SASTAVLJANJE STUDENTSKE LISTE: Saborac iz Londona

ZORAN Čvorović u autorskom tekstu objasnio je kako su stručnjaci iz dijaspore okupljeni oko Skupštine u rasejanju preuzeli ulogu koja je prvo bila dodeljena prozapadnim stručnjacima iz Srbije okupljenim oko inicijative ProGlas, i postali sastavljači tzv. studentske liste.

Foto: Profimedia

Njegov tekst prenosimo u celosti:

Nekadašnji koministar unutrašnjih poslova u prelaznoj vladi koja je formirana nakon petooktobarskog prevrata 2000. godine, Božo Prelević, potvrdio je u intervjuu televiziji N1, da je on jedna od osoba sa kojom održavaju kontakt članovi organizacija pod imenom Skupština u rasejanju. Članovi ove organizacije su, po Preleviću, ljudi iz naše dijaspore, koji se „okupljaju da vide da li mogu da pomognu studentima i da li mogu da naprave nekakve grupe stručnih ljudi koji će sutra pomoći da se ova mučena zemlja digne iz pepela“

Glas rasejanja za demokratske promene

Početkom februara ove godine, N1 je preneo vest da su „ljudi iz srpske dijaspore pokrenuli inicijativu potpisivanja podrške studentima u Srbiji, ali i ideju o osnivanju Skupštine u rasejanju za dalje praćenje situacije u našoj zemlji“ ([ovde]). Tada su članovi ove inicijative, sastavljene od srpskih iseljenika u zapadnim zemljama, obavestili javnost da su „skoro svi izašli sa Univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Prištini“, i da su se „profesionalno dokazali živeći u inostranstvu“. Istakli su da njihovo znanje i iskustvo — kao i ljubav prema otadžbini — „mogu i moraju da predstavljaju još jedan u nizu pritisaka na vladajući režim i doprinos demokratskim promenama u Srbiji“.

Već prva aktivnost članova ove inicijative iz dijaspore jasno je pokazala oko kojih su se političkih ciljeva okupili njeni osnivači. Naime, srpskim iseljenicima je ponuđeno onlajn „simbolično“ glasanje na četiri predložene tačke, kao svojevrsno pridruživanje glasa rasejanja „opštem društvenom pritisku“, kako bi se iskazala „podrška demokratskim naporima u Srbiji“ i izvršio uticaj na „javnost i učesnike političkog života.“

Te četiri tačke ticale su se:

Podrške rasejanja studentima i njihovim zahtevima;
Nepoverenje vladajućem režimu i predsedniku Republike Srbije;
Zahtev za oročenom vladom nezavisnih stručnjaka, sa zadatkom da se zaustavi korupcija i stvore uslovi za slobodne i ravnopravne izbore;
Zahtev EU i SAD za obustavu podrške nedemokratskom režimu ([izvor]).

od kroatolatiničnog Proglasa do srboćirilične skupštine u rasejanju

Brojni dokazi ukazuju na to da je mreža pojedinaca okupljenih oko Skupštine u rasejanju možda odigrala presudnu ulogu kao spoljni savetnici u odluci Studenata u blokadi da izađu sa zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i formiranje tzv. studentske izborne liste. U tom kontekstu, autor ovih redova je ponudu za učešće na tzv. studentskoj listi dobio 28. aprila, dok su studenti-blokaderi sa takvim političkim zahtevom javno istupili tek 5. maja.

Kada je u pitanju uticaj na studentski protest, stručnjaci iz dijaspore, ujedinjeni pod okriljem Skupštine u rasejanju, po svemu sudeći preuzeli su onu ulogu koja je prvobitno bila dodeljena prozapadnim stručnjacima u Srbiji povezanim sa inicijativom ProGlas. Pažljiv posmatrač bi primetio da se preuzimanje koordinatorske uloge u studentskom protestu — prelazak sa kroatolatiničnog ProGlasa na srboćiriličnu Skupštinu u rasejanju — vremenski poklapa sa promenom vizuelne simbolike studentskog protesta, koja je od Sretenjskog protesta u Kragujevcu postala upadljivo nacionalna po karakteru. U međuvremenu, domaći „nezavisni“ stručnjaci iz ProGlasa taktički su pomereni u drugi ešalon spoljnih koordinatora i eksploatatora protestne energije — najverovatnije zbog preranog razobličavanja njihovih stvarnih političkih namera i neuspeha da se nametnu studentskom protestnom pokretu. Nasuprot tome, u prvi plan su istupili politički i stranački „neutralni“ stručnjaci iz dijaspore. Čini se da je članovima ProGlasa u ovoj fazi dodeljena nova uloga: da od neuspešnih koordinatora studentskih protesta postanu potencijalni nosioci tzv. studentske izborne liste (mada ne svi članovi ProGlasa), ili barem da deluju kao njeni javni podržavaoci.

JANUARSKA PORUKA NEKADAŠNjE REKTORKE BU

Rukovodno načelo iza svih ovih aktivnosti „nezavisnih“ stručnjaka — bilo da dolaze iz redova ProGlasa ili Skupštine u rasejanju — sažeto je u januarskoj izjavi Ivanke Popović, bivše rektorke Univerziteta u Beogradu i članice ProGlasa:

„Studenti su uradili nešto veliko — oslobodili su nas straha i dali nam nadu. A sada je jedino pristojno da im kažemo hvala što su to uradili; ko ima snage, neka ostane, ali mi sada preuzimamo.“ ([izvor])

Da su „nezavisni“ stručnjaci iz zemlje i dijaspore politički usklađeni, pokazuje i brza podrška Ivanke Popović tzv. studentskoj listi i vanrednim parlamentarnim izborima 6. maja ([ovde]) — iako su ona i drugi članovi ProGlasa ranije zastupali stav da je prelazna vlada jedino prihvatljivo političko rešenje za izlazak iz postojeće društvene krize.

Ako stručnjaci iz dijaspore, okupljeni oko Skupštine u rasejanju, zaista igraju — kako tvrdi Božo Prelević, a što potvrđuju i lična saznanja autora ovih redova — ključnu ulogu u sastavljanju tzv. studentske izborne liste, onda je od velike važnosti da se javnost upozna sa političkim i ideološkim stavovima inicijatora ovog okupljanja srpske dijaspore. Ovo je posebno značajno imajući u vidu da su politička uverenja članova Pokretačkog odbora Skupštine u rasejanju u velikoj meri nepoznata široj srpskoj javnosti — što ih u značajnoj meri razlikuje od članova inicijative ProGlas.

PROTIVNICI POLITIKE SUVERENIZMA

Iz kratkog teksta u kome se predstavlja misija i vizija Skupštine u rasejanju, malo šta se može saznati o političkom i ideološkom profilu njenih osnivača. Taj dokument sastoji se od niza lako prijemčivih opštih tvrdnji koje opisuju Srbiju kao pravno uređenu državu sa „funkcionalnim i nezavisnim institucijama“, „slobodnim medijima“, društvom „u kojem život vlada politikom, a ne obrnuto“, u kojem „vladaju društveno poverenje, razumevanje, dijalog i tolerancija“, i koja će stoga „biti uzor svima“. Osnivači ove inicijative sebe predstavljaju kao ljude koji „veruju u demokratiju i vladavinu prava“. Pozivanjem na metapravni pojam „vladavine prava“ — koji potiče iz anglosaksonske političke kulture i razlikuje se od nemačkog pojma Rechtsstaat (pravna država) — osnivači se ideološki pozicioniraju kao liberali. Više se o njihovim političkim stavovima može zaključiti iz najavljenih oblasti delovanja. Između ostalog, navode da će se fokusirati na „vršenje pritiska na EU i SAD radi podrške demokratskim snagama u zemlji“ i „pružanje pravne pomoći i saveta demokratskim snagama u zemlji“. Iz toga je jasno da su inicijatori Skupštine u rasejanju čvrsti zagovornici strogo evroatlantske spoljnopolitičke orijentacije Srbije i da su protivnici politike suverenizma, budući da se otvoreno zalažu za mešanje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država u unutrašnji politički život Srbije.

ENTHUSIASM OF A FORMER OTPOR MEMBER

Mnogo više se, međutim, o političkim stavovima nosilaca ove inicijative Srba u dijaspori može saznati iz pojedinih njihovih izjava. A prema informacijama sa portala ove inicijative članovi Pokretačkog odbora Skupštine u rasejanju su: Jelena Ivić, Veljko Žižić, Lazar Džamić, Sanja Jović, Snežana Ćurčić, dr Jovana Diković, dr Miloš Stefanović, dr Aleksandar Novaković, Branko Milošević, Nikola Ilić, dr Aleksandra Zdravković, Radmila Stanojević-van Os, Branimir Mihajlović, dr Daniel Baloš, Sever Džigurski, Vladimir Radunović, dr Snežana Pejić, Dragana Đorđević, Danijela Đorđević i Milan Nikolić. Za ocenu njihovih ideoloških i političkih stavova nije bez značaja činjenica da im je od momenta osnivanja širom vrata otvorio portal Radar u vlasništvu prozapadnog Junajted medija (United Media).

U intervjuu za Radar ([ovde]), jedan od članova Pokretačkog odbora, Nikola Ilić — koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama i sebe profesionalno predstavlja kao „stručnjaka za razvoj liderstva, društvenog preduzetnika i aktivistu“ — izjavio je da se inicijativi priključio na poziv „mog saborca“ Veljka Žižića. Zanimljivo je da i Božo Prelević u ranije pomenutom intervjuu za N1 kao svoju jedinu vezu sa Skupštinom u rasejanju navodi upravo Žižića, čoveka iz Londona.

Ilić, inače profesor Demokratskog i Etičkog liderstva na Univerzitetu Džordžtaun, oduševljen je svojim saborcima iz Skupštine u rasejanja, što zapravo i ne znači ništa drugo nego da ovaj bivši član „Otpora“ deli s njima osnovne političke i ideološke poglede. Borbu protiv Aleksandra Vučića vidi kao nastavak borbe protiv Slobodana Miloševića, u koju je svojevremeno ušao kao srednjoškolac. Za Ilića je ključni politički problem u Srbiji nasleđena politička kultura koja rađa autokratiju i koja stoga mora biti promenjena nakon Vučićevog pada:

„Moramo se zapitati: kako smo kao društvo, posle svega što su nam Milošević i njegova ekipa priredili, ponovo izabrali autokratu? Sutra da Vučić padne – ljudi koji su ga birali i dalje ostaju. Isti obrasci razmišljanja, iste slabosti sistema. Ako se ništa ne promeni u kulturi i političkoj svesti, za deset ili petnaest godina opet ćemo imati nekog novog Vučića.“

Po njemu se Srbija mora u toj meri promeniti da pobornici onog što on naziva „autokratijom“, u budućnosti nikada ne prođu ni cenzus na izborima. Za to su po Iliću potrebne duboke „kulturološke promene“. Nema sumnje da ovaj osnivač Skupštine u rasejanju uzima zapadne države i društva kao idealan model prema kome bi trebalo menjati Srbiju.

IDEAL- DRŽAVE KOLEKTIVNOG ZAPADA

Ilićevo uverenje da je Milošević bio diktator i da je neophodno da se u Srbiji izvrše kulturološke promene kako bi se sprečilo ponovno uspostavljanje „autokratije“, deli i politikolog iz Švajcarske dr Aleksandar Novaković. Za njega su, takođe, ideal države Kolektivnog zapada, pa s tim u vezi vidi i posebnu ulogu dijaspore u političkom životu Srbije:

„Ako hoćemo da i Srbija postane poput razvijenih zemalja u kojima živimo, onda je iskustvo života i rada u takvim okruženjima dragoceno za buduće reforme u zemlji.“ ([ovde])

Ističući da iz Srbije nije otišao zbog novca, već zbog nedostatka demokratije, Novaković otvoreno odbacuje savremenu Rusiju kao model državnog uređenja u kojem ne bi živeo ni pod kojim uslovima:

„Uvek bih radije birao siromašniji život u uređenoj i pravednijoj zemlji nego život u luksuzu u, recimo, Rusiji.“

Da je ovaj osnivač Skupštine u rasejanju izraziti rusofob jasno se vidi u njegovom tekstu Ko je koga i zašto isprovocirao – rat u Ukrajini i redefinicija realizma ([ovde]). Novaković deli viđenje poznatog američkog neokonzervativca Roberta Kejgana, tvrdeći da Rusija u Ukrajini nije bila isprovocirana agresivnom politikom Zapada koji je po svaku cenu želeo da postavi NATO rakete na njene granice, već „nadmoćnom životnom filozofijom“.

U tom kontekstu, Novaković citira zaključak Kejgana:

„Moskva nije uspela da ponudi ni ideologiju, ni bezbednost, prosperitet, niti nezavisnost svojim susedima. Mogla je da ponudi samo ruski nacionalizam i ambiciju, i razumljivo je što istočnoevropljani nisu hteli da se žrtvuju na tom oltaru“.

„ZVER“ U LIKU PUTINA

Istovremeno Novaković tvrdi da „Kejgan možda nije u pravu u pogledu ruske meke moći koja se dosta uspešno širila, i još uvek se širi Zapadnim svetom“. S druge strane, Novaković se slaže sa Kejganom da je američka neodlučnost u suprotstavljanju Rusiji „proizvela zver“ u liku Putina. Ovaj osnivač Skupštine u rasejanju žestoki je pobornik ne samo liberalne ideologije, već i nužnosti američke globalne hegemonije (poziciju SAD u međunarodnim odnosima upoređuje sa pozicijom Sunca u odnosu na druga nebeska tela u heliocentričnom sistemu), te aktivnog učešća SAD u evropskim poslovima, jer se samo na takav način može odbraniti pozicija liberalizma kao jedine globalne ideologije. Novaković kritikuje Evropljane zbog kompromisne pozicije koju su u prošlosti zauzimali prema Putinu: „Setimo se samo Makronovog dosta ranog predloga čuvanja obraza Putinu, kao i nemačkog taktiziranja (do poslednjeg trenutka) kako u pogledu implementacije sankcija prema Rusiji, tako i u pogledu slanja ozbiljnijeg naoružanja Ukrajini“. On istovremeno hvali diverziju na Severnom toku, primećujući pritom kako „zli jezici kažu da je presecanje Severnog toka bilo ozbiljna opomena Evropi da se prestroji tamo gde treba“. Kao pobornik shvatanja da je Zapad „najuspešnija i najprivlačnija civilizacija u ljudskoj istoriji“, Novaković je protivnik bilo kakvog civilizacijskog multipolarnog uređenja sveta, tvrdeći čak da „da nepomirljivi životni stilovi ne mogu da kohabitiraju na duge staze, naročito kada postoji očigledna nadmoć na jednoj strani“. Kao protivnik multipolarizma u spoljnoj politici, Novaković svrstava današnju Mađarsku i Srbiju u „zemlje bez produktivnog stremljenja“.

SRBIN-EVROATLANTISTA I RADIKALNI LIBERTARIJANAC

U svom tekstu Dan posle smene režima, Aleksandar Novaković svoju političku i ideološku poziciju jasno definiše kao poziciju Srbina evroatlantiste i radikalnog libertarijanca, otvoreno kritikujući celokupnu aktuelnu političku elitu u Srbiji zbog nedoslednosti u sprovođenju neoliberalnog političkog i ekonomskog modela. Polazeći od stava da je samo konzervativizam zapadnog tipa autentičan, Novaković savremeni srpski konzervativizam vidi kao „samo izdanak instinktivne rusofilije i antizapadnjaštva — kao nezrelu reakciju na izazove koje je tranzicija donela Srbiji“.

Posebnu metu ovog uticajnog osnivača Skupštine u rasejanju predstavlja patriotska srpska inteligencija, čije zalaganje za „treći put“ (Novakovićevim rečima, „ni socijalizam ni kapitalizam“) on označava kao neoboljševizam. Tako, prema njemu, „Ković, kao ‘desničar’ i ‘nacionalista’, okrivljuje ‘antikomunizam’ (sic!) za prodaju uspešnih komunističkih preduzeća, rasturanje JNA i službi bezbednosti“. Po Novakoviću, „svima — i patriotama i nepatriotama — glavna meta napada je neoliberalizam. Ipak, što je zanimljivo, Srbija čak i nije neoliberalna zemlja“.

Spoljnopolitički stavovi osnivača Skupštine u rasejanju dodatno se ilustruju tvitom stručnjaka za sajber-bezbednost Vladimira Radunovića, u kojem on izražava podršku antivoje aktivistima u Sankt Peterburgu neposredno nakon početka ruske Specijalne vojne operacije.

MUDA U PROCEPU- IZMEĐU DOSTOJANSTVA I ROPSTVA

Jedan od verovatno finansijski najmoćnijih članova Pokretačkog odbora Skupštine u rasejanju je nekadašnji šef za planiranje u evropskoj centrali kompanije Google, Lazar Džamić (ovde). On je, po svim indicijama, takođe i jedan od najfanatičnijih evrounijata, „drugosrbijanaca“ i antisuverenista među pokretačima ove inicijative. To se upečatljivo ilustruje sledećim Džamićevim redovima, koji — budući da su paradigmatični — se navode in extenso:

„Kada režim ode, i dalje će tu biti navijači, paramilitarci, dileri droge, lobanje i ukrštene kosti na zastavama, litije, teorije zavera, korupcija i građevinska mafija, muvatori i ‘preletači’ i rojevi podguznih muva u paničnoj potrazi za novim gazdom, antievropljani, antipederi, antifeministi, antiintelektualisti, antimodernisti, proizolacionisti, mitomani i ratni zločinci. I dalje će biti Kosova, litijuma, stravične zaduženosti zemlje, tri prsta, turbo-folka, bahatosti, nasilja i zagađenja, neljubaznih ‘šalteraša’ i predatorskih izvršitelja, zadrtih popova i, opet, korupcije… Naš odnos prema Evropi je paradoksalan. Sa jedne strane, suverenistička pena nam izbije na usta svaki put ako se neko ‘usudi’ da se ‘meša u naše unutrašnje stvari’, s druge bi da nas Evropa tretira kao koloniju i da se aktivno opredeli – da se faktički meša u naše unutrašnje stvari – koga bi želela da podrži kao predsednika ili premijera, a koga ne.
Oni to ne mogu, zbog mnogo diplomatskih i legalno-pravnih razloga — ni sa Orbanom, koji je već u EU, a kamoli sa nama. Hoćemo da Laura Koveši sudi režimu, ali nećemo zastave EU na protestu; hoćemo pravdu i jednakost, ali se ljutimo na jedini prostor koji to trenutno realno nudi; hoćemo institucije koje rade — ceo protest je o tome! — ali na protestu ne puštamo simbole Evrope, koja te institucije praktično jedina još uvek ima — ne savršene, ne kao nekada, ali realno bolje nego bilo gde drugde.
Čak se i daleke zemlje poput Kanade, Novog Zelanda i Australije (CANZA blok) sada približavaju Evropi.
Kao i do sada u našoj istoriji, mnogi bi novo, ali da bude kao staro; mnogi bi promenu bez promene; pripadanje bez jasnog stava; da sedimo na kibicfensteru dok se svet oko nas raspada.
Neki bi izbor bez izbora. Nema Srbiji dostojanstvenog opstanka bez Evrope, sve ostalo je ropstvo.“ (izvor)

SRBIJA KAO POSTOJBINA

Džamić ne skriva svoju odnarođenost i mržnju prema sopstvenom narodu: „u cirkulaciji je i izraz ‘postojebina’, kao opis tih zabačenih, zatucanih krajeva koji egzistiraju u mraku socijalnog i duhovnog siromaštva, masovne medijske blokade i nacionalističkih mitova, iz kojih dolaze neke od najvatrenijih pristalica srpskog režima“. Egzaltirano pozivajući Srbe da naprave izbor - Demokratija nasuprot autoritarizma; Evropa nasuprot nacionalizma – Džamić istovremeno upozorava studente: „Ako mi sada cilj našeg besa i istorijsko osećanje osujećenosti, koje režim već decenijama zloupotrebljava vrlo efektivno da nas ubije u pojam, okrenemo ka Evropi, onda je to novi autogol koji će pokazati da mi kao narod jednostavno nismo u stanju da razmišljamo racionalno, da ćemo najbolje naše interese braniti iz Evrope. Moderna geopolitička situacija zahteva vrlo jasan izbor: Amerika, Rusija, Kina ili Evropa. Sami ne možemo, a kada sedimo na više stolica, sve je jasnije, muda su nam u procepu“ (izvor)

HAŠKA LAŽ KATARINE KOSTIĆ

Intervju koji je stručnjak za ekologiju Katarina Kostić dala Radaru (ovde) pokazuje da se đavo krije u detaljima kada je reč o političkim stavovima osnivača Skupštine u rasejanju. Naime, ova vlasnica firme FROOF BIOTECH, koja sada živi u Španiji, u intervjuu je navela da se dugo dvoumila „da li da se odselim iz Srbije, gde sam imala porodicu, prijatelje i dobar posao. Otišla sam definitivno, pre 20 godina, kada je zvaničan narativ počeo da ponavlja da nije bilo genocida u Srebrenici — i tu sam prelomila. Posle toga sam polako izgradila novi život u Barseloni.”

Ako su inicijatori ovog okupljanja u srpskoj dijaspori po sopstvenom svedočenju politički istomišljenici, onda i oni dele hašku laž Katarine Kostić da je Vojska Republike Srpske u Srebrenici 1995. godine počinila genocid nad muslimanima.

I već ovaj kratak pregled političkih stavova pojedinih osnivača Skupštine u rasejanju, koja je nažalost uspela da izvrši značajan uticaj na studentski protestni pokret u Srbiji, jasno pokazuje da tzv. studentska izborna lista — koja se formira pod staranjem članova ove inicijative dijaspore — neće odražavati većinske političke stavove srpskog društva. Stavovi društva u Srbiji o ključnim političkim pitanjima dijametralno su suprotni stavovima ovih „zabrinutih“ stručnjaka iz inostranstva.

UBI BENE, IBI PATRIA

Još jednom se pokazuje da nesposobnost države Srbije i domaćih političkih aktera da sami reše unutrašnje konflikte, koristi inostrani faktor kako bi dovršio proces potpune desuverenizacije i pacifikacije Srbije i njenog potpunog i konačnog uključenja u evroatlantsku zajednicu. Zbog relativne nespremnosti Srba da prihvate otvoreni diktat stranaca, Kolektivni zapad je u tom procesu posebnu ulogu dodelio našoj dijaspori. S tim u vezi bi trebalo ocenjivati i zahtev Skupštine u rasejanju da se pripadnicima srpske dijaspore dodeli pravo glasa u Srbiji. Slučaj moldavskih predsedničkih izbora najjasnije pokazuju kako mogu da se zloupotrebe takvi glasovi.

Uostalom, predstavnici dijaspore uglavnom o politici i međunarodnim odnosima sude iz ugla država u kojima žive. Njihov politički sud opredeljen je i poslovima kojim se bave, a kojih i ih neretko upućuju na saradnju sa državnom administracijom i obaveštajnim sektorom zemalja u kojima žive. Sadašnja (zlo)upotreba srpske dijaspore u političkim procesima u Srbiji nije ništa novo, nego samo ponavljanje u izmenjenim uslovima onog što se dešavalo ranih 90-tih godina prošlog veka. Isključenost iz svakodnevnog života Otadžbine najčešće stvara kod pojedinaca u dijaspori pogrešnu percepciju političkih događaja. I ono što je, rečju Karla Šmita, najvažnije u politici – prepoznavanje neprijatelja, gubi se životom van Otadžbine.

Zato su ocene političkog stanja u zemlji koje stižu iz dijaspore ne samo neretko krajnje pojednostavljene i necelovite, već i lažne, jer u tim ocenama prijatelji zauzumaju poziciju naprijatelja, a neprijatelji prijatelja, a sve prema kriterjumu – ubi bene, ibi patria.

(Eagle Eye Explore)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije