POZORIŠNA KRITIKA - INSTALACIJA U ČAST "NOBELA"? Jelica Zupanc: "Zagreb - Beograd via Sarajevo". Reditelj: Gorčin Stojanović. JDP

GORČIN Stojanović je, na motivima antologijskog dramskog teksta Jelice Zupanc, "Zagreb-Beograd via Sarajevo", koji zamišljeni susret mladih Andrića i Crnjanskog u kupeu voza, koji putuje iz Zagreba za Beograd posle tek okončanog Prvog svetskog rata, iskoristio, ispostaviće se na samom kraju njegove režije predstave u JDP, za scensku instalaciju u čast obeležavanja šezdesetogodišnjice od Andrićevog dobijanja Nobelove nagrade.

Novosti

Dokumentarnim snimkom, koji pokazuje stvarnog Ivu Andrića, kako prima nagradu u Stokholmu, a naročito pevanjem Arsena Dedića u završnici, Stojanović je atraktivnost ekspresionizma ove predstave, kao i njegovu dekadenciju, učinio drugim razlogom za njeno postavljanje na scenu JDP.

Aleksej Bjelogrlić (Andrić) i Miodrag Dragičević (Crnjanski) bili su pravi izbor za dva karakterna i literarna antipoda, dve krajnosti ispoljavanja istinskog genija, unutrašnju i spoljašnju.

Dok je Dragičević, sad već poprilično u maniru, koji mu je kao umetniku svojstven, bio kolerik u dokazivanju svojih stavova (lik govori tekstove koje je napisao Crnjanski), Bjelogrlić je svojom unutrašnjom, koncentrisanom mirnoćom odlično pokazao suprotnost kako Andrićevog karaktera, tako i njegovog dramskog odnosa u promišljanju dubokih misli, koje je ispisivao (takođe originalni tekstovi Andrića).

Jelica Zupanc je učinila taj zamišljeni razgovor stvarnim dramskim (dramatičnim) jasnim suprotstavljanjem njihove mladosti istoriji, koja je puna posledica sukoba u krvavom dvadesetom veku. Njihova literatura je poslužila kao dokaz, da je sve moralo biti onako krvavo, kako se zbilo, prorekli su to svojom literarnom autentičnošću.

Gorčin Stojanović je, od početne scene na balkonu, kada mladi vojnik (Joakim Tasić) govori Krležin profetski tekst ("Pijana novembarska noć 1918"), preko dekadencije kabarea, koji izvodi markantna Nikolina Vujević (songove komponovala Ana Đorđević), koja je i Dama koja govori nemački iz voza, preko Doktora, u decentnom izvođenju Nebojše Milovanovića, preko Mornara, koga Marko Janketić predstavlja kao funkciju, ne i stvarnu bitangu, gradio efektnu vizuelnu sliku kraja epohe, sa staničnim dimom parne lokomotive, bučnim bacanjem fotelja iz vagona na peron, neprestanom video-projekcijim šina u putovanju vozom, začudnom, impresivnom likovnošću, kojoj je inače sklon...

U toj, danas već anahronoj postmoderni, gledalac pogubi nit sukoba, agore Andrića i Crnjanskog, koji ostaju samo dva "oriđinala", među ostalim čudacima u predstavi, u kovitlanju efekata, koje ima ishodište u dokumentu Andrićevog primanja "Nobela" i Arsenovoj nostalgičnoj muzici (!).

I izlazi s predstave zbunjen, ne uspevajući da sebi odgovori na pitanje, da li je zamišljeno putovanje Andrića i Crnjanskog iz Zagreba u Beograd bilo metafora za gubitak mladosti, domovine, smisla, lepote, ili, prosto, pozorišna instalacija, sama sebi dovoljna.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA - ISTINA ILI PRAVDA: Atelje 212: Nina Rejn "Pristanak", reditelj Nebojša Bradić

06. 12. 2021. u 13:17

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Plesom do zvezde

29. 11. 2021. u 15:46

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA - ZVEKET PRAZNINE I HUK BESMISLA: B. Nušić: "Vlast". Adaptacija i režija: Milan Nešković.

26. 11. 2021. u 12:43

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Milutin, naš neznani junak

24. 11. 2021. u 12:18

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije