KARDELJ U MOSKVI RADI TITU IZA LEĐA: LJudi nedostižnih ambicija obično teže da budu u centru pažnje, da se ceo svet oko njih vrti

U SVAKOM slučaju, pošto ne znam iza kojeg me ćoška zamke vrebaju, mnogo je bolje da unapred sam kažem neke stvari koje ranije nisam govorio, niti bih to učinio u podjednako časnim uslovima.

PREGOVORI Ranković,Tito i Karaelj u razgovoru sa sovjetskom felegacijim, Foto Arhiv porodice Ranković

Velika je iluzija misliti danas u tim kategorijama. Nizom postupaka prema meni od tih iluzija je ostalo taman toliko koliko od mehura na vodi; odgovornost ne leži na meni.

Evo o čemu se zapravo radi. Nakon povratka naše delegacije iz Moskve, godine 1956 , Tito me je lično pozvao na izlet do Oplenca. Mene je taj poziv veoma obradovao, želeo sam da čujem njegove sveže utiske, ocene i rezultate razgovora sa sovjetskim drugovima. Bio je to drugi susret s Rusima posle Staljinove smrti, odnosno posle prvih razgovora u Beogradu.

Međutim, Tito je bio vidno neraspoložen, čak pomalo i nervozan. Ja sam to uvek nepogrešivo zapažao kod njega.

Pokretanjem razgovora o veoma suženom izboru tema pokušavao sam da nazrem povod njegovom neraspoloženju. Ali, u tome nisam uspeo sve dok nismo stigli na Oplenac. U toku čitavog tog puta razmišljao sam o teškim nesporazumima sa sovjetskim rukovodstvom.

Stigli smo u Topolu i izašli iz kola. Kad smo ostali potpuno sami, Tito je odlučno rekao: „Stvari su došle dotle da se moramo povući iz rukovodstva – ja ili Kardelj. Više ovako ne ide. Jedan mora odstupiti ako nismo saglasni po osnovnim pitanjima naše spoljne i unutrašnje politike“.

Dalje je govorio da ga je Kardelj sistematski dezavuisao u svim razgovorima sa Rusima, kako ovde u zemlji tako i tamo, u Moskvi.

„Ja to više neću da trpim i neću da snosim odgovornost za posledice pogrešne politike“ , rekao je Tito. „Sem toga“ , produžio je, „ovog puta i Pepcu Kardelj treba staviti pred partijsku komisiju zbog širenja raznih intriga i njenog bezobraznog ponašanja prema meni i Jovanki. Ona godinama nesmetano pravi takve svinjarije“.

Tito je bio strahovito ljut. Reči nezadovoljstva su tekle kao nadošla bujica. Bio sam, dakle, suočen sa nečim što je moglo dovesti do novih potresa u našim redovima. Posle ukazivanja na neke Kardeljeve stavove i shvatanja Tito je najavio da će sve to izneti i postaviti pred IK i tražiti da se odluči ko treba da odstupi iz rukovodstva.

TEŠKO mi je pala i pomisao da se ovako postavljaju i tretiraju bilo kakva politička pitanja u vezi sa Kardeljem. Bilo je nesagledivo kuda bi nas sve to odvelo. Svaki ovakav potres u Savezu komunista proizveo bi veliku političku štetu u inostranstvu i u našoj zemlji. Nisam ni trenutka sumnjao u ishod cele stvari. S obzirom na autoritet Tita i Saveza komunista, bio bi samleven svako čije bi se pitanje postavilo na ovakav način. Kad se već krene na ovakav put i postavi formula – Tito ili neko drugi – sigurno je da polovičnih rešenja nema.

Moje reči nailazile su na Titov otpor, pa i na oštro reagovanje. Nije dozvoljavao nikakav prethodni razgovor ni kao neki uvod pre sednice. On bi istupio direktno pred IK. Na kraju sam molio Tita da ponovo razmisli o svim posledicama pokretanja ovog pitanja.

Posle poduže šetnje kroz šumu, Tito je počeo da uviđa političku opravdanost mog predloga, ali ga ljutnja nije napuštala. Prigovorio je zbog moje velike opreznosti i neodlučnosti, rekavši da ću se jednog dana i sam razočarati kada uvidim da se dalje ne može krpiti. Tada mi je prvi put rekao da je Kardelj nepopravljivi nacionalista, s kojim će još biti poteškoća. Najzad je prihvatio moj predlog, pa smo ostatak dana proveli veoma prijatno. Bio sam srećan.

A šta je dalje bilo, kako je tekao razgovor sa Kardeljem i da li je do njega uopšte došlo, nikada nisam saznao, niti sam se interesovao. Bog me je, izgleda „stvorio“ da ćutim, ali je izgubio iz vida da ću ćutati samo kada to zahteva interes Partije.

MOJE spokojstvo nije dugo trajalo. Ubrzo sam uvideo da nije sve završeno. Ima ljudi kojima je parničenje postalo neka vrsta životne potrebe, naknada za besposličenje, povod za psihička iživljavanja. Ljudi nedostižnih ambicija obično teže da budu u centru pažnje, da se svako, pa i ceo svet, samo oko njih vrti. Nezadovoljni sobom, oni obično misle da im je smetnja neko drugi. Kada se međusobno „namirišu“ oni sa ovakvim osobinama, nema kraja intrigama i parničenju.

Bilo je ličnih problema i ranije, ali nikad kao ovih poslednjih meseci (1966). Nadirali su kao bujica posle kiše, uvlačeći pojedince, snažnije nego ikad, u vrtlog raznih prepričavanja, vajkanja, nezadovoljstava. Nisu izostala ni zakasnela prisećanja na ovakve ili onakve „grehove“ pojedinaca iz prošlosti. Mnogi su osećali potrebu da nekome u poverenju saopšte nešto „važno“ o drugome. U tome se nalazilo neko unutrašnje rasterećenje.

Posle kongresa Saveza boraca, Pucar je takođe rekao Veselinovu kako „među nama nije više kao što je bilo ranije“. Biranje Cvijetina Mijatovića za političkog sekretara CK SK BiH i za člana IK CK SKJ, kaže, bila je velika ujdurma. A zatim je rekao da su Velimir Stojnić i Otmar Kreačić obični poltroni. I dalje – „da u posleratnom periodu Cvijetinovi grehovi, pokvarenjaštvo i razne svinjarije nisu ništa manji od svega onoga što se vezuje za Rudija Kolaka i njegovo društvo. On je pripadao toj razuzdanoj grupi ljudi i činio isto što i drugi. Uprkos tome, Cvijetinove prljavštine nije niko postavljao i raščišćavao ni ranije ni sada, kada je biran na ovako visoke funkcije u Republici i Federaciji.“ Pucar se pita – „zašto je Marko naseo Stamboliću koji već odavno protežira Cvijetina. Republički kadrovi ga ne trpe i neće ga prihvatiti kao sekretara CK. Sve su to ujdurme koje su smišljene i sprovedene pred sam završetak Osmog kongresa“ – rekao je Pucar.

U daljem jadikovanju u četiri oka Pucar je rekao Veselinovu: „Posle našeg republičkog kongresa pozvao me je Marko i predložio da preuzmem dužnost predsednika Saveza boraca, a on bi odmah podneo ostavku na tu dužnost, pošto do kongresa te organizacije ostaje još šest meseci.“

„Shvatio sam ovo“, kaže Pucar, „kao neko ispravljanje greške prema meni, pa sam rekao Marku da sve to odložimo do kongresa. Međutim, danas je nekako ispalo da za predsednika nisam mogao biti izabran zbog toga što sam rekao da iz porodičnih razloga ne mogu da se preseljavam u Beograd.“ „U stvari“ – nastavio je Pucar – „ja od trideset dana u mesecu mogu da provedem dvadeset devet na radu u Beogradu.“

Eto, ovakva je priča ispričana istog dana kada je završen kongres boračkih organizacija, a koju je meni preneo Veselinov nekoliko dana kasnije.

Podsetio sam Veselinova da sam na boračkom kongresu u Sarajevu ponovo biran za predsednika uprkos mom upornom protivljenju, kao i da sam već napisao i predao Savezu (boraca) pismenu ostavku na tu dužnost, jer sam unapred svima rekao da moj izbor smatraju privremenim, tj. dok se ne pronađe drugo rešenje. O svemu ovome upoznao sam Stojnića, ali stvar je, izgleda, tada ostala u tom krugu. Kako sam stekao mnoga gorka iskustva za ovo mučno vreme od nekoliko meseci, ne isključujem mogućnost da  se i ova priča okrene protiv mene.

PRIBLIŽAVANjE SOVJETIMA

VEROVAO sam da se Titova trenutna ljutnja prema Kardelju može ublažiti ako se mirno iznesu razboriti i ubedljivi argumenti, ako se deluje drugarski i pažljivo u tom pravcu.

Dugo sam ga uveravao da nije stvar dotle došla iako kod Kardelja – rekao sam – ima neosnovanog straha od našeg navodno brzog približavanja Sovjetskom Savezu i politici njegovog rukovodstva. Ja, takođe, ne delim takvo Kardeljevo mišljenje, pa se nadam da će to i sam uvideti. Zato, ako hoćemo da izbegnemo nove potrese u zemlji, kao i unošenje zategnutih odnosa u rukovodstvo, bilo bi najbolje lično razgovarati sa Kardeljem.

  SUTRA: NEOSNOVANE PRIČE O „NASLEDSTVU“ TITA 

Preporučujemo

Feljton

0 1

FABRIKOVANA PODVALA SA USTAŠKIM ATENTATOM: Navodno su ustaše obećavale veliku nagradu svakome ko uspešno izvrši atentat na Rankovića

28. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

VLAST U ARMIJI DRŽALA SU TROJICA GENERALA: Ranković je dve godine pratio akciju oko povratka Crnjanskog koju je vodilo rukovodstvo Srbije

27. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 6

POTERA ZA ZAKOPNIM DRAŽINIM ZLATOM: U toku turneje po Africi, sa "Galebom", samo je Dobrica Ćosić ostao izvan sukoba i domašaja intriga

26. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

POTURANjE KARDELjEVOG RANjAVANjA RANOVIĆU: Tipičan proizvod brionskih kuhinja jeste i intriga o Lekinom fizičkom napadu na Kardelja

25. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije