PESNICI KOJI SU GINULI OD UNUTRAŠNJEG METKA: Književni matine "Nedostaju nam" posvećen velikanima održan u Domu Vukove zadužbine

POD naslovom "Nedostaju nam" u Vukovoj zadužbini danas je održan književni matine posvećen jedanaestorici nedavno preminulih pesnika iza kojih je ostao veliki i nesumnjiv trag.

Foto N. Skenderija

To su: Ljubomir Simović, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Rajko Petrov Nogo, Alek Vukadinović, Krstivoje Ilić, Dobrica Erić, Slobodan Rakitić, Branislav Petrović, Ranko Jovović, Manojle Gavrilović.

Ističući da su svi oni Vukovi dužnici, akademik Matija Bećković je, otvarajući skup rekao:

- Devedesetih godina počeli su jedan za drugim da odlaze naši najveći pisci. Sve se to smatralo prirodnim, a ništa nije bilo prirodno, ljudi su prosto pucali, ginuli od onog takozvanog unutrašnjeg metka. Nastali su i novi običaji, da se odlazak umetnika gotovo i ne obeležava. Što je bilo više TV kanala to je bilo manje vesti o umrlima, ne samo piscima već i slikarima i muzičarima. Na njihovim ispraćajima bilo je sve manje njihovih kolega, a nekada su na sahrane dolazili ne samo pisci, već i kelneri kafana u koje su tako rado odlazili. Došlo je do toga da se briga o sahranama samo što ne prepušta nekim agencijama kako porodice ne bi bile opterećivane. Pokušavao sam da prebrojim preminule, ali čim dođem do neke brojke, tom spisku se pridružuje novi. Može se reći da su svi oni umrli u istom danu i od iste bolesti svi pelcovani, kako je rekla Desanka. Bili su to ljudi božijeg dara koji se retko rađaju i još ređe će se rađati.

Govoreći o onima kojih više nema Bećković se prisetio Branislava Petrovića koga je sreo ispred Šumatovca samo dva, tri dana pre smrti. Svestan svog kraja, Brančilo, kako su ga svi nazivali, rekao je: "Evo šta mi se desilo". Danojlić je bio čovek sa ogromnim darovima, a Petar Pajić prvi pesnik koga je Matija sreo u Valjevu i od koga je saznao o mnogim piscima koje će kasnije sam upoznati. Kolundžija je bio kao neka vrsta Remboa. U 

Foto Jutjub, Ž. Knežević, V. Danilov, Z. Jovanović, N. Fifić

Parizu je bio učitelj deci naših gastarbajtera, ali govorni francuski nikada nije uspeo da savlada. Želja Miodraga Pavlovića je bila da se sahrani u Beogradu, gde su počivali njegovi roditelji, a završio je u jednom mestu kod Štutgarta. Nekada je, podsetio je Bećković, postojao običaj, kao u slučaju Vuka da se ostaci velikana prenesu u njihovu zemlju, a sada to više nikome ne pada na pamet. Bećković je podsetio na tragičnu sudbinu Milana Nenadića koji je sa suprugom nastradao u požaru, kao i na Slobodana Selenića koji je otišao na letovanje u Solun, vratio se, bio operisan, završio u kolicima i više nije mogao da govori.

Kroz niz autentičnih pričica i anegdota na likove i dela pesničkih velikana osvrnuo se Dragan Lakićević prema čijoj ideji je i organizovan ovaj skup. On je podsetio na pesničku knjigu "Istočnici" Ljubomira Simovića koja se početkom osamdesetih našla na meti orkestriranog napada partije. Slobodana Rakitića opisao je kao ozbiljnog i tužnog čoveka što mu je bilo u prirodi. Kao urednik programa na Kolarcu, časopisa "Savremenik", predsednik UKS i predsednik SKZ pokazivao je izuzetnu savesnost. 

"Čiča" je, kako su ga svi zvali, svakog dana bio u Zadruzi. Alek Vukadinović je sav živeo za poeziju i ostavio dragocenu knjigu "Kuća i gost", dok je Petar Pajić bio i veliki Valjevac i veliki Beograđanin. Krstivoje Ilić u glavnom gradu nikada nije imao stan, živeo je tamo gde bi ga neko primio i pisao sjajne elegije u kojima je pevao o sebi. Prema rečima Lakićevića, Adam Puslojić je bio veliki pesnik i veliki skriboman.

Foto V. Danilov, privatna arhiva, Z. Pavlović

Na zajedničkim putovanjima na Kosovo neumorno je radio ispisujući stotine stranica, pri čemu je voleo da stihove posvećuje drugima, najviše pesnicima. Pesnik iz Podgorice Branko Jovović je kasnio na svaki sastanak, samo zato što su ga u gradu prepoznavali i sretali mnogi, želeći da sa njim porazgovaraju, među kojima je bilo i onih iz suprotnog ideološkog tabora. Pola života Dobrica Erić je proveo u Gruži, a pola u Beogradu, a Rajko Petrov Nogo je napisao jedinu malu zbirku za decu čiji je recenzent bio Dušan Radović. Kada su Manojla Gavrilovića pitali piše li i on za decu, dobijali su često odgovor: "Oni slabiji stihovi - to su za decu".

Kratke biografije pesnika pročitala je Aleksandra Žeželj, dok je stihove kazivao glumac Janko Cekić. Predsednik Skupštine Vukove zadužbine Boško Suvajdžić je najavio da je ovo prvi od planiranih matinea koji će se u ovoj kulturnoj instituciji održavati svakog meseca, a čiji će urednici biti Dragan Lakićević i Aleksandra Žeželj.

Skup je završio Bećković citirajući Šekspirov stih: "Najduža je prva noć u grobu".

Foto N. Skenderija

"Olimpija" na bolesničkoj postelji

SA dvadeset i nešto godina Milovan Danojlić je ušao u školsku lektiru, istakao je Lakićević i rekao:

- Celog svog života je neumorno pisao i to na pisaćoj mašini "Olimpija". Kada je oboleo, tražio je da mu se donese i svakog dana ju je stavljao na krevet i kucao na zaprepašćenje bolničkog osoblja naviklog na kompjutere.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije