POZORIŠNA KRITIKA: Svet u kome smo zarobljeni

Florijan Zeler: "Otac". Reditelj: Paolo Mađeli. Atelje 212

Novosti

Mađeli komponuje Zelerovog "Oca" kao muzičku partituru, neku vrstu džeziranja, u kome se ne zna šta je sledeća muzička tema i u kom žanru će biti. Na reč o pojavi kćeri Ane, umesto Hane Selimović, pojavi se Dragana Varagić. Pjera, Marka Grabeža, volšebno menja Ivan Mihajlović. A sve se događa u glavi Oca, Vojislava Brajovića, koji čudesno miksuje stvarnost i snoviđenje, blagoslov staračke demencije.

KOIKOI, muzička grupa, u kojoj nastupa i Marko Grabež, prati svojim dobro temperovanim tonom i songovima (tekstovi Đoja Mađeli), dodaje značenje, ne samo tumačenje istini, u koju Otac veruje i kojom pokušava da popravi svet oko sebe. A taj svet je nepopravljivo pobrkan zaboravom, od koga, po njegovom tumačenju, svi pate, osim njega samog. Klopka u koju demencija zatvara čoveka katapultira ga u potpuno novi svet, koji, kao iza Alisinog ogledala, poseduje sopstvena pravila, koji drugi, "razmađijani", prosto ne razumeju.

Vojislav Brajović je ovu tragikomičnu priču za jednog glumca odigrao raskošno i začudno, neprestano smenjujući razum i ono drugo, podjednako uverljivo. Hana Selimović je njegovu kćer Anu predstavila kao brižnu, modernu ženu, kojoj očeva demencija nije samo problem zbog teškoća koje proizvodi, već izaziva kod nje i izvestan strah od nepredvidivosti ljudske prirode, iznenadne promene, koja neočekivano stiže. "To je bio čovek, koga sam se bojala" je rečenica, koja otkriva koren Aninog vojničkog vaspitanja. A lakoća, sa kojom Otac manipuliše istinom (ne znamo je li toga svestan), indikativno predstavlja njega ranijeg, arogantnog, bahatog, možda nasilnog...

Marko Grabež i Ivan Mihajlović su momci iz stvarnog sveta, bez strpljenja za tuđe muke i žele brza i bezbolna rešenja. Dragana Varagić je spretno varirala povremeno kćer Anu, medicinsku sestru, Neku ženu po volji pisca. Isidora Simijonović je bila nasmejana, nežna, ljubazna Laura, negovateljica, koja donosi anđeosko u već plutajući Očev svet.

Posle "Sina", koji je odjeknuo autentičnom tragedijom mladalačke "nasmejane depresije", "Otac", drugi deo Zelerove trilogije ("Majka" je treća), suočava sa crnim humorom starosti, koja je problem za druge, ali ne i za Oca samog. Taj svet, u koga njega kraj života smešta, logičan je i čvršće povezan, nego onaj, koji se nama, pa i u ovoj drami, predstavlja kao stvaran. Ko smo? Kuda idemo? Fiktivna su pitanja, a odgovor zavisi od toga, koga pitate.

Značajno je da nam se u Ateljeu daje mogućnost da učestvujemo u izvrsnoj Zelerovoj dramaturgiji, a povratak na ovu scenu Mađelija i Brajovića je radost i dobitak.

Preporučujemo

Kultura

0 1

GAVRAN NIJE ODLEPRŠAO IZ VLADINOG ATELjEA: Marko Velk, francuski umetnik srpskog porekla, sin Vladimira Veličkovića o svom stvaralaštvu

03. 01. 2026. u 14:53

Kultura

0 1

SOPRAN SONjA ŠARIĆ KOSOVAC O TRADICIONALNOM IZVOĐENjU "SLEPOG MIŠA" U NARODNOM POZORIŠTU: Raskoš muzičke komedije

30. 12. 2025. u 15:54

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije