NEĆE MOĆI: I posle Tita - Pol Pot

JEDNA od najvažnijih vrednosti Evropske unije je sloboda kretanja. Ujedinjena Evropa učinila je velike napore da svojim građanima omogući ne samo to da unutrašnje međudržavne granice mogu da prelaze bez ikakvih ograničenja i kontrola, da mogu da slobodno izaberu u kom će delu bloka živeti, studirati ili raditi.

Foto Z. Jovanović

Svi dobro znamo da nije uvek i svuda bilo tako. Ne samo da su postojale zemlje i sistemi u kojim je kontrola prelaska međudržavnih granica bila strogo kontrolisana, nego je bilo i onih u kojim sloboda kretanja i izbora mesta stanovanja nije bila dozvoljena ni unutar same državne teritorije. Ti sistemi su, bez izuzetka, bili ne samo autoritarni, nego surovo totalitarni.

Totalitarna vlast, za razliku od obične autokratije, želi da kontroliše sve - ne samo politički prostor, već i onaj geografski i demografski. U takvom svetu, država određuje ne samo šta ćeš čitati, slušati ili gledati, nego i gde ćeš živeti. Sovjetski Savez je to "ozakonio" uvođenjem 1932. godine sistema "propiske", administrativne dozvole za mesto boravka bez koje niko nije mogao legalno da se zaposli, da dobije stan, pa čak ni da kupi osnovne namirnice. Na papiru, to je bio tehnički sistem regulacije stanovništva, a u stvarnosti - mehanizam kontrole. Staljin je, u jednom trenutku, čak izdao naređenje da se "dezerterima iz kolhoza" ne prodaju ni karte za voz.

Isti taj princip, samo u još masovnijem i surovijem obliku, primenila je Kina pod Maom. Od 1958. uveden je sistem "hukou" kojim je stanovništvo podeljeno na "seoske" i "gradske" građane. Ta administrativna podela bila je dublja od bilo koje klasne razlike - ona je postala lična sudbina. Građanin bez gradskog "hukoua" nije mogao da se trajno preseli u grad, čak ni ako mu se dete tamo školovalo. U ime socijalističke pravde stvorena je nevidljiva ograda, unutrašnji Berlinski zid između njive i asfalta. I danas, više od pola veka kasnije, taj sistem još postoji, samo sa neuporedivo mekšim i modernijim licem.

Najekstremniji primer ovakve politike je, ipak, Kambodža Pola Pota. Tu nije bilo administrativne zabrane, tu je država fizički ispraznila gradove. Ljudi su, pod pretnjom smrću, odvedeni iz Pnompena u "novi agrarni raj". U stvarnosti, to je bio logor pod vedrim nebom. Milioni su nestali u tom pokušaju da se nametne revolucionarni san o društvu bez grada, bez novca i bez "pokvarenosti urbanog života". Bio je to, možda, najmonstruozniji oblik antiurbane utopije u istoriji.

Suština svih ovih primera je ista - kontrola kretanja je korišćena kao još jedno sredstvo za kontrolu mišljenja. Ako čovek ne može da se kreće, on prestaje da razmišlja kao slobodno biće. Staje u red, navikava se na poslušnost, i na kraju - zaboravi da je nekad imao pravo da bira svoj put. Totalitarizam se ne meri samo brojem zabranjenih knjiga ili uhapšenih novinara, punu snagu dobija onog trenutka kada država na sebe preuzme i prerogative za određivanje ko će gde živeti i ko će kuda smeti da ide.

Zato je i najskromnija mogućnost da čovek napusti svoje selo, svoj grad ili svoju zemlju - civilizacijska tekovina, ono što je predstavljalo istinski raskid sa feudalnom tradicijom u kojoj seljaci nisu smeli da napuste zemlju svog feudalca bez njegove dozvole. Ta vrsta vezanosti za zemlju bila je suština kmetstva.

Posle Staljina, Maoa i Pola Pota na ovakvu ideju došao je i član Srpske akademije nauka i umetnosti, saobraćajni inženjer Dušan Teodorović kojem više nije dovoljno da se Srbima iz Republike Srpske oduzima državljanstvo, a da se građanima koji misle drugačije od njega oduzme pravo glasa. Sada je potrebno nepodobnim ljudima oduzeti i slobodu kretanja. "Za mnoge bih preispitao, ovo je strašno što ću da kažem i to ljudima može da izgleda čudno, dozvolu prilaska velikim gradovima. Ovo ste, možda, prvi put čuli. To čovek svojim životom, radom, ponašanjem nije zaslužio. Znači, postoje teritorije neke, u redu, neka se bave poljoprivrednim poslovima, šta god, ali ne može da dođe da živi u Beogradu. Ne pripada mu, nije zaslužio", izjavio je Teodorović u jednom podkastu.

Ovo nije samo bedni elitizam koji veruje da je poljoprivrednik koji živi na selu nešto manje vredan od, recimo, saobraćajnog inženjera koji živi u Beogradu, jer to, kaže, mora da se "zasluži". On je, na primer, to "zaslužio" rođenjem, pa mu "pripada".

Zalaže se akademik i za druge vrlo napredne i demokratske mere. Zbog "lošeg" uticaja SPC tokom proteklih dvadesetak godina, na primer, treba veronauku izbaciti iz škole. Pa nikome normalnom nije palo na pamet ni da, na primer, zbog Mengelea zabrani medicinu, ali to jeste sasvim u duhu Pola Pota. A koliko je demokratska ideja da se zbog navodnih ogrešenja roditelja kažnjavaju deca?

Postaje jasno zašto akademiku Teodoroviću i njegovim saborcima smeta navodna Vučićeva autoritarnost - oni zaista žude za istinskom totalitarnošću. Zamislite državu koja bi bila ustrojena u skladu sa ovim principima. "Ovo ste, možda, prvi put čuli", kaže Teodorović verujući, valjda, da je samo on sposoban za ovako grandioznu misao. Ne, nismo. Čuli smo to i ranije i znamo da je to put u polja smrti. Ili, makar, povratak u feudalizam. Svakako nije put u "svetlu evropsku budućnost". 

Preporučujemo

Kolumne

0 5

NEĆE MOĆI: Nobelovci

12. 10. 2025. u 09:46

Kolumne

0 4

NEĆE MOĆI: Lažni prorok, prava sekta i jasan cilj

28. 09. 2025. u 10:30

Kolumne

0 8

NEĆE MOĆI: Parada mišljenja

22. 09. 2025. u 18:38

Kolumne

0 4

NEĆE MOĆI: Prorok Hjui Long

14. 09. 2025. u 12:44

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije