PRIČA O PRISLUŠKIVANJU KOGA UOPŠTE NIJE BILO: Još pre Brionskog plenuma Krug oko Leke Rankovića već je sasvim zatvoren i čvrsto zabravljen

ZA VREME Brionskog plenuma Mića, stariji Lekin sin, još je bio na odsluženju vojnog roka u Karlovcu.

POVERENjE Ranković sa sinovima Slobodanom i Mićom, Foto Arhivv porodice Ranković

Pre Plenuma pozvah ga telefonom da mu dam na znanje šta se dešava i da mu bar nešto kažem o predviđenom skupu na Brionima. Strahovala sam da će Mića  - Lekin sin – biti suviše iznenađen kada čuje bog sve zna šta o svom ocu. Morala sam da mu bar nešto nagovestim. Utoliko pre što je Mića već zreo čovek, koji zna i razume mnoge stvari, situaciju i atmosferu, rad svog oca i njegov odnos prema svojim obavezama, svojoj zemlji, drugovima, Partiji i moralu.

Posle 16. juna 1966. godine i prvog sastanka koji je Josip Broz sazvao povodom prisluškivanja, a na koji je pozvan i Ranković (i to tek 20 minuta pre samog sastanka, i ne znajući uopšte o čemu je reč), vodila se, već naveliko, kampanja protiv njega, ali ne javno, već veoma podmuklo. Slušam radio i usred noći čujem kako će se u čast 4. jula održati moto-reli na Sutjesci čiji pokrovitelj će biti Josip Broz. A znam da je trebalo to da bude Ranković – bio je i ranije! Što se tiče izolacije, ona još nije zvanično proklamovana ali već besprekorno funkcioniše. Krug oko Rankovića već je sasvim zatvoren i čvrsto zabravljen.

VAJAR Vladeta Petrić - Šepa, bivši partizan, već je nekoliko godina želeo da izradi Lekinu bistu. Mićinu je uradio zato što je on veoma ličio na svog oca u istom uzrastu, i da bi kasnije, kada bude radio Lekinu bistu, što bolje i uspešnije ostvario njegov lik. Konačno se Leka složio i već je nekoliko dana vajar dolazio posle podne da, uz razgovor s njim, napravi skice za bistu. Bista je već pri kraju, ali nije završena. Dolazi Šepa i 17. juna posle podne da nastavi rad. Dan ranije, održan je sastanak kod Broza, čija je uvodna reč za Rankovića bila poražavajuća. Najviše ga je pogodilo to što je bilo očigledno da su o dnevnom redu, tj. o „prisluškivanju“, svi osim njega bili unapred obavešteni – i ne samo obavešteni, već i vrlo dobro unapred pripremljeni!

Sa tog je sastanka, inače relativno kratkog, Leka došao veoma neraspoložen i utučen. Bila sam ispred kuće kada je ušao u dvorište i primetivši ga, kretoh mu u susret. On prebaci ruku preko mog ramena i reče: „Sve je gotovo, zbog nekog pišljivog prisluškivanja“, a zatim, kao za sebe: „Ako ga je uopšte i bilo“! Na sastanku sa kog je došao formirana je komisija koja je trebalo da ispita sve što je tobože postojalo i šta nije postojalo, a sa tim je najbolje upoznat sam Josip Broz, jer sve što jeste postojalo, postavljeno je s njegovim znanjem ili po njegovom naređenju. Bilo je, naime, reči i o njegovoj rezidenciji. Čim je formirana Komisija sa Krstom Crvenkovskim na čelu, Leka je ponudio ostavku na sve svoje funkcije kako bi komisija mogla da u najpovoljnijim uslovima, tj. potpuno nezavisno, izvrši svoj zadatak.

Dan posle te sednice (tj. 17. juna) Šepa dolazi da nastavi sa radom. Međutim, posmatra Leku – dobro se zagleda u njega, pa u bistu, pa tako nekoliko puta i na kraju pita: „Druže Marko, šta je s tobom danas? Danas si sasvim drugi čovek, taj izraz tvog lica, meni nepoznat“... Hoće Šepa da nastavi, ali ne ide, pa ne ide... Ne može dalje... Na kraju odluči da krene iznova, sve iz početka. Počinje da radi novu bistu. Meni objašnjava kako u Lekinom izrazu oseća promene – neki grč kao rezultat njegovog unutrašnjeg duševnog bola... Radio je neko vreme na toj drugoj bisti, ali je već i na njega vršen snažan politički pritisak, pa je prestao da dolazi iako njegov rad nije bio završen.

Vajar Vladeta Petrić – Šepa već je odavno u grobu. Mi smo mu kao porodica, zahvalni što je bio uporan da iznudi Lekin pristanak i ostvari svoju zamisao. Bez obzira na to što biste nisu završene, one su veoma uspelo Šepino delo. Poslednju bistu koju je radio, izlili smo u bronzi i ona se nalazi na Lekinom grobu u Aleji narodnih heroja u Beogradu.

To smo obeležje postavili mi, njegova porodica – sinovi Mića i Slobodan, i ja. Oba rada u gipsu još su u našoj porodici. Odlivak u bronzi – takođe veoma uspeo – uradio je naš prijatelj u Ljubljani.

SVE ovo sam ispričala da bi bilo jasnije kakva je, i pre Brionskog plenuma, bila atmosfera oko Rankovića i zašto sam insistirala na svemu tome da Miću, bar ukratko, o svemu obavestim da zna šta se dešava. S njim smo se, inače, bili dogovorili da jednom nedeljno, kada ima slobodan izlaz, svrati kod jednog svog druga u Karlovcu, gde bismo ga mogli naći i s njim porazgovarati telefonom. Zahvaljujući tom dogovoru, često smo bili u kontaktu. I tako, dogovorenog dana uđoh u Lekinu radnu sobu onu u stanu, naravno – i pozvah Miću da malo popričamo o situaciji u kojoj smo se iznenada našli. Kada se javio, počnem: „Znaš Mićo, dešavaju se neke stvari o kojima ćeš sigurno čuti“, ali me Leka prekine: „Nemoj to da pričaš“... Počnem ja opet, ali malo drukčije, jer hoću da Mića bude obavešten i da mu kažem šta me tišti – Leka me opet prekine na isti način: „Nemoj to da pričaš“! Počinjem treći put...“Znaš, Mićo, Leku optužuju za neke stvari koje nisu istinite... Biće neki sastanak tamo i tamo i nemoj da se preneraziš... Tvoj otac smatra da mu je učinjena strašna nepravda...“ Takođe, stavim mu do znanja i ko ga optužuje. U tom kratkom razgovoru Mića me iznenadi svojom zrelošću, jer posle ovih nekoliko rečenica veli: „Ništa ne brinite, sve razumem i sve shvatam. Znam ja dobro Leku! Tako je to u politici!“ Posle ovog razgovora mirnija sam, bar ja, jer nas je Mića potpuno oslobodio brige o tome kako će on to tamo sve sam da preboli. Pomislih kako nije uzalud živeo uz svog oca, od koga je imao šta da nauči i ponese kroz život. Morao je da zapazi moralni stav u svakom očevom gestu...

Kasnije, pronalazimo najzgodnije vreme da Mića iskoristi nagradno odsustvo koje mu je još ranije dodeljeno, povodom dobro izvršenog zadatka, kada je sa grupom vojnika radio, a delimično i vodio radove na delu puta koji je trebalo asfaltirati. Sve su to dobro i na vreme uradili. Mića je u to vreme imao već i završen fakultet – bio je diplomirani inženjer – i njegova se zasluga tada ogledala u tome što su zahvaljujući njemu bila pokrenuta i dobro iskorišćena odgovarajuća tehnička sredstva kojima je ta grupa raspolagala. Često je i sam upravljao mašinama, jer je uvek bio zainteresovan za tehniku o kojoj je dosta i znao. Tako je posao obavljen dobro i u predviđenom roku.

U pogledu slobodnih dana koje je tom prilikom dobio, dogovorili smo se da ih iskoristi počevši od 1. jula 1966. godine (datum je od izuzetnog značaja). Naime, tada je trebalo da ode pravo do Rijeke i da tu sačeka oca koji istog dana dolazi sa Briona – posle Plenuma – kako bi zatim zajedno krenuli u Dubrovnik, gde ih čekamo Slobodan i ja. Tako je i bilo.

VOJSKA U STANjU PRIPRAVNOSTI

VOJNIK Mića i njegov otac, Aleksandar Ranković, već bivši najviši jugoslovenski funkcioner,  sreli su se u Rijeci, odmah posle završenog Brionskog plenuma, gde su prespavali, a ujutro su krenuli za Dubrovnik. Usput su nailazili na vojsku koja je bila u stanju pripravnosti – u pokretu, van kasarni, jer je to bio prvi dan posle završetka plenuma! Posmatrali su tu manifestaciju sile, bolje reći pripremljenu paradu i čitali novinske izveštaje o Plenumu – naravno, već u "obradi".

 SUTRA: KAKO JE NASTALA IDEJA O VIKENDICI U DUBROVNIKU  

Preporučujemo

Feljton

0 0

JOSIP BROZ ODAPINjE STRELE ZBOG POVRATKA CRNjANSKOG: Iznenađenje je bilo što se u nezadovoljstvu zbog povratka Crnjanskog uključio Koča Popović

14. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

RANKOVIĆ POSTAJE TITOV VENČANI KUM: Na venčanju u dvorcu kod Iloka Jovanki je kum bio Ivan Gošnjak, a Titu Aleksandar Ranković Leka

13. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RANKOVIĆ NAREĐUJE - POLOŽI MATURU, PA VENČANjE: Krcun posle bitke kod Prijepolja, zbog gubitka mnogo boraca, strepeo da će ga streljat

12. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RASPIRIVANjE LjUBAVNE NADE U RANKOVIĆEVOM KABINETU: Đilasa sam jedva ubedila da nisam bila udata i da on nije bio poznati slovenački partizan

11. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije