AMERIČKI ANTIKOMUNIZAM IZLEĆE IZ FLAŠE KOKA KOLE: Partizana odavno nema, svi su postali četnici i nacionalisti, liberali ili šta već ne

KAD su devedesetih mase osetile svoj trenutak, gledao sam: ljudi koje sam do juče znao, promenili su se u trenu.

MISLILAC Duško Radović izazivao je, poput grčkog filozofa, masovni smešak / Foto Dokumentacija "Novosti"

Vikali su oko svega, mislili brzo, nalazili svuda neprijatelje koji su ih ujedinjavali i činili još jačim. Antikomunizam je izašao iz američke boce (za simboličko predstavljanje najbolje je da to bude flašica koka-kole) i omamljivao dojučerašnje „članove Partije“ a onda su oni padali u histerije - koje traju do danas.

Da li je to što se desilo čudo? Da li je bilo nezamislivo?

Ne, to društvo se već duboko rastrojilo.

„Plašeći se pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinili ono što su mogli. A to je ovo, danas i ovde“, dijagnosticirao je stanje u našem društvu osamdestih Duško Radović. Jasno, cinično, kritički, kao grčki filozof. Izazivao je smešak masovno.

„Domaća televizijska serija Partizanska eskadrila nije dobro pedagoški osmišljena.

Poznati domaći kauboji kao od šale satiru fašističke indijance. Ne smemo dozvoliti da naša deca i unuci žale što nisu živeli onda kad je sve bilo lako, jednostavno i lepo.

Neistinito prikazivanje onog vremena je najteža optužba protiv vremena u kome živimo.“ Još jedan smešak.

I: „Nikad to još nije bilo da čitav narod hoće bolje da živi. To niti je bilo niti može biti. Mogu samo jedni živeti na račun drugih.“ I kad nije bilo ironije reakcija je bila ista.

To društvo je moglo samo da propadne. Ali, neozbiljno kakvo je postalo, moralo je i propasti neozbiljno. Jedino bi to bilo paradoksalno i istorijski nelogično - da je propadalo, raspadalo se ozbiljno i mudro. Tome valja dodati i činjenicu da su i društva oko njega već bila neizlečivo bolesna - bolesna na zlo. Pa su gomile otud vrištale od užitka što gledaju bolesnike koji su gori od njih.

ZAPADNA apadna društva su bila bolesno antikomunistička. I kad su osetila svojih pet minuta istorije - od bolesnika sa Istoka su očekivala da budu antikomunističkija od njih. Što nije bio problem, jer gomila sa Istoka nije htela ni pod kakvim okolnostima da poveruje da je bolji život moguć samo „na račun drugih“. Jer je to bilo i jedino to može biti.

To je bilo toliko izrženo da je Adam Mihnjik, jedan od najpoznatijih antikomunista iz doba onog kad je za to trebalo stradati, govorio „kako su od komunista jedino gori antikomunisti“. Ova misao je, u stvari, bila parafraza jedne mnogo ranije izrečene rečenice: „U Italiji se fašisti dele na dve kategorije: fašisti i antifašisti.“ (italijanski pisac Enio Flaiano) Što će reći da je to zakonit proces u masi, nezavisno od ideologije. I da, što kaže nemačka poslovica, visoke zakletve uvek ukazuju na niske laži.

I tako je to i bilo. I još nije završeno. Onih partizana odavno nema, sve je to postalo četnik i nacionalista, liberal ili šta već ne, a stvari idu sve gore i gore. Jedno od najvećih dostignuća gomile u tranzicionom vremenu je - bećarska ekonomija. Rasprodaja svega - i onog što je ostalo od nesposobnih-komunističkih generacija i onog što nam je dala priroda. A ideologija tog dostignuća i dalje leži na - antikomunizmu i mržnji zle prirode. Koju ćemo spasiti uništavajući je. Gomila nema logičkih problema.

Spremna je da veruje da Neko radi za „našu decu“ čineći sve da im ne ostavi ništa.

Najgore u svemu je što ove tvrdnje nisu ironične. Već proste zdravorazumske konstatacije.

OVAJ feljton, koji je pred čitaocima „Novosti“, je pokušaj odgonetnja: kako je ovo moguće?

Kako je bilo moguće i kako je, što bi rekli na smrt bolesni progresisti - moguće u XXI veku? Jer, gomila je živela od obećanja da će budućnost rešiti sve probleme. Ne oni sami. Nego Progres.

Na jednom „festivalu zabavne glazbe“ 1975, Oliver Dragojević čije su pesme prekrivale celu južnoslovensku zemlju, pevao je Bajku za odrasle koja je popisivala želje „svak' će imat' novi stan/a ribe s Marsa bi'će svaki dan./ Svak' će dobit' telefon/i ima'ćemo stadion/na njemu će igrat' svitski šampion./Dvi 'iljade i druge/ sve bi'će automatik/onda nan neće tribat' radit’./Kompjuteri će mislit' za nas/a mi ćemo samo/pivat' po cili dan./

Svi su se smeškali i, ipak, verovali da će XXI vek tako nekako izgledati. I? Svi smo dobili telefon! Bajke su priče za decu. Kad odrasli slušaju bajke za njihov uzrast nisu deca, nego gomila koja veruje da će odnekud dobiti ono za šta znaju - kad bi uključili zdrav razum - da se nikad nikom nigde nije davalo.

I evo nas pred Velikom ponudom: Nećete imati ništa a bićete srećni! Dolazi iz svetske centrale u Davosu. Svetski ekonomski forum se zove ta firma - koja se sprema da konačno skuva gomilu i da joj dade da sama jede sebe. „Kuvanje žabe“ ima svoj kraj, jer bez toga ne bi bilo života - dostojnog Čoveka.

„Život bez pobune je kao godina bez proljeća. Pobuna bez istine je kao proljeće u suhoj, neplodnoj pustinji. Život, pobuna i istina jesu Sveto trojstvo koje se ne može odvajati ni mijenjati.“ (Halil Džurbran, Mirisni plodovi duše)

„Mi, Evropljani, obavezni smo da ponudimo Kini ne odbacivanje, već ispunjenje njenog životnog principa. Neprestani progres, kao sredstvo služenja precima, neumorno stremljenje ka idealnoj budućnosti, kao pravi put za vaskresenje prošlosti - istinsko je, unutrašnje pomirenje dve međusobno toliko udaljene kulture. Ali da bismo se mogli obratiti paganstvu dalekog Istoka sa do- brom vešću o ispunjenju njegovih zavetnih želja, kao što su se nekad prvi hrišćanski propovednici obratili grčko-rimskom paganstvu, neophodno je da mi sami budemo verni onoj potpunoj istini koju nam je otkrilo hrišćanstvo. U suprotnom Kina će za nas biti ne dobitak, već strašna opasnost, isto kao što je islamski svet bio opasnost za srednjovekovnu Evropu.“ Ovaj zapis o našoj neposrednoj budućnosti na početku XXI veka Vladimir Solovjov, čija su znanja bila proročka, ispisao je 1890. u eseju Kina i Evropa.

MOŽDA je pre vek i po izgledalo da je Evropa hrišćanska i da se ona može obratiti dalekom Istoku „dobrom vešću“, ali sada je jasno da ona to nije. „Hrišćanski koreni“ evropskog društva se ne pominju ni u Ustavu EU. „Društvo u kojem više nema hrišćanske svesti gubi pravac i veru u budućnost, doživljava kraj u praznini i propada“, govorio je papa Benedikt XVI evropskim biskupima u Vatikanu povodom Berlinske deklaracije iz 2004. svojevrsnog manifesta o budućnosti Evrope.

Papa je ovim samo potvrđivao ono što je sociolog Mirča Elijade konstatovao u poznatoj studiji Sveto i profano (1964) - da su „velike kulture prošlosti imale takođe nereligioznih ljudi... ali tek je u modernim zapadnim društvima nereligiozni čovek doživeo pun procvat. On danas prihvata novu egzistencijalnu situaciju: priznao (je) sebe za jedinog subjekta i tvorca Istorije, a od- bacio svako pozivanje na tanscendenciju“ (Elijade, 1980.). Zapadni čovek je ušao u avanturu da sebe doživljava kao Boga, odnosno da se klanja „jednom od nas“, a da se prema svojim ideologijama odnosi kao prema teološkim konstruktima.

OGROMNI ZIDOVI

NEMAJUĆI obzira, sažaljenja ni stida, ogromne su zidove izgradili svud oko mene.I sad očajan i beznadan živim ovde. Samo na to mislim: taj mi udes rovari po mozgu: toliko sam poslova tamo napolju imao da obavim. (Kako da budem toliko nepažljiv za vreme gradnje!) Ali ni najmanji šum tih graditelja nije se čuo. Neosetno su me odvojili od spoljnog sveta.

 SUTRA: ČOVEK KAD SE ODREKNE BOGA KLANjA SE NOVIM IDOLIMA  

Preporučujemo

Feljton

0 3

STOTINU HILjADA LjUDI SKANDIRA "LEKA HEROJ": Sahranu Aleksndra Rankovića narod je, svojom svešću i svojom voljom, učinio veličanstvenom!

28. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

RUKOVODSTVO POKUŠAVA DA IZBEGNE GUŽVU NA SAHRANI: Kada se saznalo za Lekinu smrt, dosta se sveta okupilo oko kuće u kojoj je živeo

27. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije