NEĆE MOĆI: Snežana i Elvedin

KAKO se Snežana Čongradin svrstala u red najradikalnijih islamskih ekstremista.

Foto Z. Jovanović

Svako ko iole pažljivije prati rad kolumnistkinje lista "Danas" Snežane Čongradin mogao je da uvidi da ona u svojim tekstovima ne ume da piše ni o čemu drugom osim o srpskim zločinima. Čega god da se dotakne, glavna tema je kako su zli Srbi poklali sve koje su dohvatili. Zapravo, Snežana Čongradin ne ume da piše ni o tome, a da udaljenost od istine bude manja od udaljenosti najbliže druge zvezde Suncu (4,24 svetlosne godine). Uistinu, Snežana Čongradin ne ume da piše. Prosto i jednostavno.

Krenimo od ovog poslednjeg i od njenog najnovijeg teksta naslovljenog sa "Kokarda ne može da grli nikoga i nikada". Pišući 14. novembra o štrajku glađu Dijane Hrka, Milomira Jaćimovića i sina mu, Čongradinova navodi: "Svo troje štrajkuju glađu i trajno urušavaju svoje zdravlje tražeći pravdu, u borbi za pravednije društvo." Nije ovde problem što ona ne zna da je njen matični "Danas" dan ranije, 13. novembra, objavio da je sin Jaćimović prekinuo štrajk glađu. Za to se može progledati kroz prste. Pravi problem je što neko ko živi od pisanja i piše za list koji se smatra toliko elitnim i intelektualnim da nema potrebe za angažovanjem lektora piše "svo". Reč "svo" u standardnom srpskom jeziku ne postoji. Oblik "sve" se koristi u srednjem rodu zamenice "sav". Ispravno je, dakle, "sve troje", ili "sve vreme". Znanje na nivou osnovne škole koje je blizu brkanja slova "ć" i "đ".

Ozbiljan problem je što ona, kao novinarka koja bi trebalo da se drži činjenica, ne sme da iznosi laži poput "stotina hiljada ljudi" koje su Srbi "pobili". U ratovima devedesetih prema podacima koji se smatraju najpouzdanijim ubijeno je ukupno 130.746 ljudi među kojima je oko 30 posto Srba. Dakle, uz sve dužno poštovanje prema žrtvama - i vojnim, i civilnim - broj onih koje su Srbi "pobili" je manji od 100.000 i postavlja se pitanje ko je kriv za srpske žrtve - da li su Srbi sami sebe ubijali, ili su to činile "političke garniture" koje su većinski birali Hrvati, Bošnjaci i Albanci.

Problematična je i njena tvrdnja da je "većinska Srbija uvek glasala za ratne zločince i huškače od kada kao samostalna država postoji. Od početka devedesetih i raspada stare Jugoslavije". Ovde konfuzija Čongradinove dostiže svoj zenit. Ona ne zna da je Srbija punu međunarodno priznatu nezavisnost dobila 1878. godine, nego misli da se to dogodilo "početkom devedesetih", što je, i ako zanemarimo svu srpsku istoriju pre 1945. (što je, izgleda, za Čongradinovu godina nulta), potpuno pogrešno, jer je Srbija nezavisna država (ponovo) postala po otcepljenju Crne Gore iz Državne zajednice 2006. Da li se ovim Milo Đukanović izdvaja iz grupe "ratnih zločinaca i huškača", ili se u nju stavljaju Milan i Aleksandar Obrenović, pa i Petar Prvi i Aleksandar Karađorđević? Nije mi jasno.
Najproblematičnija, odnosno najopasnija teza Čongradinove u ovom tekstu je, ipak, ona duboko autošovinistička i autorasistička - da je kokarda, kao srpski simbol, apsolutno nedostojna bilo kakvog poštovanja. Ona tvrdi da "to (srpsku zločinačku prirodu) većina građanki i građana Srbije ni većina studentkinja i studenata ne priznaje, nipodaštava ili se takvom i sudskim utemeljenim i potvrđenim činjenicama podsmeva", pa "nose kokarde na svojim glavama i plaču dok se grle sa Bošnjacima, studentkinjama i studentima iz Novog Pazara. Kao da kokarda može u bilo kom slučaju da grli hidžab". Znači, večiti rat između Srba i muslimana, osim ako se Srbi ne odreknu srpstva. "Ta kokarda koju nosiš na čelu je negiranje svega ljudskog, ta kokarda je simbol ubijanja Bošnjaka i muslimana. Oduvek je to bila."

Ludilo. Kokarda se kao vojni i nacionalni simbol pojavljuje sredinom 19. veka. Znači da je simbol pod kojim su se Srbi borili za svoju slobodu i nezavisnost "oduvek" simbol ubijanja iz čega proizlazi da je svaka srpska borba za slobodu bila, zapravo, genocidni čin. Iako su pod islamskim znamenjima (od kojih je hidžab svakako jedno) počinjeni grozni zločini nad hrišćanima, niko pri zdravoj pameti ne bi rekao da su to "oduvek" simboli ubijanja.

Čongradinova, od koje bi se očekivalo da će je radovati ovakvo "pomirenje" Srba i Bošnjaka, ovim mišljenjem i osudom zagrljaja ako jedan od učesnika nosi kokardu svrstava se uz islamističkog ekstremistu Elvedina Pezića, retku javnu ličnost koja je ovaj čin osudila. S tim što nisam siguran da bi se čak i Pezić usudio da javno kaže ono što je Čongradinova napisala - "baci kokardu, zgazi je".

Preporučujemo

Kolumne

0 1

NEĆE MOĆI: I posle Tita - Pol Pot

09. 11. 2025. u 16:21

Politika

0 3

NEĆE MOĆI: Dve rečenice

19. 10. 2025. u 11:15

Kolumne

0 2

KOMENTAR: Halid

17. 10. 2025. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije