FELJTON - UZ RIBU I VINO DELJENE CRNA GORA I HERCEGOVINA

RAZGRANIČENjE Crne Gore sa Bosnom i Hercegovinom bilo je konkretnije. Dva sela, Polajne i Krivi Do, iz nikšićkog sreza, podnela su zahtev da se pripoje srezu Gackom. Razlozi: ekonomsko-saobraćajni. Za odlazak u Šavnik ovim ljudima bilo je potrebno osam časova, a u Gacko dva. Letela su pisma, molbe, i tamo i amo, da bi želja žitelja pomenutih sela bila uslišena. Crnogorci su pristali, naglašavajući pri tome svoju velikodušnost. Upozoreno je da je Crna Gora prostorno mala, ali duhom velika.

Foto: Arhiv Novosti

„Crna Gora dobrovoljno ustupa ova dva sela, koja joj po Ustavu pripadaju, zato što crnogorski narod zna da je Bosna i Hercegovina isto tako i njegova zemlja kao i Crna Gora, jer su to delovi jedne zajedničke otadžbine, Jugoslavije“, oglasio se general Savo Orović.

ŠTO JE Pucar bio za mase u BiH, to je bio Blažo Jovanović u Crnoj Gori. Oni su – kako vele i gusle – uz ribu i vino dogovorili da mesto Sutorina, iz strateških razloga, pripadne Crnoj Gori, a ono je bilo (još od XVII veka) izlaz Hercegovine na Jadran! Da, ali na taj ‘poklon’ uzvratio je i Blažo. On je obećao Đuri da će mu ustupiti, koliko treba, šume na Zelengori da se zapati veliko lovište kako bi drug Stari (Tito) mogao ići u svoje a ne u kraljevsko lovište.

Pucar je bio preduhitren: njegovog "konkurenta" u nadimku odveli su u lov na medvede u Bugojno. O bosanskohercegovačkom Starom ostale su priče, a jedna krečana se još uvek ponosi njegovim imenom.

Crnogorci su strasno negovali svoju državnost. Od lavića, koji su nadolazili, taj barjak je preuzeo Vidoje Žarković. On je bio pomorski oficir, ali je ekspresno izbio u prvi plan, pretičući crnogorsku generalsku elitu na čelu sa Pekom Dapčevićem. Zaostali su pred njim i Blažo i Tempo (Vukmanović).

Kako je baš Žarković "izvučen" iz špila, ostaje da se nagađa.

U POSLEDNjOJ deceniji Titovog života Žarković je bio i poslednji potpredsednik republike, uvek sedeći pored Broza. U Žarkovićevo vreme mnogo toga se događalo...

Ako nam vi u Jugoslaviji ne obezbedite sredstva – “ima ko hoće”! Niko od prisutnih nije imao hrabrosti da ga priupita: na koga drugog je to mislio? Žarković je tako bio jedan od retkih, koji je Jugoslaviji javno zapretio republičkim suverenitetom, pravom – ‘na otcepljenje’.

ISTI  recept Žarković je primenio i kad se radilo o izgradnji luke Bar. Dražu Markovića je ucenio: ako Srbija ne da sredstva, drugi jedva čekaju da priskoče! I tako i bi. Iako se Srbija iscrpila gradeći gvozdeni put, prugu Beograd - Bar,  isprsila se i u Baru. Da li je Žarković, sa Titom, mogao sve?

Kako  je Žarković objašnjavao veliku naklonjenost Srbije i Srba prema Crnoj Gori i Crnogorcima? Srbi su, za Žarkovića, živeli sa kompleksom da su pet vekova robovali pod Turcima i pored toliko buna i ustanaka. Kako dokazati da nije bilo baš tako? Ako Crnogorci i Srbi nikad nisu bili pokoreni, onda je i srpska hrabrost i nepokorenost bila lako dokaziva!

Iako je disao samo crnogorski, Žarković je ostao do kraja da živi u kući u Beogradu. Kad se Crna Gora vratila u zagrljaj Srbiji, stvarajući SR Jugoslaviju, posle raspada SFRJ, to mu je bilo nepodnošljivo. Vidoje Žarković je 1995. umro je od tuge!

GOVORKALO se da je u vreme rata, tokom pripreme zasedanja AVNOJ-a, u vrhu KPJ bila razmatrana i ideja da BiH ne bude federalna jedinica, odnosno da buduća Federacija počiva na pet naroda i toliko republika.

Namera je bila da se BiH, kao autonomna republika najvećim delom smesti u federalnu Srbiju. Ovo iz razloga što je u njoj živelo najviše Srba – 43 odsto. Ta teritorijalna podela bila bi u duhu sovjetskog ustava, na koji se rado ugledalo.

O takvom statusu BiH nema pisanih dokaza, ali ni pouzdanih svedočenja, u čemu ona inače nije bila izuzetak. Prevagu je odnelo uporno zalaganje srpskih komunista iz BiH, među kojima je najuticajniji bio Rodoljub Čolaković (1900–1983). Da BiH mora biti republika, a ne pokrajina, dokazivalo se njenim doprinosom partizanskom pokretu i revoluciji. Borce su skrivale njene gore, ali i široka podrška naroda, uz ogromne žrtve koje su priložene.

Postojao je i politički strah kako bi Hrvati primili tu odluku, bez obzira što bi Hrvatska stekla proširenje u takvom teritorijalnom paketu.

KAO SVEDOK  te ideje opstao je samo simbol – grb Jugoslavije. Njegovih pet buktinja u ime pet jugoslovenskih naroda sjale su sve do 1963. godine, kad su stekle novu drugu – šestu buktinju.

Muslimani u BiH su je doživeli kao svoju, kao pravni dokaz da su stekli i tapiju na celu BiH.

Da nije bilo te buktinje, možda ne bi bio potpaljen ni građanski rat u ovoj republici 1992. godine?

BiH je živela sa deobama – deljena je i uoči i tokom Drugog svetskog rata. Kad je u Kraljevini bila formirana Banovina Hrvatska (1939), pripojen joj je bio Dubrovnik, ali i više čisto bosanskih srezova – Brčko, Gradačac, Derventa, Travnik i Fojnica. To nije moglo proći bez reakcije naroda. Skupili su se delegati u Bihaću, iz 25 srezova. Na toj i ‘modnoj pisti’ dominirale su glave pod krajiškom kapom i sa usvojenim zahtevom: da se formira nova teritorijalna oblast – da se proglasi Krajina! Bili su to predstavnici iz hrvatske i bosanske krajine gde je živeo većinski srpski narod. Dinastija i srpske političke stranke su taj vapaj – ignorisale!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije