IZOSTAVLJENI SVEDOCI: Kako je duboka država preko odmetnutog tužilačkog sistema sakrila istinu o nadstrešnici i pokrenula kontrolisani haos

PORTAL REST objavio je restrospektivu događaja poslednjih dvanaest meseci u Srbiji, kakvu je ulogu imalo tužilaštvo pod kontrolom Zagorke Dolovac i zašto istraga o nadstrešnici, ne samo kaska u mestu, već zašto, kao u svakoj ozbiljnoj državi - nije sprovedena istraga o mogućoj diverziji?! Odnosno šta sve, osim izostavljenih svedoka, skriva duboka država, koja je bez presude već prvog dana označila krivce?

Foto: REST

Iz istih kancelarija odakle se, umesto istrage radilo na opstrukciji, dolazile su i strategije blokada. Iz istih struktura koje su trebale da utvrde uzrok pada nadstrešnice, stizali su i signali za „građansku neposlušnost“. I dok su mediji bliski tim krugovima gradili priču o „borbi protiv korupcije“, u pozadini se odvijala pažljivo koordinisana akcija preuzimanja institucionalne kontrole.

Zato teza o diverziji, koliko god neprijatna bila, više ne zvuči kao teorija. Ako je rušenje nadstrešnice bilo simbolički početak, onda je svaka naredna blokada bila njen nastavak, politički i medijski režirana od istih ljudi koji su prvi dokazni materijal sklanjali, a poslednji pozivali na „pravdu“.

Upravo to je i razlog zašto su izbori za Visoki savet tužilaštva podjednako važno koliko i predsednički i parlamentarni, jer Vlada Srbije je samo jedna od tri stuba državne vlasti – zakonodavne, sudske i izvršne...

Izostavljeni svedoci

Nebojša Bojović i Vladan Đokić, prorektor i rektor Univerziteta u Beogradu, po funkciji i realnoj moći koju nose, pripadaju uskom krugu ljudi koji istovremeno predstavljaju akademiju, ali pojedinci među njima imali su i direktan uticaj na velike infrastrukturne odluke u zemlji.

Uloga prorektora beogradskih univerziteta, Nebojše Bojovića u slučaju tragedije koja je Srbiju podigla na noge, nije simbolična, već, u slučaju nadstrešnice - presudna. Ipak, ovaj čovek, iako formalno odgovaran, ne samo što je izostao kao svedok u istrazi, nego je u međuvremenu postao jedan od onih koji dižu Sriju na noge, i drsko i neverovatno, tražeći odgovorne.

Milutin Milošević, Mladen Nenadić i Nebojša Bojović

Na osnovu tehničkog izveštaja u kojem se kao jedan od potpisnika nalazi upravo Bojović, nadstrešnica na stanici je dobila saglasnost za upotrebu. Izveštaj, koji je trebalo da garantuje bezbednost objekta, na osnovu kog je saglasnost potpisala i vlada Srbije i uhapšeni ministri, bio je ključan da železnička infrastruktura bude puštena u rad. Nekoliko meseci kasnije, ta ista nadstrešnica se srušila, usmrtivši šesnaestoro većinom mladih ljudi. Umesto da kao potpisnici i odgovorni budu pozvani bar da svedoče, Bojović, kao i Milošević Milutin, biva u potpunosti izostavljen iz istrage.

Foto printskrin TV Informer

Prema dostupnim informacijama, izuzimanje je došlo po direktnom nalogu Zagorke Dolovac, vrhovne javne tužiteljke. Nakon niza spekulacije i opstruisanju istrage, konačan pravac se prebacuje na Tužilaštvo za organizovani kriminal, i jedan proveren kadar u vidu specijalnog tužioca Mladena Nenadića.

Tihe sumnje: Diverzija kao neugodna teza

Iako je zvanična verzija o nesreći kod železničke stanice u Novom Sadu formalno zaključena kao incident izazvan „greškom u konstrukciji i održavanju“, među porodicama stradalih, kao i u delu javnosti koji prati strukture bezbednosti, od samog početka se javljala druga pravac mišljenja, da ono što se dogodilo nije bio puki tehnički kolaps, već namerna akcija stranog faktora. Diverzija.

Jedan od prvih koji je tu mogućnost izgovorio javno bio je Đuro Raca, otac jedne od nastradalih ispod nesrećne nadstrešnice, Goranke Raca. Njegov motiv nije bio politički, niti je imao nekakvog interesa. Uostalom kakvog interesa može imati čovek u godinama koji je izgubio svoje najmilije,a koji je i sam nedavno preminuo. Raca, inače dugogodišnji profesor fizike i inženjer, nije verovao da se jedna takva nadstrešnica, može srušiti bez nekog spoljnog uticaja.

Te sumnje, umesto da budu demantovane argumentima i dokazima, susrele su se sa zidom. Prozapadni mediji koji su mesecima pumpali situaciju sa padom nadstrešnice, navodeći kao jedini uzrok korupciju vlasti, Racu su optužili da je teoretičar zavere, a tužilaštvo u Novom Sadu, krivičnu prijavu koju je podneo, nisu ni pogledali.

Foto: Novosti

Zvanična istražni organi uopšte nisu ni razmatrala verziju namerne sabotaže, niti se bilo ko od zvaničnika usudio da kaže da je takva mogućnost proverena i odbačena. Jednostavno, ta opcija ne samo da je ignorisana, nego je u jednom momentu u Srbiju stigao nezvaničan zahtev od strane Evropske unije, da se prestane sa iznošenjem takvih teorija. To ćutanje samo je dodatno raspirilo uverenje da se nešto prikriva.

Ali da postoje osnovane sumnje u prikrivane, govori u prilog više stvari. Prvo, samo mesto na kom je nadstrešnica pala, ulaz u stanicu gde se nalaze teretne šine, je tehnički smatrano bezbednim i nisko rizičnim delom. Drugo, činjenica u kom pravcu je krenula istraga, od opstrukcije do prebacivanja nadležnosti na TOK, kao deo „proverenog“ tužilaštva gde će istraga ići kontrolisanim tokom.

I najzad svi događaji koji su usledili. Brzina kojom su se jedni te isti faktori koji su mesecima pre toga pokušavali da animiraju što više ljudi i dovedu zemlju u stanje kontinuiranih protesta, aktivirali, ali i zašto su neki ljudi „amnestirani“, dok su drugi postali meta medijskih napada, bila je neobična čak i za domaće standarde.

Posebno je indikativan detalj da su samo dva dana pre pada nadstrešnice, 48 sati unapred, prorektor Nebojša Bojović i rektor Vladan Đokić bili u zvaničnoj akademskoj poseti Londonu, na King's College-u. Iz ove perspektive na sva dešavanja koja su usledila, protestne aktivnosti i institucionalne sukoba, ta poseta je nosila više od zvanične simbolike. Njen tajming i tišina koja je nakon nje usledila dodatno otvaraju pitanje: da li je ta poseta bila deo nekakve koordinacije?

Teorija da je spoljašnji faktor uticao na pad nadstrešnice, u svakom pravnom smislu, zasluživala je bar proveru. Makar radi isključenja. Ona nije dobila čak ni to. Takav odnos prema istrazi nije etički, nije profesionalan, i nije pošten ni prema porodici poginulih. Ako je sve bilo nesrećan splet okolnosti, onda se to moralo dokazati do kraja. A ako postoji i minimalna šansa da se radilo o namernom aktu, nečije zatvaranje očiju je direktno saučesništvo.

Kako je urušena istraga: Slučaj nadstrešnice kao obrazac kontrole

Odmah nakon što je nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu pala i odnela živote, prvi korak nije bila zaštita dokaza, već njihovo uklanjanje. Ostaci konstrukcije su uklonjeni u roku od 24 sata, po nalogu tužilaštva, što je bio prvi signal da transparentne istrage neće biti, ali i jedan od ključnih razloga zašto je javnost sa pravom pomislila kako vladajući režim nešto krije, ne znajući da unutar samog tužilaštva postoji odmetnuti sistem koji državu podriva iznutra, iz samih institucija.

Istovremeno, po rečima advokata Vladimira Gajića, građani koji su nedeljama unazad prijavljivali opasno stanje nadstrešnice, da su delovi već tada otpadali, nisu bili ni pozvani na saslušanje. Tužilaštvo u Novom Sadu, koje je u prvim satima preuzelo predmet, nije preduzelo ništa kako bi obezbedilo svedoke ili stručne uvide.

Nakon nekoliko meseci dok je istraga tapkala u mestu na čelu sa čelu sa novosadskim tužiocem Branislavom Lepotićem, a država tonula u nemire, novu istragu je pokrenulo Više javno tužilaštvo u Beogradu. Međutim, umesto da istraga bude nastavljena kroz redovnu proceduru, predmet je nasilno izuzet od Beogradskog tužilaštva i prebačen u nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal. Taj potez, kako tvrdi više izvora, usledio je direktno po nalogu Zagorke Dolovac, čime je signalizirana namera da se postupak centralizuje unutar proverene kadrovske linije.

Mladen Nenadić / Foto Ministarstvo pravde

Predmet zatim završava u rukama tužioca Mladena Nenadića, koji ima dugogodišnji status tzv. stabilnog kadrovskog čuvara osetljivih predmeta. Umesto da otvori prostor za saslušanje ključnih aktera, Nenadić neposredno izostavlja iz postupka dvojicu najodgovornijih: Nebojšu Bojovića, prorektora Univerziteta u Beogradu i potpisnika tehničkog izveštaja, i Milutina Miloševića, odgovornog za stručni nadzor u „Infrastrukturama železnice“.

Svega nekoliko nedelja kasnije dešava se obrt. Naime, tužilac Nenadić se pojavljuje u javnosti u društvu sa istim tim ljudima, uključujući i figure bliske blokadama ili čak koordinatorima blokada. Taj gest nije bio bezazlen,poslao je jasnu poruku, ne samo da neće biti odgovornosti, već će se političko-institucionalna solidarnost afirmisati i javno.

Tužilaštvo kao politički akter

Tokom poslednjih dvanaest meseci, pravosuđe u Srbiji nije samo ostalo nemo pred eskalacijom nasilja, blokadama, političkim provokacijama i rušenjem javnog poretka. Određeni delovi tužilaštva i pravosudne strukture aktivno su učestvovali u kreiranju atmosfere bezvlašća, anarhije i, što je možda najopasnije, osećaja nekažnjivosti na osnovu političke pripadnosti.

Jedna od politički najangažovanijih figura iz ovog perioda postala je tužiteljka Bojana Savović. Njene javne izjave nisu ostavile prostora za dvosmisleno tumačenje: blokaderi su „heroji“, a policija je prikazivana kao sila koja ne sme da se brani.

„Čak i ako napadnete policajca, on nema pravo da vam uzvrati,“ samo su neke od krajnje upitnih izjava ove tužiteljke sa brojnih tribina održanih po fakultetima širom Srbije. Ohrabreni ovakvim porukama, učesnici protesta nastavili su sa radikalizacijom, uvereni da će, čak i ukoliko prekrše zakon, ostati zaštićeni. A upravo to se i dešavalo.

Više medijskih izveštaja dokumentovalo je slučajeve u kojima su učesnici blokada, uključujući i one koji su se fizički obračunavali sa policijom ili uništavali javnu imovinu, bili puštani na slobodu bez ikakvog postupka ili uz formalne, simbolične mere. Sudski procesi nisu ni započeti, a pojedini tužioci su čak savetovali uhapšene „kako da se ponašaju“ ako ponovo dođe do hapšenja.

Istovremeno, pojedinci iz policije ili tužilaštva koji su insistirali na procesuiranju prekršaja bili su meta unutrašnjih pritisaka, disciplinskih prijava ili potpune institucionalne izolacije.

Dva indikatora institucionalne kapitulacije

Prvi indikator da je pravosuđe u ovome, ne samo učestvovalo, već bilo oslonac, jeste očigledno odsustvo kazne, blokade, napadi, ucene i provokacije nisu dobile odgovarajuću pravnu reakciju. Drugi indikator je, opstrukcija same istrage. Drugim rečima, uloga odmetnutog tužilačkog sistema u svim dešavanjima u Srbiji, tokom 2024. i 2025. godine, direktno je njihova posledica, odnosno ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez njih.

Izbori bez izbora: Kako se gradi nova vertikala moći

Na prvi pogled, izbori za članove Visokog saveta tužilaštva i Visokog saveta sudstva deluju kao unutrašnja stvar struke, procedura koja bi trebalo da osigura nezavisnost, stručnost i samoregulaciju pravosuđa. Ali iznutra, taj proces se pretvorio u borbu za potpunu kontrolu.

Kampanja za izbore 23. decembra nije borba za mesta, već za većinu. Jer onaj ko ima većinu u VST i VSS, ne samo da u svojim rukama drži jednu od grana izvršne vlasti, već pretenduje da bez legitimnih demokratskih izbora, iz samih institucija sruši postojeći režim i preuzme vlast u čitavoj državi.

Kandidati koji prednjače dolaze mahom iz kruga bliskog Zagorki Dolovac i Jasmini Vasović, predsednici Vrhovnog suda. Reč je o ljudima čija je stručnost manje relevantna od proverene lojalnosti. To su imena za koja se već zna kako će glasati, šta će podržati i šta će prikriti.

Ako ta većina bude osvojena, prvi korak će biti utvrđivanje uticaja, kadrovskim promenama, internim pravilima i uklanjanjem svih koji su van linije. Ali tu se ne staje. Javnost ne zna da se već sada, u krugovima tužilačke elite, ozbiljno razmatra osnivanje tzv. „tužilačke policije“, specijalizovanog istražnog tela koje bi delovalo nezavisno od MUP-a, direktno podređeno tužiocima. O toj temi se već održavaju tribine, zatvoreni sastanci i stručni skupovi, na kojima se govori o „neophodnosti“ ovakvog tela kao uslova za „pravi procesualni autoritet“.

Ideja zvuči dobro. Ali u političkom smislu, ona otvara vrata za nešto mnogo veće, paralelnu strukturu treće grane izvršne vlasti. Ako bi postojala tužilačka policija pod kontrolom kadrovski čistog i lojalnog VST-a, ne bi bilo potrebe za saradnjom sa drugim službama, ne bi bilo prepreka za istrage koje bi se vodile po nalogu stranog faktora, kom ovaj odmetnuti sistem godinama polaže račune. Drugim rečima i policija i kompletno tužilaštvo vrlo brzo bi bili pod kontrolom Zagorke Dolovac, koja je pod kontrolom Brisela.

A da taj period nije tako daleko govori u prilog jedna rečenica koja odzvanja. „samo treba izdržati do proleća“.

Šta to tačno znači? Niko ne govori glasno. Ali kontekst govori dovoljno: izbori u decembru su odlučujući korak, a nakon njih, dolazi akcija. Institucionalna, medijska, pravosudna, pa i nešto više. Ljudi koji se trenutno predstavljaju kao otpor, pripremaju se da postanu vlast.

To nije klasičan državni udar, nego tihi politički prevrat. Posledice bi mogle biti iste kao i kod svakog otvorenog političkog konflikta, institucionalna paraliza, eliminacija neistomišljenika, i otvorena kriza legitimiteta, drugim rečima sve ono što taj etalon ljudi obećava neistomišnjenicima već mesecima pozivajući se na svetu reč - lustracija. A sve to, iz samih institucija, koje su poslednjih meseci pokazale sve, samo ne nepristrasnost i objektivnost.

Revizija

Ako uradimo retrospektivu događaja, od momenta kada je nadstrešnica pala, preko opstrukcije istrage, do dobro koordnisanih blokada i medijskih kampanja, jedna stvar postaje sve jasnija - linija koja sve to povezuje nije spoljna, već unutrašnja. Ideološka, kadrovska i vrlo interesna.

Deo tužilaštva, duboko ukorenjen u nevladin sektor, u organizacije koje se već decenijama predstavljaju kao „kontrolori vlasti“, izrastao je u pravi politički instrument. I upravo taj instrument, koristeći svoju poziciju u institucijama i medijsku mrežu podrške, prešao je granicu između pravde i politike, jer ljudi koji su trebalo da gone odgovorne, zajedno sa njima su postali kreatori narativa, reditelji blokada i čuvari ćutanja.

Slučaj nadstrešnice, gledano iz ove perspektive, više nije tehnička nesreća, nego samo čin jedne predstave u kom je tragedija iskorišćena kao okidač za društveno uslovljavanje, proizvodnju gneva i legitimisanje „otpora“ koji će kasnije prerasti u kontrolisane blokade. I sve to pod nadzorom istih struktura koje su istragu sabotirale.

Zato nije nemoguće da je i sama diverzija, ako je zaista postojala, bila unapred pripremljen scenario, institucionalno pokriven, medijski uokviren, i politički usmeren. Ne da bi se rušila nadstrešnica, već da bi se srušilo poverenje u državu.

I kada se danas isti akteri, od univerziteta do pravosuđa, ponovo pojavljuju kao glas „otpora“, ostaje pitanje koje sve vreme stoji u središtu, ako su nadstrešnicu srušile ruke koje su potpisale njenu bezbednost, šta onda sve još stoji na tim potpisima?

Preporučujemo

Politika

0 1

VUČEVIĆ BRUTALNO ODGOVORIO NA MORBIDNE PORUKE BLOKADERA: Kada se radujete nečijoj smrti to najbolje pokazuje koliko ste zalutali

21. 11. 2025. u 09:06

Politika

0 4

ČISTE DEZINFORMACIJE I MRŽNjA Đurić: Nijedno telo nikada nije dovelo u vezu Vučića sa ratnim dešavanjima oko Sarajeva

20. 11. 2025. u 22:44

Politika

0 20

Austrijski javni servis ZiB se pretvorio u megafon sramne propagande protiv Srbije

20. 11. 2025. u 21:28

Politika

0 43

VUČIĆ O NAPADIMA NA NjEGOVU PORODICU: Ja blokaderima da vređam porodice i uništavam živote, ne pada mi na pamet (VIDEO)

20. 11. 2025. u 20:26

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije