saobraćajnu nesreću. Lekarske prognoze nisu ostavljale mnogo nade da će ponovo prohodati. Upravo u tim danima stigla je odluka da se mošti vrate u zemlju.

Ponovo je bio četvrti jul.

Iguman Jovan je na praznik Svete Anastasije zatražio da ga iz kraljevačke bolnice, na nosilima, prenesu u Studenicu. Sa svojim monasima uspeo je da spreči da mošti budu ponovo zatvorene u grobnicu.

Ostale su da počivaju u kivotu koji je nešto kasnije, posle boravka na Svetoj Gori i sopstvenog duhovnog nadahnuća, darom sagradio sveštenik Vojo Bilbija. Danas se pred tim kivotom poklanjaju hiljade vernika.

A mitropolit Jovan je, uprkos lekarskim prognozama, ponovo stao na svoje noge.

Za Dragana Damjanovića roman o Svetoj Anastasiji nije bio samo nova knjiga. Bio je početak jednog sasvim drugačijeg književnog puta. Posle njega nastali su romani o detinjstvu i mladosti Gospoda Isusa Hrista, dokumentarni film o sklanjanju Svete Porodice po Egiptu, snimljen sa sinom Stefanom, danas sveštenikom, zatim roman o nastanku Svete Gore, knjiga o čudesnom putu ikone Trojeručice od Studenice do Hilandara i druga dela posvećena temama koje su vekovima ostajale na margini istorije.

Kada se danas pogleda čitav taj niz događaja, čudesno otkrivanje moštiju, njihovo očuvanje, nastanak kivota, pojava prvog romana posle osam vekova i njegov put po svetu – teško je oteti se utisku da su se ljudima otkrivali koraci jednog mnogo većeg plana.

Kada se danas pogleda čitav taj niz događaja – od otkrivanja moštiju, preko njihovog očuvanja i izrade kivota, do nastanka prvog romana o Svetoj Anastasiji i njegovog puta po svetu – ostaje utisak da su se ljudima otkrivali koraci jednog mnogo većeg plana. Jer ono što je čoveku izgledalo kao slučajnost, u Božjem vremenu bilo je samo ispunjenje vremena.“K

Nastala iz pera književnika Dragana Damjanovića, knjiga o Svetoj Anastasiji se čita po svetu

Trebalo je da prođe osam vekova da se, na čudan način, u Studenici, baš na dan Svete Anastasije 4 jula 2011 godine, pojavi književnik i novinar Dragan Damjanović. I da tog dana sazna da je praznik ove svetiteljke, iste noći započne istraživanja o njoj i nepunu godinu kasnije objavi i prvi roman , ,,Proračnstvo Nemanjeine Žene-Anastasija,, čije će delove ubrzo preuzeti i Srpska Pravoslvna Crkva, Crnogorsko primorska eparhija, a roman biti preveden na više svetskih jezika. Damjanović tada nije znao da je njene mošti, tri decenije ranije, kao mladi iguman Studenice, takođe na čudan način , pronašao tadašnji iguman Jovan, sada Mitropolit Šumadijski. I da je nekoliko godina nakon toga, boravkom na Svetoj Gori, sveštenik Vojo Bilbija, opet onom promišlju Božijom, došao do odluke da joj sagradi kivot u kojem njene mošti danas u Studenici počivaju.

-Evo, ovog četvrtog jula je petnest godina kako sam o Svetoj Anastaiji objavio prvi roman, a zatim još četiri dopunjena izdanja i on je bio bestseler u Srbiji, pa su ga ubrzo preveli Rusi, zatim Azerebejdžanci a sada ga prevode i Turci-kazuje Damjanović.- Kako sam došao do to ideje, svakako potpuno nesvesno, znači ne svojom, nego Božijom voljom, jer se o Svetoj Anastasiji, do pojave tog mog romana, u našem narodu nije gotovo ništa znalo. Bilo je kasno julsko posle podne, zatekao sam se u porti manastira Studenica, prpeunoj ljudi, tu ostao do pred ponoć bez gotovo ikakvog kontakta sa bilo kim. Kada sam u jednom trenutku, videvši red ispre sebe, pošao da se ispovedim, sveštenik mi je rekao da se ispovedim Svetoj Anastasiji. Isto mi je izjutra, pred sam pričest, rekao i monah. Tek oko čpodneva, sutradan , kada mi je prišla jedna mlada doktorka iz Kosjerića, gospođa Vrer,a koja me je tokom noći ,kako mi je rekla, osmatrala, i pojasnila da je to dan Svete Anastasije, kao da sam došao sebi. E, od te večeri sam počeo istarživanje. I posle nekoliko emseci putovanja od Raške, preko Kopaonika, Kuršumlije gde s eupokojila, pa Soluna i mnogig istorijskih knjiga isčitanih, napiaso sam roman o njoj. To je danas jedno od mojih najvrednijih književnih dela, među trideset i nešto romana, knjiga priča i poezije.

U poslednjem delu romana Damjanović prenosi događaj, kako je tadašnji iguman, sada Mitroploti Šumadijski gospodin JHovan, otkrio njene mošti.

-Posle onog zemljotresa 1981.godine na Kopaoniku, čije je posledice osetio i manastir Studenica, došli su stručnjaci zavoda za zaštitu spomenika kulture, među kojima su bili i akademici Vojislav Korać, Vojislav Đurić i Dimitrije Bogdanović-kazuje mitropolit Jovan- Već se približavao i datum obeležavanja osam vekova studenjnice. Dok smo razgovarali o potrebi nekih obnavljanja, pogled mi je otišao na coklu na južnoj strani manastira. Tolike decebnije sam tu proveo, ali nikad nisam primetio ni jednu liniju. Sada se, najednom, jasno ukazala. I to pod delom zida na kojem je bio freskopis ženske osobe, ogrnute monaškom rizom u molitvenom naklonu i natpis,, O Presvete Djevo i Boga našeh mate, primi moljenje sluškinje svoje monahinje Anastasije. U tom trenutku, gledajući tu čudnu liniju, crtu na podu, glasno sem, pred svima, izgovorio,, Ovo je grob,, zatim se obratio akademiku Đuriću sa uverenjem da su mošti Svete Anastasije ovde a ne u Kuršumliji. Svi su dugo ćutali. Čak smos e čudno i pogledivali. Onda ja zamolih da podignemom deo poda, upravo na tom mestu, te čudne, iznenadne svetle linije. Moju molbu podržao je akademik Bogdanović, teolog, vrni naučnik, rečima,,pustite ga, nije slučajno oguman došao do ovog uverenja,,. Ubrzo smo zakopali betonski pod i pod njim se ukazala čeona ploča grobnice, identična onoj Svetog Simeona Mirotočivog u naosu crkve, ali mnogo manja. Ubrzo su pred nama, kao zalto na čistoj posudi, bile mošti Svete Anastasije, majke Svetog Save i drugih Nemanjića.

Posle ovog otkrića Mitroploti Jovan je imao tešku saobraćajnu nesrćeu. Po svim provenama lekara nije imalo šanski da bilo kada više prohada. No upravo tih dana bila je stigla naredba neke od predstavnica Zavoda za zaštitu spomenika kulture da se mošti Svete Anastasije vrate u zeljmu. Saznavši za to, mitroplit Jovan, tada iguman, zatražio je da ga na nosilima iz bolncie u Kraljevu donesu u Studenicu. Opet na dan Svete Anastisije 4 jul. Sa svojim monasima je sprečio povraćaj moštiju Svetiteljeke u zeljmu. One su ostale u kivotu, koji je kasnije izgradio svetšetnik Bilbija, a on ustao zdrav i danas je Mitroplit Šumadijski.

Draganu Damjanoviću, od objave prvog i jedino do sada napisaniog romana o Sv etoj Anastasiji, otvorio se put hrišćanskog istraživanja. Napisao je roman o detinjstvu i Isusovom , kao i dokumentarni film sa svojim sinom Stefanom, sada sveštenikom, zatim roman o mladosti Isusovoj, pa roman o tome kako je nastala Sveta Gora, kako je ikona Trojeručica od Studenica do Hilandara otišla na magretu, koje nije znalo taj put i rpvi put je njime hodile, i mnoge druge knjige do sada nepoznate hrišćanstvu.