ČETIRI VEKA KRILATOG KRSTITELJA: Jedinstven životopis najstarijeg hrama valjevskog kraja - manastira Pustinja

B. PUZOVIĆ

27. 06. 2022. u 10:45

FRESKA Svetog Jovana Krstitelja Krilatog, koju odlikuju precizne proporcije, izuzetan kolorit, lakoća i prozračnost, pod zaštitom je Uneska i jedinstveni je biser manastira Pustinja, najstarije svetinje Valjevske eparhije.

ЧЕТИРИ ВЕКА КРИЛАТОГ КРСТИТЕЉА: Јединствен животопис најстаријег храма ваљевског краја - манастира Пустиња

Foto Eparhija valjevska

Po lepoti je upoređuju sa mileševskim Belim anđelom. Uz to, oslikan pre tačno četiri veka, freskopis hrama jedini je koji je potpuno očuvan, a datira iz postvizantijskog perioda u severozapadnoj Srbiji.

Manastir Pustinja nalazi se na obroncima Valjevskih planina, ispod Jablanika, u klisuri reke Jablanice, oko 20 kilometara od Valjeva, nedaleko od sela Poćuta. Ovaj manastir posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice, pretpostavlja se da je podignut krajem 13. veka, za vreme vladavine kralja Dragutina, kao rudarska crkva, na temeljima prethodne bogomolje, verovatno iz doba pre Nemanjića.

- U letopisu manastira, kao i među narodom tog kraja, postoji predanje o nastanku i imenu Pustinje, da su se tri brata dogovorila da naprave svako po jednu crkvu, ispunili su zavet da ne dolaze dok ne budu gotove - stoji na sajtu Eparhije valjevske.

- Braća su prvo pohodila crkvu u Jovanji, pa Gračanicu, te bogomolju koju je izgradio najmlađi od njih. Dva starija brata, zadivljena lepotom crkve najmlađeg, zamere mu što im nije rekao da i oni sazidaju tako lep hram, kazavši: "Dao Bog, da ti pusta ostala!".

Foto Eparhija valjevska

Navodno, zbog te kletve, crkva dobi ime Pustinja. Izvesnije je, međutim, da je poreklo imena po tome što je ovaj kraj u vreme nastanka crkve bio nenaseljen, pust.

Pustinja u svojoj riznici čuva dragocene relikvije, bogoslužbene knjige i ikone iz Rusije, sasude i stojeće krstove na časnoj trpezi, ručno izrađene kivote od svetogorskog kestena sa česticama moštiju Svetih besrebrenika Kozme i Damjana i Svetog Teodora Tirona. Tu su pohranjeni delovi odežde Svetog Nektarija Eginskog, Svete Katarine Sinajske kao i drveni krst osvećen na Grobu Gospodnjem. Pustinja je aktivan ženski manastir. Na čelu sestrinstva je igumanija manastira mati Nina (Simić).

- Freskopis Pustinje jedinstven je po tome što su manastirsku crkvu u veoma kratkom roku, od 15. marta do 25. juna 1622. godine oslikali zografi Nikola i Jovan - kaže istoričar umetnosti u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Valjevo Zorica Marković.

- Kad se izuzmu neradni verski praznici, oni su za samo sedamdesetak dana oslikali 370 kvadratnih metara freskopisa. U proseku, slikali su pet kvadrata na dan. Slikarstvo Pustinje u likovnom smislu nije vrhunskog dometa, ali je veoma važno, jer svedoči o prelaznom periodu, čuva natpise o određenim ljudima, vremenu i ikonografskim promenama u novoj sredini, jer umetnici su došli iz Grčke.

Nikola i Jovan došli su iz oblasti Epira. Tadašnji patrijarh srpski Pajsije rado je u dovodio grčke majstore, što je odgovor zašto su angažovana ova dva slikara, a ne domaći majstori.

- Da nisu sa ovih prostora, vidi se po prikazu Svetog Simeona, jer se nisu dosledno pridržavali ni karakterističnih, prepoznatljivih osobina lika Nemanjića - kaže Zorica Marković.

- Pribegli su svom viđenju Simeona Nemanje. Nama, koji smo istraživali freskopis, to govori o njihovom nepoznavanju lokalnih ličnosti i istorije. Želeli su da izađu u susret naručiocu, igumanu manastira Pustinje Janićiju Bitoeviću. Ikone su mnogo kvalitetnije nego freskopis, a do sada na nekom drugom prostoru nije pronađena nijedna sličnost sa njihovim živopisačkim radom.

Foto Eparhija valjevska

KRŠTAVALI FRANCUZE

Neprocenjivo kulturno blago manastira Pustinje su crkvene matične knjige krštenih, venčanih i umrlih od 1837. do 1902. godine. Interesantno je da je francusko akcionarsko društvo svojevremeno imalo koncesiju na eksploataciju rudnika u obližnjem Rebelju.

Radnici u rudniku, francuski državljani, u periodu od 1899. do 1902. godine krštavali su decu u Pustinji, o čemu svedoče podaci iz matičnih knjiga, koje su digitalizovane u Istorijskom arhivu Valjeva.

POŽAR

- S obzirom na očuvanost fresaka, umetnici su verovatno koristili kvalitetnu boju, pravljenu od prirodnih pigmenata - kaže Zorica Marković.

- Živopis je pretrpeo velika oštećenja u požaru za vreme Kočine krajine, kada su gorele mnoge crkve i manastiri u valjevskom kraju, o čemu je 1788. godine pisao Hadži-Ruvim. Zbog toga, sadašnja boja živopisa nije originalna, prilično je izmenjena.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

ŠTA KAŽE ZAKON: Sme li se voziti u papučama i štiklama - među vozačima postoji velika zabluda vezana za ovu temu