"NOVOSTI" NA LICU MESTA - KAD SRCE ZADRHTI NAD PLAVOM GROBNICOM: Ostrva Krf i Vido zauvek upisana u genetski kod srpskog naroda

Kada teški pramac trajekta zaseče vodu pred poslednji zaokret iz pravca Igumenice ka luci na Krfu, i po najmirnijem moru zadrhte talasi i zaljulja se tlo pod nogama za svakog ko se, srpskog roda, zatekao na palubi.

Foto: Goran Čvorović

Desno promiču Plava grobnica i ostrvo Vido, spomen-kosturnica u koju je životima ugrađen svaki pedalj srpske države. Nijedan Srbin na Krfu ne može da ostane samo turista. Čim stupi na ovo ostrvo ukotvljeno u Jonskom moru u isti mah postaje i hodočasnik. Srce tu neminovno počinje jače da udara.

Srbija i srpsko prisutni su po celom Krfu. Trobojka se vije širom ostrva. Tu se danas nalazi bar desetak srpskih spomenika. Bilo je ovde, posle albanske goltote, čak 27 srpskih grobalja, pre nego što su posmrtni ostaci stradalih vojnika i nejači 1938. godine prebačeni u Mauzolej na ostrvu Vido.

*Uzmi 20% bonusa za LIVE!
Aktiviraj bonus uz odigrani tiket od 4+ para, uplatom od 1.000RSD i kvotom od 5.00 ili više!*

Put na majušno ostrvo koje je ušlo u krvotok i genetski kod srpskog naroda, započinje u staroj luci na Krfu. Brodica ofarbana u srpske boje ljuljuška se i čeka putnike. Svakog sata, kreće na put dug desetak minuta, pun emocija, istorijskog naboja i nacionalnog ponosa. Kršni Nondas odvezuje konopac.     

- Ima mnogo ljudi svakoga dana. Ne plovimo samo kada je jak vetar, u zimskom periodu, ili kada postoji opasnost od požara - kaže ovaj moreplovac, koji je naučio i nekoliko srpskih reči, upućujući tako, na ukrcavanju, dobrodošlicu.

*Uzmi 20% bonusa za LIVE!
Aktiviraj bonus uz odigrani tiket od 4+ para, uplatom od 1.000RSD i kvotom od 5.00 ili više!*

Malenom barkom upravlja kapetan Sotiris. Oduševljen je, kaže, time što među putnicima uvek ima mnogo mladih i dece koja čuvaju sećanja i uspomene s kolena na koleno. Preko prijemnika radio-stanice u kabini zalepio je veliku fotografiju počivšeg srpskog patrijarha Pavla.

- Dao mi je jedan hodočasnik i od tada je stalno sa mnom – veli Sotiris.

Kad lađica zaplovi, razlegnu se s razglasa pučinom tonovi pesme "Pukni zoro", a zatim i

"Tamo daleko", nastale u izgnanstvu na Krfu, koju je, kao poslednju želju za svoju sahranu, imao i veliki Nikola Tesla. Sve se završava recitovanjem stihova poeme "Plava grobnica" Milutina Bojića. Tad i kamenu srce zadrhti. Posle, kad pristane, čuju se "Deca Pireja". S katarke se u paru vijore srpska i grčka zastava.

U čamcu bar tridesetak duša. Dušan, Mihailo i Jelena su iz Beograda. I Čeh Andrej je došao s porodicom. Upoznao je dobro istoriju Prvog svetskog rata kroz knjigu o "Dobrom vojaku Švejku" koji je stalno nalazio način da ne ratuje sa slovenskom braćom. Sada je došao da se pokloni senima srpskih ratnika.  

Nenad je poreklom iz Kladova, Katarina iz Banjaluke, s krajnjeg istoka i zapada srpskog naroda. Dve decenije žive u Norveškoj. Deca Aleksandar i Angelina su rođeni u Oslu. Odgledali su film o stradanju njihovih predaka, pre nego što su došli da izbliza upoznaju istoriju. Tri nedelje su na Krfu, da na miru obiđu sva naša znamenja.   

Mirjana i Rade su rodom iz Niša, a već 36 godina žive u San Francisku, u Frimontu, tamo gde se sklapa automobil "tesla". Tu su sa unucima Vukom, Savom i Teslom. Znaju i ćirilicu. Put na Vido i Krf su neophodni da se na pravi način upoznaju koreni. Teodor, Tjeri i Florans su iz Tunisa. Pre toga su bili u Srbiji, da Teodor ovlada srpskim načinom sviranja harmonike. Svaka lična priča na brodu za Vido je specifična i pažnje vredna.

U mauzoleju posetioce dočekuje Vasja Petrović. Grkinja je, a prezime nosi po svom pradedi koji je još pre Velikog rata zauvek doplovio na Krf. Preko zime je fotograf, preko leta obavlja svoju svetu misiju posvećenu precima.

Ovde su sahranjene kosti 1.232 vojnika, s imenom i prezimenom na mermernim pločama, čitavom dužinom mauzoleja. Redov Dunavske divizije Radisav Todorović iz Pružatovca. Redov Prvog pešadijskog puka Aleksandar Urošević iz Baničine. Zarije Urošević iz Jelovaca. Petar Ćirković, Moravska divizija, iz Blaca. Nedeljko Grujević, izbeglica iz Bitolja. Ljubica Savić, bolničarka. Stradali od iznemoglosti, bolesti i opšte iscrpljenosti. Postrojeni, u počasnom nizu, na poslenjoj smotri, zajedno s ostalim saborcima. Bočno su kosti još 1.500 ratnika čija imena nije imao ko da zapiše. Još pet hiljada spušteno je zauvek u Plavu grobnicu. Zajedno, stradalo je i sahranjeno ovde i do deset hiljada duša. Silazak nekoliko desetina koraka od Mauzoleja do Plave grobnice naročito je emotivan. U kristalno bistroj vodi ogleda se bolno lice slobode.  

Izmučene soldate i nejač čekao je u zimske dane kamen hladnog zmijskog ostrvca, a danas je to pravi raj u hladu četinara koji čuva tragove najveće srpske golgote. Kakav apsurd, kakav spoj lepote i tragedije. Mada zmija i dalje ima. Svaki put kada je neko od srpskih grobalja s Krfa premeštano u Mauzolej, sađeni su ovde borovi sa Hilandara. Priča se da širarka s ovih borova, kada je prepolovite, u sredini ima isrcrtan krst. Ostavljamo da se sami u to uverite, kada jednom dođete ovde.

Put hodočašća kreće od Srpske kuće u samom centru starog grada Krfa, koju su gradske vlasti ustupile Srbiji 1993. godine. Tu se nalaze Muzej Srba na Krfu od 1916. do 1918. i počasni konzulat. Krajem septembra, ovde, na Vidu i kod spomenika u Guviji i Agios Mateosu, organizuju se komemorativne svečanosti. U Srpskoj kući namernike dočekuje kustos Ljubomir Saramandić. Ovde, već 25 godina, devet meseci godišnje, od aprila do kasnih dana decembra, objašnjava hodočasnicima veličinu stradanja, oporavka i vaskrsnuća srpske vojske i naroda.  

- Oko 150.000 srpskih vojnika i civila stiglo je na Krf. Najteže bolesni bili su upućeni na ostrvo Vido. Prvih nekoliko nedelja stradalo je između dvesta i trista dnevo. U početku su bili sahranjeni u grobnicama, kasnije su njihova tela prepuštana dubinama Jonskog mora i tako je nastala čuvena Plava grobnica, možda i najpotresniji trenutak celokupne srpske istorije – ističe Saramandić.

Naglašava da su se u drugom delu svog boravka na Krfu Srbi vrlo brzo oporavili i već posle nekoliko meseci ogromna većina bila je evakuisana na Halkidiki, gde su se nešto kasnije priključili borbama na Solnuskom frontu. Istovremeno, do kraja Prvog svetskog rata na Krfu je funkcionisala srpska država u izgnanstvu.

U mauzoleju se nalaze uniforme, oružje, lični predmeti, pisma, fotografije kao originalno svedočanstvo. Saramandić podseća na reči tadašnjeg mitropolita Dimitrija koji je 1918. godine, i sam učesnik albanske goltoge, poručio da će Vido jednoga dana biti srpski Jerusalim, zborište novih srećnih generacija, zahvalnih srpskih potomaka.

- Dolazi mnogo Srba, iz Srbije, Republike Srpske, dijaspore. Ovo je mesto na kome se niko ne deli po politici, ideologiji i geografskom poreklu. Svi ga podjednako doživljavaju kao deo sopstvenog bića – kaže naš sagovornik.

Prema nekim procenama godišnje dolazi između dvadeset i trideset hiljada ljudi. Sve je veći broj školskih ekskurzija. Sezona uglavnom počinje od Uskrsa, a završava se krajem novembra.

- Više od 95 odsto Srba koji dolaze na Krf posetom Srpskoj kući, ostrvu Vidu i drugim spomenicima, postaju hodočasnici i taj trenutak predstavlja preokret u doživljaju sveta. Najvažniji razlog zbog koga se dolazi je osećaj duga i zahvalnosti prema precima – poručuje Saramandić.

Mladi tek ovde shvate koliko su njihovi problemi umišljeni.

- Dolazak na ovo mesto predstavlja pročišćenje. Svi živimo u svojim svetovima i u ritmu mobilnih telefona, misleći da je ekran naš život, a veštačka inteligencija pravi prijatelj. Ogroman deo problema nastaje kao posledica velikih očekivanja od života i potrebe da se dopadnemo sebi i drugima. Dolazak na ovo mesto je saznanje da naši problemi nisu tako veliki. Na nama je da ne čekamo neke nove ratove, da bi iskustva iz rata primenili u mirnodopskim uslovima – naglašava kustos, upućujući sve da se ugledaju na fotografije i držanje dece koja su na Krfu prolazila kroz tragediju.

Odnos Krfljana i Srba je poseban. Prisnost i poštovanje traju i do danas. To prijateljstvo iskovano je u trenutku kada je na sto hiljada domaćina pristiglo 150.000 gostiju.

- Ali, nijedna grana masline nije slomljena, nije se dogodila nijedna krađa ili tuča. Disciplina srpskih vojnika je učinila da se sve to ubrzo pretvori u toplo gostprimstvo. Srbi su svojim ponašanjem učinili da Krfljani taj deo istorije smatraju i svojom – veli Saramandić.

Zatičemo u Srpskoj kući Milju iz Prijedora, koja sada živi u Novom Sadu. Došla je u obilazak s majkom Jelenom, poreklom iz Kistanja, i bratom Kostom. Tu su i Aleksandar i Tamara Đapić iz Doboja. U pohode istoriji došli su i Đorđe i Vanja iz Novog sada. Njihov potomak bio je na Vidu. Aleksandar i Jovana, sa sinom Vasilijem, poreklom su iz Bogatića. Žive u Stokholmu. U Srpskoj kući na Krfu zatičemo i Ivanu, Tomislava i Vitu. Hrvati su, ona je iz Osijeka, on s Korčule, žive u Zagrebu. S pažnjom obilaze muzej o kome su im pričali prijatelji iz Beograda. Na Krfu je potpisana i deklaracija o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Spomenka, Ian, Petar i Eni su došli iz Norveške. Korene vuku iz Sarajeva.

Odmah uz Srpsku kuću nalazi se i Srpski klub, knjižara i biblioteka koju vode predsednik Društva srpsko-grčkog prijateljstva Željko Popović i njegova supruga Ljiljana, dok je prekoputa njihova suvenirnica. Klub je smešten u palati  veleposedničke venecijanske porodica Riči, staroj više od 500 godina, a radnjica u nekadašnjoj berbernici u kojoj su urednost održavali srpski oficiri.

- Nekada odemo u Srbiju, ali Srbija mnogo češće dolazi kod nas – kažu Željko i Ljiljana koji su na Krf došli 1994. godine i tu ostali. Oko njih, naslovi posvećeni dobrovoljcima iz Amerike, Milunki Savić, uspomenama, ostrvu spasa, istorijskoj drami, antičkom stradanju Srba kroz albansku golgotu i potonjem uzdignuću. Organzuju u maju i Dane grčko-srpskog prijateljstva, a ugošćuju i naše đake u obrazovnom kampu, gde deca istoriju uče na licu mesta.

Nedaleko odatle nalazi se i novoizgrađena zgrada gradskog pozorišta, na mestu nekadašnjeg porušenog zdanja, u kojoj su zasedali poslanici Narodne skupštine Srbije, na šta, unutra, podseća i spomen-ploča koju je izradio vajar Ljubiša Mančić. Do kraja Prvog svetskog rata na Krfu je funkcionisala srpska država, tu su bili članovi Vlade, poslanici, sve do najnižih činovnika. Ovde su formirane osnovana škola i gimnazija, štampane su novine i knjige.

U hotelu "Bela Venecija", nedaleko od sadašnje Srpske kuće, zasedala je Vlada. Hotel je takođe srušen, u blizini je podignut nov istog imena, a na stambenoj zgradi gde se nalazio bivši, takođe je postavljena spomen-ploča. Kasniji predsednik vlade Milan Stojadinović, za čijeg mandata je podignut Mauzolej na Vidu, tu je upoznao svoju buduću suprugu Augustu. Vlasnik hotela sve tri svoje kćeri dao je Srbima. Bilo je na Krfu u ta ratna vremena i ljubavi, ali su se praktično svi do jednog sposobni redovi preko Solnuskog fronta vratili na ognjište. Neki su se, posle, vraćali na Krf. Danas ovde ima pedesetak porodica koje nose naša prezimena.   

A sve je počelo na obalama Guvije, desetak kilometara severno od grada Krfa. Tu se danas, na plaži, nalazi spomenik iskrcavanja srpskoj vojsci. I ovde se srpski barjak visoko viori. Nedaleko odatle, u obližnjoj Dasiji, podignut je spomenik Gvozdenom puku Moravske divizije. Vidi se da je neko tu nedavno bio. Sto dinara pod kamenom. To mu dođe kao znamen, nešto srpsko, bilo šta, prvo što dođe podruku, za spomen. Upeklo sunce, udara topli morski vetar, među maslinama, uz stepenice s kandelabrima, limun još zelen, ali uskoro će da požuti. Dole, na putu, automobilom zastala porodica Crnobrnja iz Nove Pazove. I oni su sve obišli.

Tridesetak kilometara južnije, u mestu Agios Mateos, nalazi se spomenik Drinskoj diviziji. Podigli su ga saborci 1916. godine i to je jedno od prvih obeležja iz Prvog svetskog rata. Na spomeniku srpska zastava. Potpisali se potomci Milan i Gordana Bobić, uz poruku da junaci nisu zaboravljeni. Sveća, ikona, brojanica.

- Dolazi mnogo Srba – kaže komšija Andonikos. Toliko smo mogli da se sporazumemo. Ali, oči mu zasijaju kad pomenemo odakle smo. Stiska čvrsto ruku u znak pozdrava i nastavlja da zaliva baštu dok zrikavci po vrelini pevaju glasnu uspavanku palim redovima drinske divizije.

Nekoliko kilometara dalje je i srpska spomen-česma. Trenutno se obnavlja. Dok smo je obilazili, začuo se iz daljine petao, valjda da razbije raspevanu monotoniju cvrvčaka i podseti na rodni kraj. Na Krfu su svi Srbi kod svoje kuće.

PRINC FILIP

Krf ima mnogo znamenitosti, a među njima je i rodna kuća oca britanskog kralja Čarlsa, princa Filipa, koja je danas muzej arheologije. Odmah uz vilu, povezan zajedničkom terasom,  nalazi se i Titov depadans. Nekadašnji predsednik Jugoslavije tu se 1956. godine sreo sa grčkim premijerom Konstantninom Karamanlisom. Kustos Spiridon koristi ovaj trenutak da nam priča o velikom prijateljstvu Srba i Grka.

- Tokom bombardovanja Srbije, mi smo na Krfu protestovali i bili veoma ljuti zbog napada NATO na Srbe – kaže njegov kolega Nikos.

POZDRAV ZASTAVI

Dok smo obilazili spomen-obeležje u Guviji, iznenada je u neposrednoj blizini izbio požar. Krenulo je gašenje, kofama, morskom vodom, pre nego što su ubrzo stigli vagrogasci da dovrše posao. Jedno "hvala" s njihove strane puno je značilo. Među onima koji su se tu zatekli da priteknu u pomoć, bio je je i Dragan Begović Livaja. Kamiondžija, poreklom Novosađanin, sada živi u obližnjem Kontokaliju, već više od 30 godina. Svakoga dana leti, kaže, dolazi ovde. Ujutro razvozi meso, a popodne je na plaži.

- Prvo pozdravim zastavu, pa se onda kupam – kaže Dragan.

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Foto: Goran Čvorović

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije