STALJIN ODOBRIO TITOV SUSRET SA ČERČILOM: "Politika kompromisa" između Londona i Moskve izbacuje u prvi plan partizanski pokret

U PARTIZANSKIM jedinicama negovan je kult SSSR, Crvene armije i Staljina.

Tito i Čerčil 1944. godine u Italiji , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Obeležavane su godišnjice Oktobarske revolucije. Tito je redovno slao čestitke za Staljinov rođendan. U zimu 1942, u Moskvi je uočeno da rukovodstvo partizanskog pokreta nije poznato sovjetskom javnom mnjenju i da tu "bezličnost" treba prekinuti. U toj funkciji bilo je i pokretanje radio-stanice Slobodna Jugoslavija koja je svoj program emitovala iz SSSR. Zahvaljujući političkoj i propagandnoj pomoći Moskve, u svet se pred kraj 1942. i početkom 1943. definitivno probila istina o ratu u Jugoslaviji. Tito je i u jesen 1942. sledio politiku Staljina i Kominterne koji su smatrali da još nisu postojali međunarodni uslovi za formiranje partizanske vlade. Prihvatio je direktivu Moskve da "na ovoj etapi" borbe ne postavlja "pitanje ukidanja monarhije", ne ističe "parolu republike", rešavanje pitanja režima odloži "poslije oslobođenja zemlje". Ipak, stvaranjem Izvršnog odbora AVNOJ on je stvorio telo koje je vršilo funkcije vlade i pored toga što nije imalo resor vojske i spoljnih poslova.

Godinu dana kasnije, na Drugom zasjedanju AVNOJ (29-30. novembar 1943) u Jajcu, Tito se odlučio da oduzme legitimnost izbegličkoj vladi, suspenduje monarha, proglasi federaciju, AVNOJ konstituiše kao najviši organ jugoslovenske federacije, oformi Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) kao faktički privremenu vladu nove Jugoslavije. Prema postojećim indicijama, navedene odluke su razljutile Staljina koji ih je doživio kao "udarac u leđa SSSR i odlukama u Teheranu".

Staljin i Čerčil su dogovarali podelu političkog uticaja u Jugoslaviji , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

SA ODLUKAMA DRUGOG zasedanja AVNOJ sovjetska vlada se složila nešto kasnije, 14. decembra 1943. Staljin je iz objektivnih razloga podržao britansku "politiku kompromisa" jer nije bio spreman da zarad jedne revolucije na Balkanu, koju formalno nikada nije priznao, kvari odnose sa Velikom Britanijom. Istovremeno, po svemu sudeći, on nije verovao u pobedu revolucije bez pomoći sovjetskih oružanih snaga. U tom kontekstu treba gledati i politiku "fifti-fifti" (50-50) koja je simbolizovala podelu političkog uticaja između Sovjeta i Britanaca. Ipak, odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ ubedljivo su svedočile o snazi NOP, stepenu revolucionarnih promena u Jugoslaviji, potrebi da one budu ozakonjene i međunarodno priznate.

Formiranje Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), na čijem je čelu bio J. B. Tito, i uspostavljanje paralelizma vlada označilo je kvalitativno novu istorijsku situaciju kada je u pitanju predstavljanje nove Jugoslavije u svetu. Pojava novog političkog subjekta označila je "otvaranje procesa" u kome je jugoslovenska revolucija, izvedena u strateškom okruženju, nastojala da zadobije međunarodno priznanje. U tom procesu J. B. Tito je, svakako, najviše računao na pomoć i podršku SSSR i samog J. V. Staljina.

* * * * * * * * * *

BRITANCI POKRET DRAŽE MIHAILOVIĆA PUŠTAJU NIZ VODU

PRVI KORACI U VOĐENjU zvanične spoljne politike NKOJ podudarili su se sa trenutkom u kome je Velika Britanija bila prinuđena da politiku "ekvidistance" zameni novom spoljnopolitičkom orijentacijom u Jugoslaviji - "politikom kompromisa". Njenu suštinu činilo je više odrednica - promenjeni odnosi unutar antifašističke koalicije, stanje na jugoslovenskom ratištu, vojna snaga NOP, vojna slabost i kompromitovanost pokreta D. Mihailovića, potreba da britanski interesi u posleratnoj Jugoslaviji budu zaštićeni. U takvim okolnostima Britanci su na svog dotadašnjeg štićenika D. Mihailovića počeli da gledaju kao na "teret koji se ne da podneti" i koga se treba u što kraćem roku osloboditi. Drugi deo politike koju je Vinston Čerčil osmislio i vodio ticao se "omekšavanja" J. B. Tita i jugoslovenskih komunista. Za britansku politiku to je značilo da se političkim sredstvima, uz isticanje vojnog doprinosa i potiskivanje oštre ideološke opredeljenosti kod potencijalno pobedničkog pokreta, zaštite britanski interesi. U nastojanju da Tito odstupi od "levog radikalizma" i prihvati "realpolitiku", V. Čerčil je računao na uticaj koji je na jugoslovenske komuniste imao J. V. Staljin. Ta politička taktika Londona, kojoj se decembra 1943. pridružila i Moskva, postala je okvir unutar koga je NOP započeo borbu za međunarodno priznanje.

U završnim godinama Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je na prostoru nekadašnje jugoslovenske države nastavio da vodi realnu politiku. Složenost sovjetske pozicije se ogledala u činjenici da je "realna politika" održavanja dobrih odnosa unutar savezničke koalicije nalagala sovjetskoj vladi da u rešavanju jugoslovenskog pitanja radi saglasno sa Britancima.

Tito i general Ficroj Meklejn na Visu , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

DUGIM REČIMA, U TRAŽENjU kompromisa između starog i legitimnog centra vlasti (vlada u emigraciji) i novog političkog subjekta (NKOJ), London i Moskva su, pored svih razlika i sumnji, nastupali zajedničkim snagama, ali je i svaka od sila nastojala da vodi samostalnu politiku i zadobije što povoljnije pozicije. Moskvu su postojeće okolnosti primoravale da tajnim kanalima podržava i instruira KPJ kako se njena politika ne bi sučeljavala sa spoljnopolitičkim interesima SSSR, a da javno, braneći načela doslednog antifašizma, afirmiše međunarodnu poziciju NOP u njegovoj borbi protiv okupatora.

Dosledni i nepokolebljivi antifašizam NOP olakšavao je poziciju Sovjetskog Saveza i presudno uticao da njegova podrška bude sasvim legalna. Partizanski pokret je od samog početka rata tražio od Kominterne oružje, ali je sve do 1944. to bila samo lepa želja.

Partizani su negovali Staljinov kult, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Otuda je dolazak sovjetske vojne misije u Vrhovni štab NOVJ, februara 1944, dodatno učvrstio pozicije nove Jugoslavije. Sovjetska vojna pomoć imala je izuzetan politički značaj. Britanci su bili ubeđeni da će se posle uspostavljanja vojnih kontakata "Rusi odmah založiti za Jugoslaviju na čelu sa komunistima i Titom, te da će odbaciti sve što se tome suprotstavlja kao nedemokratsko". Proširenoj vojnoj saradnji doprinela je i jugoslovenska misija koja je aprila 1944, na čelu sa Velimirom Terzićem i Milovanom Đilasom, upućena u Sovjetski Savez. U Moskvi je bilo dominantno mišljenje da u postojećim odnosima unutar antifašističke koalicije prihvatanje "politike kompromisa" predstavlja realnu mogućnost da na kraju rata NOP izađe kao pobednik i zadobije međunarodno priznanje.

* * * * * * * * * *

PRVO JUTRENjE SA VOĐOM SVETSKIH PROLETERA

TOKOM PRVE POLOVINE 1944, vođstvo NOP je, pod uticajem međunarodnih okolnosti i uvažavanja internacionalne dimenzije jugoslovenske revolucije, bilo primorano da prihvati "politiku kompromisa". U pitanju je bila procena, doneta pod "pritiskom" Moskve i Staljina, da je nastupilo vreme u kome treba osigurati do tada ostvarene tekovine NOB. Pristajanje na vođenje "real-politike", što je za jugoslovenske komuniste do tog trenutka bilo nepoznanica, značilo je odstupanje od radikalnijeg revolucionarnog kursa koji je predstavljao AVNOJ - simbol revolucionarnih promena. Rezultat te nove politike vođstva NOP i zajedničkog "rada" Londona i Moskve bio je sporazum sklopljen na ostrvu Visu sredinom juna 1944, između predsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i predsednika Kraljevske vlade (prvi sporazum Tito-Šubašić). Otpočinjanjem pregovora Tito-Šubašić izvršena je i bitna revizija odluka AVNOJ.

Prihvatanje "politike kompromisa" zahtevalo je prilagođavanje i uklapanje NOP u interese politike koju vode velike sile, ali ne i "kidanje" vrlo "specifičnih" veza koje je vođstvo NOP, konspirativnim kanalima "ukinute" Kominterne, imalo sa zvaničnim Sovjetskim Savezom. Tito je konsultovao Moskvu pre započinjanja i tokom prepiske koju je početkom 1944. uspostavio sa V. Čerčilom. Razgovore sa Britancima otpočeo je tek pošto je za to dobio saglasnost iz SSSR. Pregovori o međunarodnom priznanju nove Jugoslavije bili su vođeni u koordinaciji sa Sovjetima. Ustupci koje je tokom tog procesa bio prinuđen da čini takođe su bili usaglašeni sa sovjetskom stranom.

PORED SVIH TIH DINAMIČNIH odnosa Josip Broz Tito se prvi put obratio direktno Staljinu tek 5. jula 1944. Bio je to prvi direktni kontakt vođe jugoslovenske revolucije sa predstavnicima državnog vrha Sovjetskog Saveza.

Drugo zasedanje AVNOJ-a: Tito, Josip Vidmar, Edvard Kocbek, Josip Rus i Moša Pijade, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Titovo obraćanje Staljinu, ne slučajno, podudarilo se sa trenutkom u kome je strategijska inicijativa saveznika na istočnom i zapadnom ratištu višestruko povećala vojno-strateški i politički značaj Srbije i kada je partizanski pokret, baš na tlu Srbije, morao da zadobije odlučujuću bitku sa glavnim protivnikom jugoslovenske revolucije - četničkim pokretom, porazi sve kvislinške i kolaboracionističke snage, eliminiše politički uticaj srpskog građanstva, pokuša da obesmisli britansku "politiku kompromisa", uspostavi kontrolu nad glavnim balkanskim komunikacijama, spreči brzo povlačenje njemačke armijske grupacije E sa prostora Grčke. Pismo je, kao i ona V. Molotovu i G. Dimitrovu, upućeno neposredno posle sklapanja sporazuma sa predstavnikom kraljevske vlade Ivanom Šubašićem.

General Nikolaj Kornjejev i Tito 1944. godine u Drvaru , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Nesumnjivo da je u nastalim okolnostima Titu bio potreban savet i podrška sovjetskog državnog vrha, a po mogućstvu i prilika da u direktnom kontaktu sa sovjetskim državnim vrhom ugovori političku, materijalnu i vojnu pomoć Sovjetskog Saveza. Po njegovoj proceni, približavanje Crvene armije Balkanu zahtevalo je preuzimanje vojne i političke kontrole nad Srbijom i likvidaciju monarhističkog pokreta. S obzirom na politiku Velike Britanije on je u pismu koje je počinjalo sa "Dragi, Josife Visarionoviču" naglašavao da je narodnooslobodilačkom pokretu "potrebna najveća Vaša pomoć da bi mogli riješiti pitanje Srbije koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije".

* * * * * * * * * *

MARŠALOVO MISTIČNO IŠČEZNUĆE SA VISA

TITO JE TRAŽIO "mnogo više naoružanja i hrane nego što su nam do sada saveznici slali", napominjući da "te potrebe rastu sa porastom naše vojske i još više jer hiljade novih dobrovoljaca čeka da ih se naoruža, naročito u Srbiji". Posebno je isticao da Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, usled politike koju Britanci vode, ne računa na efikasnu pomoć "saveznika". U slučaju iskrcavanja "saveznika" na Balkan Tito je izričito odbacivao prihvatanje njihove vojne i civilne vlasti napominjući da mi imamo "svoju vlast". U navedenom pismu tražio je lični susret sa Staljinom. "Ima mnogo krupnih stvari o kojima bih ja vrlo rado lično govorio s Vama. Ako Vi smatrate za oportuno i potrebno, ja sam spreman da početkom avgusta dođem tamo. No, ne bih želio da to smatrate mojom neskromnošću, već jedino dubokom težnjom da se prije mirovnih pregovora objasne neka pitanja i zauzme po njima stav, jer smatram da je to u interesu balkanskih zemalja i Sovjetskog Saveza". Tito je u pismu napominjao da bi "najjača podrška u svakom pogledu bila u tome, ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga". Vođa jugoslovenske revolucije je bio ubeđen da bi takav vojni pritisak "osujetio mnoge planove na Balkanu sa strane onih koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije" i "neutralisao 'međunarodne špekulacije' zapadnih saveznika na tom prostoru". Pismo je upućeno po generalu Nikolaju Kornjejevu, šefu sovjetske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ. Ostalo je nepoznato da li je, kada i u kakvom obliku J. V. Staljin na navedeno pismo odgovorio. Ipak, nagovešteni odlazak u Moskvu, do koga je nekoliko meseci kasnije i došlo (septembar 1944), bio je način da se ravnoteža uspostavljena kroz "politiku kompromisa", kako uočavaju neki istoričari, "genijalno izigra".

Nacionalni komitet sa Titom i Ivanom Subašićem 1944. na Visu , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Titovo putovanje u Moskvu bilo je obavijeno tajnovitošću. U noći između 18. i 19. septembra 1944, kada je sovjetski avion sleteo na ostrvo Vis gde se nalazio Vrhovni štab, malo je ko znao gde J. B. Tito odlazi. Avion je poleteo prema Bariju, da bi se zatim uključio u "konvoj" od 12 istovetnih sovjetskih letelica koje su se zaputile prema Rumuniji (Turn Severin). Put ga je dalje vodio do Krajove, odakle je, 21. septembra 1944, otputovao u Moskvu. Tito je u Moskvi boravio od 21. do 28. septembra 1944. godine.

TITOVO IŠČEZNUĆE sa Visa i nenajavljeni put u SSSR iznenadio je i izazvao ljutnju Britanaca. Brigadni general Ficroj Maklejn, šef britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu, danima je mislio da je Tito odletio u Srbiju da bi koordinirao završnim operacijama za oslobođenje Beograda. Drugo Titovo ratno putovanje objašnjavano je u Londonu potrebom Tita da se posle susreta koji je u avgustu 1944. imao sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom "reosigura" i u Moskvi.

Više je značajnih događaja odredilo sadržaj razgovora vođenih u Moskvi: iskrcavanje zapadnih saveznika u Normandiji, odluka Vrhovnog štaba da težište ratnih operacija prenese u Srbiju, razgovori Tita i britanskog premijera Čerčila, predstojeći sastanak u Moskvi Staljina i Čerčila. Iako stenogrami razgovora, ukoliko ih je uopšte i bilo, do danas nisu postali dostupni istoričarima, iz više izvora se može zaključiti da je za vreme boravka u Moskvi (21-28. septembar 1944), došlo do nekoliko sastanaka Staljina i Tita. Rezultati posete bili su izuzetno važni.

Dostupni podaci pokazuju da je Tito u Moskvi dobio veću pomoć u naoružanju od one koju je tražio i kojoj se nadao. Suprotno od Britanaca, koji nisu želeli da Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije promeni svoj gerilski karakter, Sovjeti su nastojali da ona preraste u regularnu vojsku. U skladu sa tim, umesto "apotekarske vage" kojom su Britanci odmeravali svoju vojnu pomoć, Staljin je obećao da do kraja 1944. naoruža 12 kopnenih (brojnog sastava po 10.000 boraca) i dve vazduhoplovne divizije.

Njegove reči materijalizovao je sporazum o predaji aviona sklopljen 16. oktobra 1944. u Beloj Crkvi između Josipa Broza Tita i komandanta Trećeg Ukrajinskog fronta, maršala Tolbuhina.

Preporučujemo

Društvo

1 2

APISOVI "CRNORUKCI" PUCALI NA KRALjA ALEKSANDRA: Svi atentati na jugoslovenskog suverena pre marseljske tragedije

20. 06. 2023. u 07:30

Društvo

5 1

PUCNjI KOJI SU PROMENILI ISTORIJU: Ubistvom kralja Aleksandra srušeno je razdoblje evropskog mira

20. 06. 2023. u 07:00

Društvo

4 11

KAKO JE HRVATSKI LOV NA SRBE POSTAO SVETSKI BREND: Genocid na Srbima nekada i sad - I posle Jasenovca Jasenovac

25. 02. 2023. u 18:05

Društvo

1 4

ISTREBLjENjE SRBA OD KOLEVKE DO STOLETNIH STARICA: Ko je stvorio fabriku smrti na Savi - fašisti ili Hrvati

24. 02. 2023. u 16:55

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije