VLAST U ARMIJI DRŽALA SU TROJICA GENERALA: Ranković je dve godine pratio akciju oko povratka Crnjanskog koju je vodilo rukovodstvo Srbije

POČETKOM septembra prošle godine (1965), Ivan Gošnjak je dobio pismo od generala Miloja Milojevića u kome je bilo dosta preterivanja o stanju u Armiji, pa i neprihvatljivih i štetnih političkih ocena.

interesovanja Leka sa Stambolićem i generalom Gošnjakom na otvaranju jedne izložbe, Foto Arhiv porodice Ranković

„Drug Tito je“ – kaže mi Gošnjak – „ljut zbog ovog pisma, kao i zbog šovinističog ispada jednog Srbijanca u školi rezervnih oficira u Bileći. Cela stvar je utoliko nezgodnija“ – veli on – „što je povezana sa tobom“ .

Na moje pitanje kako se nečije gluposti mogu povezivati sa mnom, Gošnjak je odgovorio da se seća jednog takvog slučaja koji je raščišćen još pre dve godine. „A Krajačić je tek sada poslao informaciju o tome na Brione!“ – kaže Gošnjak.

Ubrzo je potom održana sednica IK. Govoreći o raznim šovinističkim pojavama u Srbiji, Tito je izneo kako je taj Srbijanac, pokazujući na njegovu sliku, rekao: „Dokle će ovaj (Tito) da visi ovde na zidu, tu treba da dođe Aleksandar“. „Međutim, iz Saveza komunista je isključen“ – kazao je Tito – „Zagrepčanin koji je obavestio o ovom slučaju, a Srbijanac je zaštićen!“

Tito je tada, između ostalog, oštro reagovao i na povratak Miloša Crnjanskog iz emigracije u zemlju, kao i na susrete nekih drugova sa njim. Meni je tek kasnije postalo jasno da sam i s tim doveden u vezu. Riječki „Novi list“ doneo je belešku u septembru prošle godine iz koje se vidi da sam bio u društvu Srđe Price i Miloša Crnjanskog. Tu belešku sam pročitao tek u januaru sledeće godine, kada sam je dobio od Milojka Drulovića. „Novi list“ je, izgleda, uobičajeno notirao jedan događaj.

INAČE nače, do susreta sa Crnjanskim je došlo sasvim slučajno. Bio sam na proputovanju iz Dubrovnika, gde sam proveo letnji odmor i na povratku za Beograd nameravao sam da se zadržim koji dan u Rijeci radi viđenja sa Pricom. Nisam znao da se kod njega nalazi Crnjanski, odnosno da je doputovao sa njim iz Londona. Prica nije mogao da ga odbije da mu se priključi, jer mu je Crnjanski naveo razlog – strah od četničke emigracije, a zatim, da nije znao ni kako će biti primljen u zemlji. Kad me je Prica upozorio da je Crnjanski u njegovoj kući, nisam to smatrao zaprekom da sa svojom porodicom pođem kod njega na ručak.

Lično se nisam angažovao oko povratka Crnjanskog u zemlju. Iz depeša DSIP-a pratio sam akciju oko tog povratka koju su vodili drugovi iz Srbije više od dve godine. Takođe sam se slagao, kad sam čuo od Veselinova, da je sve uređeno u vezi sa njegovim povratkom.

Povratak svakako nije mogao da bude štetan, jer je Crnjanski po zakonu spadao u kategoriju emigranata koji se mogu vratiti u zemlju. U toku rata kao i posle njega, on nije vodio nikakvu neprijateljsku aktivnost protiv Jugoslavije.

Stigao sam u Beograd tri dana pre Price i Crnjanskog. Istog dana sam rekao Druloviću kako bi bilo neukusno ako bi štampa učinila nešto više od uobičajenog objavljivanja vesti da se Crnjanski vratio u zemlju. Štampa je, međutim, udarila u velika zvona, a članovi IK – Vukmanović i Veselinov – priređivali su večere za Crnjanskog u svojim stanovima. Titu ovo niko nije signalizirao, jer su njih dvojica „bezopasni“ pošto ih niko nije „vešao“ na zid bilećke kasarne. Na njihovu sreću – nisu ni Srbijanci.

U ISTO vreme već su se, tu i tamo, širile priče o mom suprotstavljanju reformi, o neslaganju sa Titom, o mojim kritičkim primedbama na stanje i odnose u Armiji, o sprovođenju kadrovske politike u SIP-u u interesu učvršćivanja „ličnih pozicija“, o podržavanju nacionalističkih i šovinističkih pojava u Srbiji, o podršci Izvršnom veću Srbije, o otporu prema SIV-u, a posebno o pitanju nabavke lokomotiva iz inostranstva.

Ova priča nastala je i širila se baš u vreme afere sa lokomotivama, kada sam se zaista suprotstavio Stambolićevom predlogu za smenjivanje Dragog Stamenkovića sa funkcije predsednika Izvršnog veća Srbije.

Dakle, to se govorilo i smišljeno proturalo u vreme dok sam ja na javnim skupovima i radnim sastancima istupao u prilog reformi, jačanju i usavršavanju samoupravljanja.

Reformu sam prihvatio kao dobru i korisnu meru, ali pod uslovom da se dobro pripremi da bi inostrana pomoć, koja sporo i nesigurno korača prema Jugoslaviji, prešla njene granice.

Te priče tendenciozno su proturane „ispod žita“, u momentu dok sam javno istupao u prilog odlučne borbe protiv svih vrsta šovinizma i posebno nacionalizma u Srbiji, pri čemu nisam ni pominjao takve pojave u drugim krajevima Jugoslavije. Veoma je zanimljivo da su takve priče tempirane baš u vreme kada sam ušao u oštre diskusije i objašnjavanja s nekim drugovima zbog njihovog ogorčenja na stanje u Armiji, pozivajući svakog na smirivanje i upućujući ih na redovan put raščišćavanja problema.

Bilo bi dobro za budućnost kad bi pojedinci mogli da stave na probu svoju savest. Možda bi se, ipak, prisetili svojih reči o izrođavanju Armije i njenog rukovodstva, o tome da će ona jednog dana postati pretnja čitavom društvu. Mogli bi da osveže svoja sećanja i oni koji su govorili da su dobri komunisti u Srbiji na ivici samoubistva zbog vladajućeg nepoverenja u ljude uopšte, u svakog onog koji kritikuje i traži više slobode u iznošenju mišljenja i predloga. Govorilo se, takođe, o krajnjoj nepopularnosti trojke Gošnjak (Ivan), Šašić (Jefto) i I.(van) Mišković, koja u Armiji ima svu vlast, zatim o nužnosti razdvajanja partijskih i vojnih funkcija, o sastavu Opunomoćstva CK u kome bi bila većina partijskih radnika van Armije – sekretar Opunomoćstva, takođe.

Neki su, štaviše, smatrali da je Armija izvor gušenja nacionalnih prava i ravnopravnosti jugoslovenskih naroda, te zato izlaz može biti jedino u decentralizaciji, pri čemu bi svaka republika imala svoju vojsku; vojnici bi služili vojni rok na svom području i obuku izvodili na svom jeziku.

Ako bih hteo da otklonim svaku zabunu, morao bih reći da primedbe i razmišljanja ove vrste nisu dolazili do mene od kadrova iz Srbije. Inače, ja sam takođe smatrao da nekih teškoća u Armiji ima, naročito kadrovskih, i da postoje problemi u odnosu prema ljudima, ali ih nikad nisam preuveličavao, niti učinio ma šta što bi slabilo tu našu vojnu organizaciju, sa svim njenim specifičnostima i osetljivostima...

NE ŽELIM ovde da pominjem ljude, sem u slučajevima kad je to neizbežno. Ima onih koji, kad su nečim nezadovoljni, mogu i da lupnu čak i da kažu ponešto teže a da, u stvari, tako ne misle, a još manje da shodno tome urade nešto nepromišljeno. Ovde ću navesti jeda primer.

Prilikom jednog razgovora o nekim opštim stvarima upitao me je Lazar Koliševski da li, kao sekretar CK, znam za njegovo opširno pismo koje je pre dva meseca uputio generalnom sekretaru Saveza komunista – Titu. Kad sam mu rekao da nisam obavešten o pismu i njegovoj sadržini, nije u prvi mah poverovao, a kad sam ga ipak ubedio, začudio se. Rekao je da se radi o pismu na osamnaest kucanih stranica, u kome je izložio svoje primedbe na tešku situaciju u Armiji. Udario je pesnicom o sto i s povišenom dozom nervoze izgovorio veoma teške reči o odnosima u rukovodstvu, o svom odlasku u penziju, pošto više neće da snosi odgovornost za ovakav naš rad. Umirio sam Koliševskog, obećavši da ću pitati Tita o čemu se radi i šta misli da treba preduzeti u vezi sa izloženim problemima u pomenutom pismu.

Nakon tog neuobičajenog razgovora iskoristio sam prvu priliku i postavio to pitanje Titu. Ali, ni tada ni kasnije nisam dobio drugi odgovor sem „videću s Gošnjakom“ i to uprkos zahtevu Koliševskog da se cela stvar iznese pred IK. O Lazinom reagovanju – Titu nisam ništa govorio. Držao sam se dosledno jednog stila u svom radu i odnosima prema drugovima, opravdanog samo u normalnim i iskrenim odnosima među ljudima.

JOVANKINA SAMOVOLjA

KADA  je Lazar Koliševski došao kod kod mene u CK izneoje i  sledeće: Jovanka  ima jedan divljački odnos prema službenicima u kabinetu i osoblju u njihovom stanu. U svemu se ponaša skorojevićki. Svoje hirove i bes godinama neometano iskaljuje na ljudima. S kim sve nije u sukobu, koga sve nije osumnjičila i opanjkala kod Tita? Ko sve nije, zbog svega toga, često i tragično odleteo – iz kabineta predsednika!

 SUTRA: FABRIKOVANA PODVALA SA USTAŠKIM ATENTATOM  

Preporučujemo

Feljton

0 3

SLUČAJ STANKE VESELINOV ČARŠIJSKE PRIČE I AFERE: Tito i Jovanka su sumnjičili generala Milana Žeželja kreće u društvu nepouzadnih ljudi

23. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 8

TITOVA VILA U ZAGREBU I DEVIZE SA GOLOG OTOKA: Mika Špiljak mi je lično kazao da će izgradnja Titove vile koštati oko pet milijardi dinara

24. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 5

POTERA ZA ZAKOPNIM DRAŽINIM ZLATOM: U toku turneje po Africi, sa "Galebom", samo je Dobrica Ćosić ostao izvan sukoba i domašaja intriga

26. 05. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

POTURANjE KARDELjEVOG RANjAVANjA RANOVIĆU: Tipičan proizvod brionskih kuhinja jeste i intriga o Lekinom fizičkom napadu na Kardelja

25. 05. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije