SRPSKI PISCI U RALJAMA TAJNE POLICIJE: Progon književnika šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka

U KOMUNISTIČKOJ Jugoslaviji, u kojoj je nad srpskim narodom visila hipoteka o velikosrpskom nacionalizmu, hegemonizmu i šovinizmu, ta optužba je optuženog odmah svrstavala u red državnih neprijatelja.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Posebnom podozrenju je bila izložena grupa pisaca koja nije htela da se odrekne svojih nacionalnih osećanja: bili su sumnjičeni, praćeni, prisluškivani....

Godinama su bili predmet stalnog praćenja i „obrade” Službe državne bezbednosti.

Tajna policija je evidentirala njihova kretanja, analizirala aktivnosti i stavove, prikupljala podatke o međusobnim susretima i razgovorima, otkrivala njihove planove...

Oni su postali nezaobilazni deo sadržaja izveštaja DB-a o radu unutrašnjeg neprijatelja...

U „Istorijskom dodatku“, koji je pred čitaocima „Novosti“ nalazi se deo tih zveštaja koji su pohranjeni u fondu Kabineta Predsednika Republike u u Arhivu Jugoslavije. Uglavnom je reč o izveštajima koje je Državna bezbednost dostavljala lično predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu.

* * * * * * * * * * * * * * * 

DRASTIČNE MERE ZA UDALjAVNjE BEOGRADSKIH PISACA IZ JAVNOG ŽIVOTA

CVET SRPSKE KNjIŽEVNOSTI  OPTUŽEN ZA ŠOVINIZAM 

U MARTU 1967. grupa srpskih pisaca je sastavila "Predlog za razmišljanje", kao odgovor na  "Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika" koju je usvojilo i 17. marta 1967. u Telegramu, hrvatskom  tjedniku za politiku i kulturu, objavilo 18 institucija nauke i kulture Hrvatske. Deklaracija je bila nacionalistički dokument, koji je pozivao na podelu srpsko-hrvatskog jezika na srpski i hrvatski. U njemu su iznete tvrdnje o ugroženosti hrvatskog jezika u Jugoslaviji, a nacionalistički duh je posebno provejavao iz zahteva da svi službenici, nastavnici i javni radnici moraju da u službenoj upotrebi koriste jezik sredine u kojoj rade, bez obzira na svoje poreklo, što bi Srbe u Hrvatskoj dovelo u situaciju da moraju da službeno koriste hrvatski jezik.

"Predlogom", koji je potpisalo više od 40 srpskih pisaca, je odgovoreno na deklaraciju time što je zahtev za podelom jezika prihvaćen, ali je traženo da se svim Hrvatima u Srbiji i Srbima u Hrvatskoj ustavom obezbedi pravo na školovanje na svom jeziku i pismu i po svojim nacionalnim programima, pravo na upotrebu svog nacionalnog jezika i pisma u opštenju sa organima vlasti, pravo na stvaranje svojih kulturnih društava, zavičajnih muzeja, izdavačkih i novinskih preduzeća, "jednom rečju pravo na neometano i slobodno negovanje svih vidova svoje nacionalne kulture".

"Deklaracija" i "Predlog" su imali nesrazmeran politički značaj, jer su iza "Deklaracije" stale vodeće hrvatske institucije nauke i kulture, uz podršku Miroslava Krleže, dok je "Predlog" bio dokument koji je potpisalo tek četrdesetak srpskih pisaca od kojih se veliki broj ubrzo ogradio od svog čina i koji je odbačen u Udruženju književnika Srbije 19. marta. Međutim, za vlast u državi koja je počivala na nacionalnoj simetriji, ta dva dokumenta su imala istu političku težinu i jednako su osuđena kao šovinistički akti.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

U SRBIJI JE NEKOLIKO nekoliko potpisnika "Predloga" ostalo čvrsto pri svojim stavovima i nisu povukli potpise uprkos snažnoj političkoj kampanji. Oni se mogu smatrati srpskim nacionalistima, ljudima koji su odbijali zvaničnu nacionalnu politiku Saveza komunista koja je počivala na stavu da Srbija ne treba da se meša u međunacionalne odnose u Hrvatskoj i da su "progresivne snage" Hrvatske, što je značilo SK Hrvatske, dovoljno snažne da se izbore sa nacionalizmom u svojoj republici.

Reč je pre svega o Antoniju Isakoviću, Borislavu Mihailoviću Mihizu, Matiji Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Zoranu Gavriloviću i Dušku Radoviću. Njihove poglede je delio i Dobrica Ćosić, koji u trenutku pisanja "Predloga" nije bio u zemlji i nije ga potpisao.

Ćosić je čak kasnije zapisao da bi, da je bio u zemlji, učinio sve da spreči pojavu "Predloga", ali je već u to doba bio dovoljno sumnjiv vlastima i bezbedonosnim organima, iako je u konačan sukob ušao tek sledeće, 1968, na sednici CK SK Srbije. Naime, iako nije potpisao "Predlog", pojava tog dokumenta je izazvala dodatnu podozrivost srpske DB-a (Države bezbednosti) prema Ćosiću. Na sastanku Tita sa delegacijom DB-a, 12. maja 1967, republički sekretar za unutrašnje poslove Srbije Slavko Zečević je preneo Titu podatke o radu "neprijatelja" u Srbiji, gde je "CIA prisutna i gde Rankovićeva grupa ne miruje".

Tito u radu "Rankovićeve grupe" nije video veću opasnost i samo je tražio da budu opomenuti ako u njihovom delovanju bude primećeno nešto što bi moglo da bude štetno po vlast. Zečević je smatrao da su postojali i oni sa kojima nije vredelo razgovarati, poput Srbe Savića ( u vreme Brionskog plenuma 1966. Republički sekretar za unutrašnje poslove SR Srbije), kome je zamereno što se nije odvajao od Dobrice Ćosića. U političkom vrhu Ćosić je već bio označen kao smetnja i protivnik. Prema njegovim zapisima, srpski rukovodioci su još 1962. tražili od njega da prestane sa javnim aktivnostima. Tito mu je 1965. preneo Krležino nezadovoljstvo zbog teksta u Praksisu kojim je kritikovao Josipa Vidmara, slovenačkog akdemika. A Ćosić se juna 1966. u pismu Titu nije saglasio sa likvidacijom Rankovića.  Ćosićevo držanje u događajima oko "Deklaracije" i "Predloga" je ponovo pobudilo Titovu pažnju ("Šta je sa tim Ćosićem?"). Zečević je okarakterisao Ćosića kao čoveka koji je bio na "šovinističkim koncepcijama" i veoma blizak sastavljačima "Predloga za razmišljanje", ali i kao čoveka koji se "dosta čuva" i ne istupa javno. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Ponižavanje dostojanstva i prikovanje na stub srama

POŠTO SU POTPISNICI "Predloga" bili označeni za protivnike i neprijatelje, bilo je neophodno voditi borbu protiv njih. Uprkos oštrih optužbi protiv potpisnika, vlast se nije odlučila za sudske procese protiv njih, ali jeste za partijsko kažnjavanje, osude u javnosti i za privremeno udaljavanje iz javnog života, pa i za sprečavanje bavljenjem svojim dotadašnjim poslom. Oni pisci koji su bili članovi SK su partijski kažnjeni.

Tokom aprila osnovne partijske organizacije čiji su bili članovi, izricale su im kazne.Dvadeset jedan potpisnik je bio komunista. Najveći broj je kažnjen poslednjom opomenom (sedmoro) ili ukorom (sedmoro). Opomenom je kažnjeno troje, a dvoje je izbeglo formalnu kaznu (Mira Alečković i Zuko Džumhur). Antonije Isaković je podneo ostavku na članstvo u CK SKS.

Jedna od prvih reakcija vlasti na "Predlog" bila je privremeno skidanje njegovih potpisnika sa repertoara najvažnijih medija, radija i televizije, tj. stavljanje na "indeks", kako su se potpisnici izražavali. Osnovna organizacija SK Televizije Beograd odlučila je u aprilu 1967. "da se na Televiziji privremeno ne izvode dela pisaca koji su se izjasnili za poznati ’Predlog za razmišljanje’ i ’Deklaraciju o položaju hrvatskog književnog jezika’". To je pravdano time što su, pored pojedinaca i programskih tela, za "idejnost i politiku" programa odgovorni svi komunisti Televizije. To što je CK SKS 1966. zaključio da su emisije "Na slovo na slovo" i "Hiljadu zašto" bile među onima koje kao "umetnički dobre i zanimljive" postaju "svojinom svih gledalaca u zemlji", nije godinu kasnije spaslo potpisnike "Predloga" skidanja njihovih emisija sa televizijskog programa.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

EMISIJE MATIJE Bećkovićeva su pored televizije i skinute i sa radija. Knjige su mu objavljivane ne onda kada ih je napisao, već kada je bilo dozvoljeno da budu objavljene. Sećao se docnije Matija i da je trebalo da potpiše ugovor za rad na jednoj televizijskoj seriji, ali mu je pred potpisivanje saopšteno da nije podoban, uz objašnjenje da je 1968. išao u Skoplje da podbunjuje tamošnje studente. A zapravo Bećković je, kao urednik jednog od izdanja NIP "Jež", koje se štampalo u Skoplju, tamo putovao da odobri štampanje tog lista. Brana Crnčević je navodio primere reperkusija prema sebi, Bećkoviću i Dušku Radoviću u javnosti, kojima su bili izloženi posle potpisivanja "Predloga": Tanjug je odbijao da objavi njihova imena kao učesnika na jednoj priredbi u čast borbe vijetnamskog naroda, Novosti ih nisu potpisivale u dečijoj rubrici itd.

Mihiz je morao da napusti mesto urednika u "Prosveti".  Zoran Gavrilović se žalio da je reakcija javnosti bila takva da su potpisnici "prikovani na stub srama", da su pojedini pisci poistovećeni sa snagama potučenim na IV plenumu, optužio je deo štampe i javnosti za "nervozno reagovanje", za "unižavanje dostojanstva pisaca koji su potpisali". Dve decenije kasnije Zoran Gavrilović je izjavio da je zbog potpisa i obrazlaganja "Predloga" imao prve ozbiljnije teškoće kao književni kritičar i da neko vreme nije mogao nigde da objavljuje. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Stalno praćenje i "obrada"  službe bezbednosti

IZ UGLA VLASTI, udaljavanje iz javnog života, bar privremeno, onih koji su bili na drugoj strani, bio je legitiman potez. Kako se izrazila Latinka Perović, za SK je jedinstvo bilo dogma, svako odstupanje je značilo nacionalizam i separatizam, te su prema potpisnicima preduzete "drastične mere, udaljeni su iz javnog života, degradirani u svom poslu". Na sednici Gradskog kometeta Saveza komunista, 8. januara 1968. Jordan Pop Jordanov se osvrnuo na negodovanje redakcije Književnih novina što su potpisnici "Deklaracije" i "Predloga" stavljeni u nekim novinskim ustanovama "pod embargo". On nije imao ništa protiv toga, jer nije video šta bi se tim ustanovama moglo zameriti što su postale kritične prema idejnim porukama ljudi koji su jednoglasno osuđeni od javnosti zbog šovinističkih stavova i ispada.  Nedugo posle toga slično je razmišljao i Miodrag Protić. Polemišući sa Matijom Bećkovićem izneo je stav da je RTV, "koja predstavlja progresivne snage naše javnosti, morala da ima oštra merila prema jednoj grupi pisaca", te da je skidanje Bećkovića sa programa televizije bilo opravdano pošto je on sa jednom grupom pisaca učinio "jedan politički akt, koji je bio javno osuđen".

Ove mere su imale privremeni karakter. Podozrenje prema njima, sumnjičenje, praćenje, prisluškivanje, pisanje policijskih izveštaja i optužba za nacionalizam su bili trajni.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Dobrica Ćosić je zapisao da je njegova supruga Božica u radnoj sobi u Grockoj pronašla juna 1968. prislušni uređaj.  U narednim godinama su bili predmet stalnog praćenja i "obrade" Službe državne bezbednosti. Policija je evidentirala njihova kretanja, analizirala aktivnosti i stavove, prikupljala podatke o međusobnim susretima i razgovorima, otkrivala njihove planove itd. Oni su postali nezaobilazni deo sadržaja izveštaja DB-a o radu unutrašnjeg neprijatelja od kraja šezdesetih godina.

NEKI OD SATAVLjAČA i potpisnika "Predloga" su i pre nego što su sastavili i potpisali ovaj tekst bili od jugoslovenskih i srpskih vlasti i tajne policije označeni kao srpski nacionalisti i šovinisti. U komunističkoj Jugoslaviji, u kojoj je nad srpskim narodom visila hipoteka o velikosrpskom nacionalizmu, hegemonizmu i šovinizmu, ta optužba je optuženog odmah svrstavala u red državnih neprijatelja. Ali, ona nije bila jedina.

Posle "Predloga" oni su dovođeni u vezu i sa zahtevima da se u zemlji vrati režim "čvrste ruke", što je bio sinonim za Aleksandra Rankovića, pa su tako postali i "etatisti". Zatim, prateći decenijama ponašanje bivših ibeovaca, Državna bezbednost je posle "Predloga" uočavala da su oni prihvatali nacionalizam, pa su time zagovornici "Predloga" dovođeni u vezu i sa "staljinistima" i "neoinformbiroovštinom". Ove poslednje etikete su pojačavane saznanjima o kontaktima nekih od vodećih potpisnika "Predloga" (posebno njegovog pisca Mihiza), ali i drugih intelektualaca, sa sovjetskim predstavnicima.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Jezički sukob je etiketu nacionalizma i šovinizma samo još jače zalepio za imena autora "Predloga". Ostali su trajno označeni kao nacionalisti (sa negativnim prizvukom) i šovinisti. Iz ugla vlasti oni su bili grupa koja je i posle "Predloga" ostala kompaktna i "prisutna u svakoj šovinističkoj akciji". Zahtev da se zaštite prava Srba u Hrvatskoj ako se usvoje zahtevi iz "Deklaracije" vlast je prevela na svoj jezik kao parolu "Prihvatamo odvajanje - tražimo jednaka prava za Srbe", što je vodilo optužbi za "srbovanje i nacionalističke spekulacije". 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Partija i policija zatvaraju krug oko Mihiza

U SOCIJALISTIČKOJ Jugoslaviji, u kojoj je i inače vladala velika zbrka pojmova i u kojoj su mnogi pojmovi često korišćeni, a da niko iz partijskog i državnog vrha nije mogao precizno da kaže šta oni znače, nije bilo jasno definisano ni šta znači pojam "nacionalizam". Tek povremeno je na sednicama partijskih tela izlazilo na površinu potpuno nepoznavanje i nesaglasje oko značenja pojmova koje su ljudi sa vlasti svakodnevno koristili. Šta su tačno značili etatizam, birokratizam, hegemonizam, nacionalizam, unitarizam, to nisu znali ni oni koji su te etikete stalno nekom prišivali i bili spremni da pod teretom tih etiketa izvrnu javnom ruglu svoje protivnike i pretvore ih u državne i narodne neprijatelje. U drugoj polovini šezdesetih, posebno posle Brionskog plenuma, to su bili pojmovi čiji je osnovni smisao bio da označe protivnike grupe rukovodilaca SKJ koja je ostala na vlasti, pri čemu se podrazumevalo, a često je i javno izgovarano, da se mislilo na Srbe i Srbiju.

Uz potpisnike "Predloga", u ovoj grupi intelektualaca su bili i Mihailo Đurić, Dejan Medaković, Dobrica Ćosić i drugi. Oni su optuživani da su pokušavali da nametnu svoje nacionalističke poglede u svakom od važnijih događaja u kulturnom i političkom životu ne samo Beograda, već i u drugim republičkim centrima u zemlji. Državna bezbednost im je prebacivala da su imali dva cilja: da zadobiju što širu podršku i da za sebe prisvoje pravo da jedini istupaju "u ime ugroženosti i odbrane nacionalnih interesa" u svim aktuelnim događajima koji su imali nacionalnu obojenost (jezički sukob 1967, podizanja Njegoševog mauzoleja, demonstracije u Beogradu 1968. godine, Deseta sednice CK SKH, pitanje položaja Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ustavni amandmani i slično).

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

IZVEŠTAVAJUĆI O AKTIVNOSTI "na nacionalističko-šovinističkoj osnovi" ovih intelektualaca tajna policija je pisala da su se sastajali svake subote i da su se međusobno pomagali, u čemu im je od koristi bilo i to što su sebi obezbedili zaposlenja u značajnijim kulturnim centrima Beograda. Sumirajući njihov rad u 1971, Državna bezbednost je zaključila da nisu propustili nijedan značajniji događaj, a da mu se, na određen način, nisu suprotstavili - bilo preko Matice srpske, Srpske književne zadruge, Ježa i drugih institucija.

Antonije Isaković je posle pojavljivanja "Predloga" najviše bio na udaru SK Srbije, jer je bio najugledniji član partije među potpisnicima (član Centralnog komiteta SKS), ali su partijski i policijski izvori uglavnom kao inspiratora "Predloga" i mozak "nacionalističke" i "šovinističke grupe" označavali Borislava Mihajlovića Mihiza, koji je bio i tvorac "Predloga".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Državna bezbednost je izveštavala da je ova grupa intelektualaca u proleće 1967, povodom diskusije oko ujednačavanja Pravopisa srpskohrvatskog jezika i drugih pitanja u vezi s tim, na insistiranje Mihiza odlučila da predloži Udruženju književnika Srbije prihvatanje "hrvatske šovinističke teze" o podeli jezika o čemu je Mihiz vodio razgovore sa profesorom Ljudevitom Jonkeom u Zagrebu, jednim od ključnih inspiratora "Dekleracije". Mihiz je označavan za jednog "od neposrednih autora Predloga za razmišljanje i inicijatora čitave nacionalističko-šovinističke aktivnosti u vezi s tim". Državna bezbednost je, prateći njegov rad, uočila de je tih dana putovao u Bosnu i Hercegovinu da bi procenio kakve su reakcije tamošnjih Srba. Kasnije je ocenio da se "srpska grupa" u ovoj akciji "zaletela" i, verujući da je sve gotovo, "rano povukla potez".

* * * * * * * * * * * * * * * 

DRŽAVNA BEZBEDNOST SPREČAVA INTELEKTUALCE DA BRINU O SRBIMA IZVAN SRBIJE 

SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA  META POLITIČKIH NAPADA

DRŽAVNA bezbednost je evidentirala veliki broj sastanaka i aktivnosti ovih intelektualaca optuženih za nacionalizam i šovinizam. Sredinom 1968. godine "grupa - Živorad Stojković,  Vojislav Korać, Dejan Medaković i Vojislav Đurić" se sastala u Mihizovom stanu i posebno raspravljala o "integracionim" snagama u Srbiji, složivši se da su jedino crkva i patrijarh faktori koji predstavljaju Srbe. Oni su smatrali da je već 1918. godine narušen identitet srpskog naroda, a da je u Jajcu 1943. godine završen atak na njegov integritet. Zatim, da Srba ima najmanje 10 miliona, ali da je režim isforsirao da polovina njih budu Crnogorci, Vojvođani, Hrvati. Zagovarali su "liniju otpora, ali bez iluzija da crkva može biti radikalniji faktor". Prema ovom izvoru podataka, govorili su i da "srpski narod ne shvata da se nalazi pod okupacijom, te da putem ličnog delovanja, preko prijatelja - privatno i javno - treba na to ukazivati".

Tvrdo jezgro potpisnika "Predloga" je optuživano da sinhronizovano radi na ovladavanju institucijama kulture i nauke u Srbiji, čime su u sukobu sa politikom SK koristili svoje pozicije u naučnim i kulturnim institucijama, izdavačkim kućama, redakcijama listova i časopisa i na javnim tribinama.

Izbor Dejana Medakovića za dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu je od strane vlasti doživljen kao uspeh "nacionalista", koji su to shvatili kao uspeh u osvajanju pozicija na Beogradskom univerzitetu, za koji je Medaković rekao da mora postati bastion znanja, slobode i "kula svetilja srpskog naroda".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

POKRAJINSKO RUKOVODSTVO Srbije i Vojvodine, a posebno Državna bezbednost i su pedantno  pratili njihovu veliku aktivnost sa ciljem da uspostave uticaj u Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi, pa su na sastancima u Mihizovom stanu (pored ostalih, prisustvovali su Mladen Leskovac i Boško Petrović iz Novog Sada i Dobrica Ćosić) dogovoreni stavovi sa kojima treba istupiti na godišnjoj skupštini, sačinjen je spisak članova uprave Matice po kriterijumu "ko je dobar Srbin" i dogovoreno o ličnom angažovanju za ostvarenje dogovorenih stavova i o istupanju na skupštini. Ovladavanje Maticom srpskom i Srpskom književnom zadrugom je uistinu predstavljalo stvaranje opozicionog fronta vlastima. Oni su sumnjičeni da im je cilj bio da novi upravni odbor Matice bude faktor preko koga će se, nasuprot SK, organizovano dejstvovati i postati "jedan od glavnih centara velikosrpske aktivnosti". To je značilo da je traženo da Matica deluje svugde gde žive Srbi - u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori - kako bi se sistematski i organizovano radilo na ostvarivanju srpskog kulturnog jedinstva.

Izbor Dobrice Ćosića za predsednika Srpske književne zadruge SK Srbije je doživljavao kao izazov vlastima, tim pre što su i na druga odgovorna mesta izabrani "istomišljenici ekstremista", ali partijski vrh nije sprečio dolazak Ćosića na tu poziciju.  ( Latinka Perović navodi da ju je grupa intelektualaca u kojoj su bili Nikša Stipčević i Slobodan Selenić posetila u CK i da su je pitali može li Ćosić da bude predsednik SKZ. Njen odgovor da SK Srbije neće birati predsednika zadruge ih je "zapanjio". Sa tim pristupom se složio i Nikezić, kao i Sekretarijat Centralnog komitea...)

* * * * * * * * * * * * * * * 

Optužbe za savezništvo sa srpskom pravoslavnom crkvom

DRŽAVNA BEZBEDNOST je zapisala da je objašnjavajući svoj ulazak u novu upravu Srpske književne zadruge, Mihiz rekao kako su rešili da uzmu u svoje ruke kulturni centar pod parolom "Srbi, na okup" i da pokažu da baš ne može sve biti kako ,,oni" hoće. Pod ovim "oni" mislilo se na vlast, tj. partiju. Zadruga je postala meta političkih napada. SK Srbije, ali i političari iz drugih sredina, su zadrugu stavljali u istu ravan sa Maticom hrvatskom, a srpski nacionalizam sa hrvatskim. Posle obračuna sa hrvatskim rukovodstvom, koje je bilo zahvaćeno nacionalističkim talasom 1971, rastao je Titov pritisak i na srpsko rukovodstvo. Iako je srpskom rukovodstvu nacionalizam bio sasvim stran, ono će biti optuženo upravo za blag odnos prema srpskom nacionalizmu. Ćosićev izbor za predsednika Srpske književne zadruge 1969. je u političkim krugovima doživljen kao pokušaj okupljanja opozicije. Oko ove značajne ustanove je stvorena nova "koalicija" koja je podržavala platformu "srpskog "kulturnog i duhovnog" jedinstva".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Partiji se posebno nije svideo Ćosićev govor na skupštini Srpske književne zadruge maja 1971. u kome je upozorio na politiku dovođenja u pitanje prava na ispoljavanje duhovne celokupnosti srpskog naroda i jedinstvo srpske kulture u Jugoslaviji. Bilo je jasno da Ćosić i njegovi istomišljenici okupljeni u Srpskoj književnoj zadruzi nisu zaustavljali pogled na srpski narod i njegovu prošlost, kulturu i jezik, ali i tadašnji položaj i budućnost u Jugoslaviji, na avnojevskim granicama Srbije. Ćosić je, pod velikim pritiscima SK Srbije na ovu izdavačku kuću, podneo ostavku 1972, a SK Srbije se snažno usprotivio i mogućnosti da on te godine dobije Oktobarsku nagradu grada Beograda. 
AUTORI "PREDLOGA" se nisu odricali ni uticaja u Udruženju književnika Srbije.

Početkom juna 1971. godine Mihiz je održao sastanak sa grupom mlađih pisaca u udruženju, zalažući se za promenu rukovodstva Udruženja književnika, a time i obezbeđenje većeg uticaja "nacionalističke grupe". Potencirao je teške prilike u zemlji, govorio o krizi stvaralaštva u kulturi, o ofanzivi ustaške inteligencije protiv Srbije i njene kulture i o nacionalizmu Matice hrvatske. Nešto kasnije je razgovarao sa Branom Crnčevićem, Tasom Mladenovićem, Duškom Radovićem i drugima oko programa proslave oslobođenja Kruševca. Da bi parirali zvaničnom programu proslave organizovali su razgovore na temu "Srpski pisac u sadašnjem vremenu", što je iz ugla vlasti bila "nacionalistička eskalacija".

Državna bezbednost je za ovu "nacionalističku grupu" vezivala i pokušaj da uspostavi savezništvo sa SPC. Mihiz je zato krajem jula 1971. godine kontaktirao patrijarha SPC Germana, kome je u cilju "spasavanja" srpske nacije i afirmisanja srpstva u zemlji i inostranstvu izrazio želju srpskih pisaca za saradnju sa crkvom, predloživši turneju određenih književnika po svetu. Dobrica Ćosić je predstavnicima manastira Hilandar ponudio saradnju u smislu plasmana nekih izdanja Srpske književne zadruge, preko SPC, u zemlji i inostranstvu. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Hrvati bojkotuju zajam za prugu Beograd - Bar

JEDAN OD OSNOVNIH sporova SK Srbije i ove grupe pisaca i intelektualaca bio je odnos prema Srbima izvan Srbije. Oni nisu želeli da Srbija ne pokazuje nikakav interes za sudbinu srpskog naroda van Srbije. Nisu prihvatali da su Srbi i Crnogorci dva naroda, isticali su: "Crnogorci su Srbi". Suprotstavili su se podizanju Njegoševog mauzoleja.

Rezultat njihovog rada je bila "bela knjiga" pod naslovom "O sumraku Lovćena", objavljena u beogradskom dvobroju, 27-28, časopisa Umetnost, koji je zabranjen.  U prikupljanju priloga za ovu knjigu, "koja treba da posluži umesto srušene kapele", posebno je bio angažovan Živorad Stojković. On i Mihiz su više puta isticali da će mauzolej ustvari biti "spomenik ustaši Ivanu Meštroviću". Prema podacima Državne bezbednosti Medaković, Đurić, Bećković i drugi su zaključili 11. septembra 1971. u Stojkovićevom stanu da "početak zločina, koji sada dostiže sve veću kulminaciju, traje od početnih dana revolucije, a danas se zločin na nacionalnom pitanju sve više razgara u životnoj praksi".

Stojković, Lazar Trifunović i Dejan Medaković su bili zaduženi da knjiga "O Lovćenu" bude politički i sadržajno pripremljena sa dosta dokumentacije, kako bi bila objavljena neposredno pred rušenje kapele na Lovćenu. Pomagali su izgradnju pruge Beograd - Bar.

Državna bezbednost je zamerala "nacionalistima, pre svega Matiji Bećkoviću, Brani  Crnčeviću i Dušku Radovićz,  da su likovali zbog velikog odziva za upis zajma za prugu, napadajući Hrvate zbog apstinencije u zajmu. Oni su, pored novčanih i literarnih priloga, učestvovali u "karavanu umetnika po Srbiji i Crnoj Gori". Ocenjujući da su "Hrvati vinovnici teškog stanja u zemlji".  

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

ŽIVORAD STOJOVIĆ, Mihiz i Vojislav Đurić su se sa Dejanom Medakovićem angažovali na prikupljanju podataka o položaju Srba u Hrvatskoj. Izazvali su podozrenje vlasti uspostavljanjem veze sa kulturno- prosvetnim društvom "Prosvjeta" u Zagrebu, kojoj su uputili pismo u "znak podrške", odlaskom Dejana Medakovića u Zagreb, gde je razgovarao sa dr Maldenom Ivekovićem, ali i prisustvom Dobrice Ćosića, Brane Crnčevića, Mihiza, Matije Bećkovića i Dragoslava Mihajlovića na skupštini pododbora SKD "Prosvjeta" zakazanog u Zadru, a koji je zbog otpora vlasti održan u selu Islam Grčki, kod Benkovca.

Na poziv "Prosvjete", profesor Pavle Ivić iz Novog Sada je boravio u nekim mestima Dalmacije, gde je držao predavanja o trenutnom položaju srpskog jezika na tom području.

Za njih je parola "bratstvo i jedinstvo naroda" bila "običan staljinistički blef, plasiran od političara, zbog čega su Srbi zaboravili svoju istoriju i dozvolili izjednačavanje ustaštva sa četništvom, u zemlji dozvolili rad dve partije - komunističke i ustaškog pokreta". Državna bezbednost je zabeležila i "bes" koji je povodom Titove zdravice u Zagrebu iskazao Živorad Stojković. On je u prisustvu Dejana Medakovića izjavio da "ima osećanje da bi mogao da bude Gavrilo Princip".

Potpisnici "Predloga" i oni intelektualci za koje je policija smatrala da su im bili bliski, su posebno bili sumnjivi u vreme studentskih demonstracija 1968.  Pomno su praćeni njihov rad tih dana, sastanci, stavovi, govori... Dobrica Ćosić i Srba Savić su u Grockoj bili pod prismotrom. Služba državne bezbednosti je u izveštajima slatim Titu tokom demonstracija predstavljala proteste studenata kao deo rada Rankovićeve zavereničke grupe, čiji su deo bili najvažniji akteri "Predloga za razmišljanje" i još neki srpski intelektualci. Zapis Draže Markovića iz juna 1968, da je ubeđen da je postojala veza između Ćosićevog govora na majskom plenumu CK SKS i studentskih demonstracija, kao i da je verovao da je tačno da je postojao plan da dok Ćosić govori na plenumu, Ljuba Tadić govori na mitingu u parku kod Skupštine, te da su, pošto ovaj plan nije uspeo, iskoristili incident sa brigadistima na Novom Beogradu, pokazuje kako je razmišljao bar deo srpskog rukovodstva i kakvi su bili obaveštajni podaci policije. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Ušančeni funkcioneri čuvaju svoje  privilegije

U "KRATKOJ OBAVEŠTAJNO-političkoj proceni u vezi sa studentskim demonstracijama" koju je zamenik načelnika uprave Službe bezbednosti general major Stjepan Domankušić poslao Titu 6. juna 1968. demonstracije su predstavljene kao rezultat delovanja "birokratsko-zavereničkih snaga politički osuđenih na Četvrtom plenumu" koje su našle oslonac u nekim profesorima Beogradskog univerziteta, u kulturnim i naučnim sredinama, Đilasu i nekim novinarima. U izveštaju je stajalo da se već duže vreme iz Rankovićevih krugova moglo čuti "videće se ko je Marko" i "neće proći dugo vremena kada će on opet zauzeti značajan položaj". 

SUP SR Srbije je 8. juna 1968. optužio Mihiza, Ćosića, Živorada Stojkovića i Isakovića da su bili bliski grupi filozofa okupljenoj oko Mihaila Markovića, a u kojoj su bili i Svetozar Stojanović, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Dragoljub Mićunović, Vojin Milić, Aleksandar Kron, Ljubomir Tadić, Branko Pavlović i Svetlana Knjazeva. Bećković i Mihiz su označeni za poznate neprijatelje i šoviniste i zamereno im je da su zajedno sa Dušanom Makavejevom i Jovanom Barovićem pokušali da iskoriste studentske demonstracije 2. juna i da su pozvali studente na istrajnost. Držav- na bezbednost je procenjivala da je pod pritiskom ove grupe Udruženje književnika sazvalo sastanak i izrazilo solidarnost sa studentskim "pokretom" i da su oni vršili uticaj na Ćosića, Desanku Maksimović, Miru Stupicu, glumca Ljubu Tadića i druge da dođu na zborove studenata i da drže govore. Sa Mirom Trailović su dogovorili da kolektiv "Ateljea 212" pruži javnu podršku demonstrantima, da se sastavi pismo solidarnosti, koje je nekoliko večeri pre početka svake predstave čitano publici.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

SRPSKA POLICIJA je u vreme studentskog protesta 1968. o nekim od potpisnika "Predloga" sastavila i "karakteristike", posebno analizirajući poteze svakoga od njih ponaosob. Za Mihiza je zapisano: "književni kritičar, poznati nacionalist i duhovni inspirator Predloga za razmišljanje. U sadašnjim studentskim demonstracijama bio je inicijator Pisma solidarnosti studentima koje je potpisalo 40 lica iz kulturne sredine. Na Filozofskom fakultetu držao je studentima govore i dao im punu podršku, nagovarao je Dobricu Ćosića da učestvuje na mitinzima i da podršku studentima, a i druge. Sugerisao je Bojanu Stupici da Jugoslovensko dramsko pozorište obustavi rad u znak solidarnosti sa studentskom akcijom". 

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Policija je kod Mihiza uočavala široku komunikativnost, pa su njegovom zaslugom demonstrante posetili Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Mira Stupica, Slobodan Selenić. Savezni sekretar za unutrašnje poslove Radovan Stijačić je 8. juna označio Mihiza kao čoveka koji je davao znatnu podršku studentima i koji je radio na tome da što više pisaca pridobije za podršku njima.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Stijačić je imao informaciju da je Mihiz pozvao Ćosića da govori studentima, ali da je to ovaj odbio, rekavši Mihizu da ne bi trebalo da se pojavljuje među studentima, jer je proglašen za nacionalistu i ozloglašen posle "Predloga za razmišljanje", te bi samo kompromitovao studente. Dan kasnije, 9. juna Stijačić je potpisao informaciju saveznog SUP-a u kojoj je zapisano da se Mihiz žalio da su ga etiketirali kao nacionalistu. Za sebe je govorio da je realista i mnogo manji nacionalista od republičkih funkcionera bilo koje republike "koji su se ušančili u bunkere i ljubomorno čuvaju svoje položaje i privilegije".

* * * * * * * * * * * * * * * 

ZA TAJNU POLICIJU SRPSKI PISCI SU BILI KRIVI ZA SVE NEDAĆE U JUGOSLAVIJI

NEPRIJATELjI ZEMLjE, ŠPIJUNI I DIVERZANTI

SRPSKI PISCI, koji su 1967. potpisali "Predlog za razmišljanje" kao odgovor na "Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika" i koji su uprkos pritiscima partijskog i državnog rukovodstva, ostali pri svojim stavovima, bili su trajno označeni kao nacionalisti i šovinisti. Postali su predmet stalnih praćenja, prisluškivanja i izveštaja Državne bezbednosti vladajućim strukturama, jer su smatrani za unutrašnje neprijatelje. Izveštaji Službe državne bezbednosti,  koji se citiraju u tekstu joji je pred čitaocima Novosti nalaze u fondu Kabineta Predsednika Republike u u Arhivu Jugoslavije. Uglavnom je reč o izveštajima koje je Državna bezbednost dostavljala predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu.

U jednom od tih izveštaja urednik "Prosvete" Živorad Stojković je sumnjičen da je neuspešno nastojao da pridobije ceo svoj kolektiv za podršku studentima i da je sakupljao potpise književnika za peticiju koju su potpisali Duško Radović, Matija Bećković, Desanka Maksimović, Bojan Stupica, Petar Džadžić, Mihiz, Žika Pavlović, Makavejev, Nikola Milošević, Dejan Đurović i dr.  Državna bezbednost je Živorada Stojkovića opisala na sledeći način: "publicista. Potpisnik je Predloga za razmišljanje i istomišljenik i prijatelj Mihailovića Borisa Mihiza i Milovana Đilasa. Radi podrške studentima sakupljao je potpise za pismo solidarnosti sa student- skom akcijom od kulturnih radnika i novinara".

O MATIJI BEĆKOVIĆU je zabeleženo: "Književnik. U studentskim demonstracijama video svoju šansu. Inače je po svojim napisima poznati opozicionar režima. Držao je govor na Filozofskom fakultetu izjavivši da ih podržava veliki broj književnika i da ne treba da odustanu od svojih zahteva. Čitao je svoje smišljeno odabrane pesme za ovu priliku".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Služba državne bezbednosti Beograda je javljala da je Bećković tokom protesta studenata delovao nesmanjenim tempom, da je propagirao potrebu da se svi mobilišu u solidarnosti sa studentima i da je imao brojne razgovore sa Đilasom, sa kojim se nalazio na Tašmajdanu, sa Isakovićem, Mihizom, Živoradom Stojkovićem, Duškom Radovićem, Aleksandrom Antićem, Mladenom Oljačom, Mirom Trailović, Desankom Maksimović.

Zamereno mu je što je više puta dolazio na Filozofski i Filološki fakultet, što je recitovao pesme i što je preko prijatelja Mijata Mijatovića, bivšeg ibeovca, održavao kontakte sa akcionim odborom i dobijao naloge i gde i kad da govori. Gradska služba bezbednosti ga je ocenila kao čoveka koji je svestan svog "licemerstva i lukavstva", jer se hvalio da posle izbačenih parola "Živela mladost", "Živela sloboda" ili fraze "nijedna revolucija nije poslednja" nastaje "skandiranje i histeričan aplauz".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

META SLUŽBE bezbednosti su bili i oni intelektualci koji su zbog nacionalizma optuženi da su deo Rankovićeve zavereničke grupe. Stalne veze Dobrice Ćosića sa Srbom Savićem su bile dobro poznate policiji. Savića je policija sumnjičila da je pomogao Ćosiću u pripremanju materijala sa kojima je istupio na plenumu CK SKS 1968. Služba bezbednosti je prenela Titu i da je Ćosić odmah posle plenuma bio u vezi sa Antonijem Isakovićem "čija je politička pozicija poznata kako u vezi sa "Predlogom za razmišljanje", tako i u vezi sa Književnim novinama".  Za neke intelektualce, koji nisu bili potpisnici "Predloga", je greh bilo i to što su sarađivali sa vodećim potpisnicima, pa je glumcu Ljubomiru Tadiću zamereno da je po svojim stavovima pripadao "grupi oko Mihiza i drugih nacionalista i velikosrba", da se posle Četvrtog plenuma solidarisao sa stavovima "frakcionaške grupe oko Rankovića" i podržao studente, zahtevajući da se na zgradu JDP-a stave njihove parole. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Srpsko filozofsko društvo brani optužene književnike

POLICIJI NIJE PROMAKLO ni "angažovanje nacionalističke grupe" kroz Srpsko filozofsko društvo, posebno krajem 1969. godine, povodom izricanja presude bivšem glavnom uredniku Književnih novina Zoranu Gluščeviću, koga su uzeli u zaštitu. U izveštaju Državne bezbednosti stoji da su Mihiz i Stojković napali književnike da ćute, a političare i pravosudne organe za preduzete mere, zagovarajući istovremeno organizovani otpor. Kada je Srpsko filozofsko društvo organizovalo sastanke sa temom "Socijalizam i kultura" krajem 1969. na Fiolološkom fakultetu policija je među učesnicima zapazila i Svetu Lukića, Mihiza, Tanasija Mladenovića, Momu Kapora, Zorana Gavrilovića, Stevana Raičkovića, Slobodana Selenića, Dobricu Ćosića, Branu Crnčevića, dakle mnoge od potpisnika "Predloga". Na tim sastancima je bilo preko 30 diskutanata i oko 700 prisutnih. Neki od potpisnika "Predloga" koji su bili zapaženi na skupu su u to doba ovako okarakterisani: Crnčević je bio pripadnik "kruga srpskih nacionalista", a Mihiz "otvoreni idejni protivnik politike SK".

Pojava opozicije sa pozicija nacionalizma je od strane vlasti dovođena u vezu i sa "informbiroovštinom", jer je Državna bezbednost sugerisala da su pristalice IB-a posle "Deklaracije" i "Predloga" prihvatile nacionalističke stavove. Za nacionalizam su dodatno optuživani zbog stava da je Jugoslavija neprirodna tvorevina koja u sebi sadrži Istok i Zapad, pri čemu su Istok činili Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH, a Zapad Hrvatska i Slovenija. Jedni su okrenuti vizantijskoj, a drugi rimskoj varijanti hrišćanstva, jedni su upućeni ka katoličkoj Evropi, a drugi ka pravoslavnoj Rusiji.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Polazeći od toga da su Hrvatska i Slovenija imale uporište u zapadnom svetu, oni su zaštitu za Srbije videli u SSSR-u.

DRŽAVNA BEZBEDNOST je motrila na veze, saradnju i kontakte koje su srpski intelektualci, a pre svega potpisnici "Predloga", imali sa sovjetskim predstavnicima. U policijskim analizama je zapisano da su mnogi sovjetski predstavnici, uključujući i diplomatske, koji su boravili u Jugoslaviji pod maskom privatnih poseta, uspostavili "kao svoje trajne veze" kontakte i među književnicima, izdavačima, novinarima, pozorišnim i filmskim umetnicima. Kao najpoznatija imena su navedeni Matija Bećković, Sveta Lukić, Danilo Grujić, Ljubmir Simović, Meša Selimović, Radovan Zogović i Desanka Maksimović. Sve te veze su označene za "stalne, neposredne", a odlikovala ih je "navodna razmena mišljenja, estetske rasprave, tzv. opšte informisanje o umetnosti i o slobodi stvaranja, mada su u pitanju mnogo dublji razlozi i osnove kontaktiranja". Zamerano im je da im je pružana pomoć u izdavanju dela u SSSR-u, da su im davane preporuke za prevođenje sa ruskog "ili im se čine i druge usluge". U "specifične slučajeve" je ubrojano Mihizovo putovanje u SSSR i njegovo prethodno konsultovanje sa Ćosićem u Svetom Lukićem, te dogovor sa Ćosićem u Grockoj i pravljenje spiska sa Lukićem koga od sovjetskih pisaca i umetnika treba da poseti u SSSR-u. Policiji su 1969. bili sumnjivi i Mihizovi kontakti sa Desankom Maksimović i Radovanom Zogovićem. 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Književne novine utočište proganjanih intelektualaca

JEDAN OD RETKIH prostora za delovanje potpisnika "Predloga" u javnosti posle marta 1967. bile su Književne novine. U tom listu su u širokim izvodima objavljivali stavove potpisnika iznete na skupštinama UKS-a u martu i aprilu 1967, a veliko nezadovoljstvo vlasti list je izazavao uvodnikom "Pravi koreni šovinizma" u broju od 1. aprila 1967, kao i nizom drugih tekstova u tom broju, čija je suština bila u tvrdnji da su za pojave nacionalizma bili krivi političari koji nisu na vreme reagovali i potenciranjem primera hrvatskog nacionalizma. Narednih godina je list, na čelu sa Tanasijem Mladenovićem kao urednikom, nastavio da piše u istom duhu, a brojne intervencije partijskih tela, pre svega Gradskog komiteta Beograda nisu davale željeni rezultat. Mladenovića je u oktobru 1968. na mestu urednika nasledio Zoran Gluščević, ali je on već sledeće godine sudski uslovno osuđen, jer je u vreme godišnjice ulaska sovjetskih trupa u Prag objavio u Književnim novinama tekst kojim je "izložio poruzi SSSR kao državu". Posle smene Gluščevića list nije izlazio sedam meseci, do aprila 1970.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Tada je glavni i odgovorni urednik postao Dragan M. Jeremić, ali novine suštinski nisu menjale koncepciju.

Otvarajući svoje stranice za potpisnike "Predloga" i posle aprila 1967, Književne novine su veliki bes vlasti izazvale objavljivanjem dva intervjua sa njima u kojima su sarkastično i ironično pominjane upravo bezbedonosne "pretnje" pisaca državi. U intervjuu koji je objavljen 30. septembra 1967. Žika Lazić je kritikovao "bedan" materijalni položaj pisaca i tvrdio da nisu gladovali samo u nenarodnom režimu već i "danas, u narodnom" i da to nije posledica siromaštva, već "ogledalo nivoa onih ljudi koji rukovode kulturom ove zemlje". Kritikovao je televiziju što je sa ekrana sklonila Duška Radovića čija je emisija "Na slovo, na slovo" bila nešto "najbolje što je emitovano na malom ekranu", TV drame Brane Crnčevića i razgovore s decom Matije Bećkovića i tako proterala iz svoje sredine najtalentovanije pisce samo zato da bi pred državom bila čista, "jer navodno oni su nešto zgrešili". Pitao se: "Šta? Šta su zgrešili na svom poslu? Ništa". Nastavio je optužbama da su neki ljudi na televiziji samovoljno preuzimali posao policije i brinuli se da "bezbednost države ne ugroze njeni najdarovitiji pisci".  

* * * * * * * * * * * * * * * 

Udba optužuje pesnika da je agent stranih službi i reakcionar

JOŠ VEĆE NEZADOVOLjSTVO vlasti je izazvalo davanje prostora Matiji Bećkoviću. U intervjuu Mome Kapora sa Bećkovićem 22. jula 1967. ("Moj pretpostavljeni je Gete") Bećković je  apostrofirao da su njegova dela stavljana na tajne "indekse", dokazivao je da ga terete za špijunažu i neprijateljsku aktivnost i četničko poreklo, da je progonjen i pre i posle Brionskog plenuma i da su mu ugrožena građanska prava. Govorio je izazivački, sarkastično. Tvrdio je da se o njemu priča da je agent stranih službi, opozicija, reakcionar, agent emigracije, domaći agent, atentator, kriminalac. Navodio je da je zabranjen i na radiju i televiziji, da je zabranjeno pominjanje njegovog imena i da su iz dečije emisije na radiju izbačena i njegova deca. Apostrofirao je skidanje njegovih tekstova sa televizije. "Još pre dve godine generalni direktor radija i televizije Zdravko Vuković je pozvao urednika programa za decu Dušana Radovića i naredio mu da me skine sa programa. Njegovo objašnjenje je bilo kratko i neprikosnoveno:

"Matija Bećković je neprijatelj ove zemlje, špijun i diverzant. To je istina, ali tu istinu Matiji ne treba reći. Nađite neko objašnjenje! On ne mora znati zbog čega je skinut sa programa".

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

To su bile policijske informacije pre Brionskog plenuma. Posle Brionskog plenuma sam vraćen na program, uz odlaganja i sumnjičenja da sam policijac i to one policije koja je poražena na plenumu i zbog koje sam bio skinut prvi put. Posle predloga za razmišljanje nastala je nova hajka. Iz jednog šireg skupa mene su izabrali za svog pacijenta. Na radiju i televiziji su otvorili slobodnu tribinu za razmišljanje o mojoj neprijateljskoj delatnosti. Bilo im je malo što su sve skinuli i zabranili. Učinilo im se da će se iskupiti za sve svoje gluposti i promašaje napadajući mene. Ne znam zašto im se čini da su oni nadležni za moj slučaj. Ili im se čini da sam stavljen van zakona pa su svi, bar za mene, kompetentni. Ništa što je upućeno meni ne smatraju uvredom. Ja sam neka vrsta manekena na čije prste oni lepe otiske trenutno najaktuelnijeg političkog zločina.

Ubeđuju me da sam uhapšen. Ipak, ja sam bedan agent i neprijatelj kad za dvadeset sedam godina nisam uspeo da budem obešen (...) Znate, moj otac je bio četnik. Međutim, što sam ja više napredovao, to je i on pravio veću posmrtnu karijeru - u četnicima. Ako postanem nobelovac, on će postati - Hitler!". 

* * * * * * * * * * * * * * * 

Jež otvara stranice piscima protivnicima vlasti

U POLICIJSKIM I PARTIJSKIM izveštajima je apostrofiran još jedan list kao utočište pisaca protivnika vlasti. Reč je o satiričnom Ježu, koji je i ranijih godina bio trn u oku vlastima. Osim Ljubiše Manojlovića, bivšeg glavnog i odgovornog urednika, na listi onih za koje je SK Srbije procenio da su vodili glavnu reč u ovom listu su bili Brana Crnčević, Matija Bećković, Miodrag Bulatović (sumnjičen za veze sa emigracijom), Dušan Radović i Milovan Vitezović. Za neke od njih, poput Crnčevića, je u partijskim izvorima zapisano da su održavali veze i sa Rankovićevom grupom i dopisnikom Pravde iz Moskve Sašom Pavlenkom i bivšim ibeovskim emigrantom Slobodanom Laletom Ivanovićem.

Vlast je negodovala što su oni organizovali književne večeri i rasprave na kojima su česti gosti bili Bećković, Mihiz i Bulatović i na kojima su evocirane uspomene na srednjevekovnu Srbiju, Kosovo i Metohiju ili ulogu Srbije u stvaranju Jugoslavije. To je uzimano kao dokaz njihovog nacionalizma i šovinizma.

Foto Stevan Kragujević, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Udruženja književnika,Arhiv Narodne biblioteka, Arhiv Matije Bećkovića, Arhiv porodice Dragoslava Mihailovića, Fejsbuk, Vikipedija...

Nezadovoljstvo vlasti pisanjem listova poput Ježa ili Književnih novina nije ni u godinama posle "Predloga za razmišljanje"davalo rezultat. U njima je i dalje bilo prostora za tekstove u kojima je SK prepoznavao kritiku sistema i stanja u društvu.

Međusobna povezanost i lične veze inteletkualaca (pisaca, novinara, profesora) su neretko bile čvršće od pritisaka iz političkog vrha.

Preporučujemo

Društvo

0 27

NA PAŠTRIKU SE BRANILA SRBIJA: Kako su za dvadest dana srpski junaci slomili NATO i terorističku OVK

11. 06. 2025. u 07:00

Društvo

0 3

USTAV IZ 1974. TRASIRAO PUT U BANKROT: Krah Jugoslovenskog samoupravnog i ekonomskog sistema

04. 06. 2025. u 16:00

Društvo

0 1

ISKUŠENjA JUGOSLAVIJE I SRBIJE SA AUTONOMAŠTVOM: Mešanje velikih sila i suseda na političke tokove u zemlji

19. 05. 2025. u 10:32

Društvo

0 1

DUHOVNIK I NARODNI PROSVETITELj: Osamsto pedeset godina od rođenja Svetog Save

14. 05. 2025. u 06:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije