IMANUEL I FJODOR: Šta povezuje dvojicu genija koji su svojim delima zadužili celo čovečanstvo, za sva vremena

JUTROS mi duh zaposedoše, jedan za drugim, dve poznate, a međusobno vrlo različite ideje, odnosno, dva koncepta, do kojih su došla dvojica značajnih ljudi i stvaralaca, dva višestruko različita čoveka, koliko uopšte ljudi mogu biti različiti među sobom, a znamo da su ljudi bića koja mogu biti različiti i te kako, višestruko i veoma.

Foto Vikipedija

Prva razlika u tome je što je jedan filozof, a drugi pisac; i to veliki mislilac, onaj prvi, i veliki umetnik, ovaj drugi. Oba, dakle, stvaraoci svetske relevancije, geniji koji su svojim delima zadužili celo čovečanstvo, za sva vremena.

Uz to, jedan Nemac, a drugi Rus, oba pripadnici velikih naroda, i ne samo različitih naroda, no i toliko međusobno suprotstavljenih da su svoje razlike potvrđivali malo žešćim neprijateljstvima, ne malo, no toliko žestokim da su i svojim znatnim učešćem u svetskim ratovima to pritvrdili. Ipak, kad je reč o interesovanjima za ova dva genija, i jedni i drugi narod bili su dovoljno motivisani do ovu netrpeljivost zaobiđu, pa su knjige ove dvojice preveli na svoje jezike, svakako, ne na bilo kakvu štetu, no zarad svoje dobrobiti.

Razlikuju se ova dvojica stvaralaca, znači, i po jezicima na kojima su svoja dela pisali.

Razlika tolika da ova dvojica, da su se kojim slučajem sreli i našli u prilici da popričaju, ne bi razmenili ni reč, jer se ne bi razumeli. Ali i u ovome ima neke sličnosti među njima dvojicom. Maternji jezik svakog od njih spada među jezike svetske rasprostranjenosti, takođe, i u jezike sa znatnim izražajnim i tvoračkim potencijalima, i te kako potvrđenim bogatim i svakovrsnim kulturnim i duhovnim ostvarenjima.

Ova dva stvaraoca nisu bili savremenici, tako da među njima postoji i epohalna razlika.

Kolika? Moglo bi se reći čitav jedan vek, prema tome, od nekoliko naraštaja. Jedan je rođen 1724. godine, znači, u osamnaestom veku koji je ispratio do kraja, pa poživeo i još četiri godine, koliko mu je zapalo od devetnaestog veka, na čijem početku je umro: 1804. godine; drugi je rođen u devetnaestom veku, godine 1821, skoro sto godina posle rođenja onog prvog, i u tom veku je i umro 1881. godine, posle nepunih šezdeset godina života, dok je onaj prvi živeo skoro osamdeset.

Njihovi životi putevi, gledajući iz vremenske dimenzije, su se neporecivo mimoišli; filozof nije mogao znati za književnika, čija dela nije bio u prilici da čita. A književnik je mogao znati za filozofa i za njegove spise, ali ne znamo da li ih je čitao i poznavao, a još manje bismo mogli reći da li je ponešto usvojio od onoga po čemu je filozof postao poznat. Izvesno je da su i jedan i drugi bili samosvojni stvaraoci, naime, da su im opusi vrlo originalni. Bilo bi interesantno videti ko je napisao bolje knjiga, ko je od njih dvojice značajniji, mogli bi se oni po tome porediti; ipak, nije preterano ni reći za njih da su neuporedivi; i međusobno, i inače, što zbog svoje samosvojnosti, što zbog visokog dometa koji su postigli svaki u svom domenu Imanuel u filozofiji, Fjodor u književnoj umetnosti.

Nezavisno od svih ovih razlika, desilo se tako da je, i jednom i drugom, posebnu pažnju privlačio je jedan fenomen, dovoljno jako i podsticajno da su obojica napisali ono što su imali da kažu o tome. Reč je o fenomenu lepote, koji je mnogim ljudima bio vrlo snažan izazov, koji je intrigantna tema i danas, a biće to, ne manje, i ubuduće. I baš te njihove ideje o lepoti, ta dva različita i vrlo poznata shvatanja fenomena lepote, podstiču mi od jutros i duh i misao, a da ne bih mogao reći kako, da li istovremeno, naizmenično ili uporedo.

Imanuel je već uveliko imao izgrađen svoj originalni sistem saznavanja, podrobnog i doslednog razumevanja i razmišljanja da je imao šta da kaže o fenomenu lepote, zapravo o tome, kako bi po njegovom mišljenju trebalo govoriti o lepoti. I pošao je od toga da je lepo nešto posebno, nešto drugo od onog što bi čovekova misao mogla da obuhvati, percipira, imenuje, naznači, odredi, predstavi itd. svojim moćima, potencijalima, odnosno, pojačavanjem tih potencijala i usredsređivanjem na predmet o kojem je reč, a u ovom slučaju, to je, dakle, lepota, lepo u prirodi, lepo u umetnosti, znači i u onome što čovek stvara po svom stvaralačkom nagonu, i po svojoj ne baš zanemarljivoj potrebi za lepotom. I prvo što je mislio da treba naznačiti, i to odmah i rekao, bilo je to, dakle, da je lepota toliko različita, i neuhvatljiva, da ne kažemo nesaznatljiva, po tome što ona nema u sebi ništa od onoga što nije ona sama, zapravo, da ima u sebi i nešto drugo, jer ne može da se stvori, da opstane i da živi na ničemu, već na nečemu pogodnom, ali što ona zanemaruje, potiskuje, ako ne baš sasvim, a ono toliko dovoljno da se fenomen lepote uspostavlja iznad, preko toga, prevazilazeći ga, transformišući ga, dajući mu drugi oblik, drugu formu, i sve drugo, drugu sadržinu, drugi smisao, drugu vrednost i relevanciju, drugu suštinu, drugo biće. A to znači, po toj istoj logici Imanuelovog kritičkog mišljenja, punoletnog mišljenja, samostalnog i samosvesnog, da se taj novi fenomen, to jest, lepota ipak može saznavati iznutra, iz nje same, imanentno njoj samoj, realizovanoj u njoj samoj, u njenoj estetskoj delotvornosti, onako kako se ta delotvornost jedino potvrđuje, a koja je međutim vrlo složena i podrazumeva više aktera, više različitih sposobnosti, i više procedura.

Dalje od toga Imanuel nije hteo da ide, ali i to je bilo nešto, i ne baš malo, no dovoljno za promenu, za preokret u poimanju i razumevanju lepote, preokret u saznajnom smislu, teorijskom, kritičkom, estetičkom, preokret ka novom dobu u svemu tome, preokret ka moderni i modernizmu.

A i Fjodor, pre no što je dospeo do tog srećnog časa da sroči, da sastavi svoju misao o lepoti, bio je napisao već nekoliko svojih umetničkih dela, noseći se sa tim fenomenom, kako je već osećao i mogao, osećao sve intenzivnije i mogao sve više, to jest, sve bujnije i bogatije, i sve lepše, dakle, tako da nasluti i ugleda u svom srcu, u svojim mislima i svojoj duši, nešto od te neodoljivosti i dragocenosti lepote. Nije ga zanimalo toliko da je on baš sazna, da pokaže šta je to i kako se može rečima opisati i iskazati, pre svega, izraziti u tim njenim kvalitetima, neodoljivosti u dragocenosti, u toj njenoj usrećiteljskoj potenciji i misiji, više nego žuđenoj misiji, kako je Fjodor, reklo bi se, skoro instinktivno prizivao lepotu da mu se pojavljuje i objavljuje, obraduje ga i olakša mu bol od postojanja, bol koji je tek ponešto moglo samo da ublaži, ali ne i da ga odnese izvan njega samog, njegovog života i njegovog doživljavanja života. Žudeo je Fjodor za lepotom, instinktivno, to jest, neprestano i nesmanjeno, nekad jače nekad slabije, onako kao što je disao i držao se svoje treperave svetlosne niti, baš žudeo, reklo bi se slično svojoj žudnji za Bogom, bićem svemogućim i svevidećim, ujedno, i pravednim, i milostivim, i dobrim i predobrim, bićem večnim i nužnim, svakako, i spasonosnim, bogom Spasiteljem, božanstvom spasenja, i - tad je malo zastao, da samo predahne, ali je i tad, u magnovenju osetio i onu svoju drugu veliku žudnju, žudnju za lepotom, žudnju koja je sve to vreme svetlucala mu svetlosnom niti da mu se dve žudnje spoje u potpun epifanijski doživljaj izbavljenja i spasenja, tako da mu je nešto što je tek slutio, nemušto nabasavao u sebi, postalo belodano jasno - to da će lepota spasiti svet. Tako mu se to objavilo i tako je posle, kad je to iskazivao, tako i napisao, dakle, ne da će lepota spasiti čoveka i čovekovo postojanje, spasiti od bola i svake druge nevolje, već da će spasiti svet, na svoj isceliteljski način, znači, sve, ceo svet, po svoj prilici, baš zato što je, takođe, naslućivao i to da to nešto, ako jeste lepota, a jeste, dakle, ima kosmičku moć i kosmičku energiju, da je ona kosmički element, da pristiže iz kosmosa koji je već spasen, pošto mu je svemoguća božanska instancija podarila milost spasenja pa ne prestaje da zrači spasenjem kojim prožima sve u kosmosu, pa i čovekovu treperavu svetlosnu nit.

Imanuel je Kant.

Fjodor je Dostojevski.

Dva različita čoveka, veoma različita čoveka, toliko različita da bi se pomislilo - dva kosmosa. Baš kako treba.

A gde je istina? I šta je? Možemo li je saznati?

Ne, nikako.

Nije li na sredini?

Ne, nije. Sredina je - sredina. Ni tamo, ni ovamo.

To je bilo jasno Imanuelu; to je bilo jasno Fjodoru. Svaki je išao svojim posebnim putem, i svaki izazvan i vođen svojim darom. Svaki obdaren i nošen kosmičkom lepotom. 

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

U VRTLOGU BORBE MISLI, OSEĆANjA I IDEJA: Kapitalna knjiga "Crteži i kaligrafija F. M. Dostojevskog" iz pera Konstantina Baršta

04. 06. 2025. u 06:15

Dodatak Kultura

0 0

PISANjE STIHOVA KAO TANGO PLES: Dragan Jovanović Danilov, pesnik, dobitnik Nagrade "Desanka Maksimović"

15. 05. 2025. u 07:15

Dodatak Kultura

0 2

KROZ PLETENjA RADOST I VEZENjA TUGU: Iz rukopisa nove verzije poeme Kalopera Pera

15. 05. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

TRAJNI SUKOB POJEDINCA I KOLEKTIVA: Objavljena dela Branimira Šćepanovića (1937-2020), u pet knjiga, u izdanju "Štampara Makarija"

08. 05. 2025. u 05:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije