POZORIŠNA KRITIKA: Čudo kao životni princip

ČEMU bismo se nadali, ako ne verujemo u čuda, poentira Stavra, više kafanski inventar, nego gost (dobar Miloš Samolov), u "Čudu u Šarganu", pesnika Ljubomira Simovića. Iako je napisao možda najbolje dramsko štivo u našem jeziku, Simović je pesnik u antičkom smislu, jer njegove drame, a naročito "Šargan" spadaju u dramsko pesništvo.

Novosti

Lako, prirodno, organski, Simović tka dramsku priču kao urbanu legendu, u kojoj je sve mogućno, dok je čovek živ, a i posle toga. Dvojica mrtvih vojnika, Manojlo (karakterističan Ljubomir Bandović) i njegov posilni, Tanasko (atraktivan Aleksej Bjelogrlić) drže čvrsto tu magijsku liniju radnje, i dalje u davno završenom ratu, nemoćni da se smire u smrti. Prosjak (potresan Nenad Jezdić), primivši na sebe boli paćenika, učinio im je "medveđu" uslugu, jer se čovek, izgleda, samo patnjom definiše, dokazuje i pravda pred sudbinom. U kafani "Šargan", pod večitom kišom, gazdarica Ikonija (već mitska u toj ulozi Anita Mančić), sa svojom kelnericom Cmiljom iz Kremana (izvrsna, buduća diva JDP Sanja Marković), Stavrom, koji više i ne odlazi iz "Šargana", gde rezonira o duši i politici, Anđelkom, sitnim krimosom, kome je jatak pri retkim izjascima iz zatvora (očekivan Miodrag Dragičević), sa gostima, Jagodom (tragikomična Jovana Belović), Skitnicom, koji i sam nosi greh predaka kao motiv (sjajan Boris Isaković), kao i sa Gospavom, prostitutkom, koja, kao sve ženetu, osim Ikonije, sanja o prostom porodičnom životu, udaji i spasenju (neočekivana, divna Tamara Dragičević), gaca po apokaliptičnom mulju, ne učestvujući u politici, ali i ne braneći se od nje. Mile, večiti agitator i politikant (prostudiran, pravi pozorišni događaj Marko Janketić), kao i Vilotijević, aparatčik, koji "zglajzne", pa se povrati, a ima oko jedini za mrtvu vojsku i Gospavine krvave ruke, samo dok je gubitnik i paćenik (upečatljiv Nebojša Dugalić), zamišljeni kao ovozemaljska protivteža Nebu (dobrota, patnja i samilost), u predstavi Jagoša Markovića su se pomalo utopili u izvesnu prizemnost pozorišne metafore, koja se povremeno kosila sa poetskim Simovićevim realizmom.

Suviše kiše, vode, sve vreme, po kojoj se gaca, kojom se peru ruke, umiva, peru čaše i pljuska u begu i radosti (uz, za ovog reditelja nezaobilazni dert uz narodnjake), preterivanje (opet očekivano) u gestu i komici (Ikonija kao u kaubojskom salunu, nedovoljno uvežbano), poeziju, koja neminovno nosi ovaj komad velikog dramskog pesnika, prečesto svodi ili na geg, ili na dociranje i suvišno objašnjavanje (kao na predugom kraju predstave, kada Prosjak lamentira nad svojom samilošću i žrtvom), a onda, kada je pravi trenutak da se nađe na sceni (kada Vilotijević "razgovara" sa mrtvim vojnicima za stolom), nema ga.

Iako jedinstven po svojoj mediternskoj, raskošnoj maštovitosti i strasnom senzibilitetu, Marković redovno svoje predstave opterećuje sa previše efekata, koji bi bili ubojitiji, da su ređi i probraniji. Već provereni tumač Simovićevog dela ("Hasanaginica", "Šopalovići"), Jagoš Marković je, legitimno, oformio manir, paradoks na koji čita Simovićev poetski, kao psihološki realizam, uvek u grotesknom ključu, sa previše detalja, jarkim bojama, bez valera, egzaltirano, preterano blizu današnjici (događaji u Ukrajini). Kostim Lane Cvijanović je dobro odslikavao Simovićevu poetiku...

Veliki događaj za JDP i naš teatar.

Preporučujemo

Kultura

1 0

POZORIŠNA KRITIKA: Zločin nad Falstafom

02. 04. 2022. u 12:19

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Priroda ljubavi

30. 03. 2022. u 13:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Navikavanje na strepnju

28. 03. 2022. u 14:30

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Stoj, gledaj u vatru, plači i voli

14. 03. 2022. u 14:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije