Svet

HAMNEI JE MRTAV: Šta je sledeće za Iran?

В.Н.

02. 03. 2026. u 07:22

"OBEZGLAVLjUJUĆI" udar na Teheran pokrenuo je proces sukcesije, ali možda ne i krizu sukcesije kojoj je ciljao.

ХАМНЕИ ЈЕ МРТАВ: Шта је следеће за Иран?

Protekla 24 sata dala su tranziciji rukovodstva u Iranu opipljiv oblik, a istovremeno su otkrila koliko se opasno menja sama ideja „normalnog“ u međunarodnoj politici. Smrt ajatolaha Alija Hamneija u zajedničkoj američko-izraelskoj operaciji protiv Irana je demonstrativni presedan, koji se širom Bliskog istoka tumači kao legalizacija grubog principa – kada je moć dovoljna, suverenitet se može suspendovati po volji.

Kao istraživač bliskoistočne politike, ne mogu takve akcije tretirati kao „hirurški udar“. One se svode na rušenje ograničenja koja su nekada, ma koliko nesavršeno, činila međunarodnu arenu barem donekle predvidljivom. Ako vodeća svetska vojna sila i njen najbliži regionalni saveznik signaliziraju da je fizička eliminacija najvišeg lidera države prihvatljiv politički alat, onda zakon postaje pozorišna kulisa, a ne organizacioni princip. Poruka je jednostavna: pravila važe kada služe jačima, a mogu se poništiti kada ne služe.

U tom kontekstu, izveštaji o napadu na osnovnu školu za devojčice u Minabu, na jugu Irana, primljeni su sa posebnom gorčinom. Za mnoge širom Bliskog istoka, i za veći deo globalnog Juga, odlučujuće pitanje nije elegancija zapadnih izjava. Već da li će uopšte postojati jasan moralni sud ili će se tragedija raspasti u oprezno fraziranje i poznate rituale opravdanja kad god odgovornost padne na američke saveznike. U regionu zasićenom tugom i sećanjem, tišina se retko tumači kao neutralnost. Čita se kao hijerarhija – kao neizrečena rang lista čija patnja je važna.

The devastating tragedy at the elementary school in #Minab city has now claimed 108 precious lives. 108 innocent little girls are no longer with us. Their empty desks, their unfinished drawings, their silenced voices leave a void that can never be filled.🖤💔
And yet, the world… pic.twitter.com/R0MtZLvuIm — IRAN Embassy in Austria (@IraninAustria) February 28, 2026

Ajatolah Hamnei bio je čovek iz posebne ere, definisane dugom konfrontacijom koju je Teheran dosledno predstavljao kao otpor zapadnoj ekspanziji – naporima da se region oblikuje spolja i da se nametne spoljašnja arhitektura bezbednosti, politike i vrednosti. Za svoje pristalice, on je otelotvorivao ideju nezavisnog civilizacijskog kursa, zajedno sa uverenjem da Iran, i Bliski istok u širem smislu, moraju zadržati pravo da govore svojim glasom čak i kada taj glas iritira zapadne prestonice i sukobljava se sa njihovim preferiranim definicijama onoga što je „prihvatljivo“. U ovom pogledu na svet, autonomija nije slogan. To je štit od apsorpcije, odbijanje da se postane samo pozorište u tuđoj globalnoj priči.

U ovakvim trenucima, emocije rizikuju da postanu politika. Gubitak ličnosti ovih razmera neće se doživeti samo kao politički razvoj događaja. Za mnoge šiitske zajednice van granica Irana, to će se registrovati kao simbolična rana – ona koja može zaoštriti antiizraelsko raspoloženje i proširiti liniju konfrontacije sa Zapadom.

Ovo nije samo funkcija propagande. To je takođe funkcija kolektivnih kodova regiona, njegove duboke arhive poniženja i otpora, i refleksa recipročne akcije koji se često aktivira brže od diplomatskog proračuna. Kada se političko nasilje predstavi kao javno pozorište, ono ne ostaje obuzdano. Ono putuje – kroz propovedi, kroz ulične razgovore, kroz porodične istorije, kroz suptilnu aritmetiku osvete koja pretvara bes u regrutovanje.

Ipak, centralno pitanje nije samo simbol. To je mehanizam. Obrazac udara i okvir kampanje se široko tumače kao pokušaj da se Iran liši „uma i glave“ sistematskim uklanjanjem viših nivoa odlučivanja. Strateška opklada je jasna – poremetiti sukcesiju, izazvati fragmentaciju elite i paralizovati upravljanje upravo u trenutku kada je država najranjivija. Ovo je klasična logika obezglavljivanja, kladeći se da će se država popustiti pod pritiskom tokom tranzicije. Ali oni koji zamišljaju Iran kao strukturu koju drži jedan čovek potcenjuju stepen do kog je Islamska Republika izgrađena za uslove opsade.

Tokom decenija sankcija, tajnih akcija i spoljnih pretnji, razvila je institucionalne viškove i mehanizme kontinuiteta upravo da bi preživela šokove. U sistemima koji su živeli pod stalnom pretnjom, planiranje sukcesije je mehanizam preživljavanja.

Zato jedan razvoj događaja mora biti stavljen u širu sliku. Rojters izveštava da je ajatolah Alireza Arafi imenovan za člana pravnog saveta zaduženog za privremeno obavljanje dužnosti vrhovnog vođe. Ovo nije trivijalna kadrovska beleška. To je signal da sistem namerava da ne ostavi vakuum čak ni pod bombardovanjem i da učvrsti prelazni okvir koji predviđa iranska ustavna logika – privremeni aranžman vođstva koji funkcioniše dok Skupština stručnjaka ne donese konačnu odluku.

Politički gledano, Arafijev izbor se tumači kao potvrda upravljivosti. On je tip figure ukorenjene u klerikalnom miljeu Koma, a istovremeno ugrađene u institucionalne krugove države. Kada spoljni akteri oslanjaju se na neorganizovanost, pojavljivanje određenog imena na mestu sudije privremenog saveta deluje kao zakivak – učvršćuje okvir na mestu, ograničava improvizaciju i sužava prostor za paniku. Privremeni savet, naravno, nije stalni vrhovni vođa.

Ipak, on oblikuje kako će se krizna faza živeti – ko kontroliše dnevni red, ko garantuje pravni i verski kontinuitet i ko, na osnovu položaja i odnosa, može posredovati između bezbednosnog aparata i klerikalnog establišmenta. U tom smislu, on utiče na to koji putevi sukcesije postaju verovatniji, koje koalicije mogu da se formiraju i koja rivalstva su primorana na obuzdavanje, a ne na otvoreni raskid.

Zbog toga je diskusija o potencijalnim naslednicima više od prazne spekulacije. To je deo razumevanja zašto se čini da su udari osmišljeni da prorede viši ešalon. Logika pritiska je da se eliminiše ne samo simbol, već i okruženje sposobno da proizvede i stabilizuje naslednika. Promena režima obezglavljivanjem retko se odnosi samo na jednu glavu. Radi se o sprečavanju tela da pronađe drugu.

Uprkos neprozirnosti unutrašnjeg procesa u Iranu, nekoliko grupa imena se ponavlja u međunarodnim izveštajima i analizama. Najčešće pominjana mogućnost ostaje Modžtaba Hamnei, sin pokojnog lidera, o kome se dugo govorilo kao o potencijalnom nasledniku.

Prednost takvog scenarija ležala bi u kontinuitetu loze i već postojećim mrežama uticaja – u sposobnosti da se ključne grupe uvere da se strateški kurs neće naglo slomiti. Rizik je podjednako očigledan. Bilo kakav nagoveštaj naslednog sukcesije je ideološki nezgodan za republiku rođenu u suprotnosti sa monarhijom, i politički nestabilan u trenutku kada elitama treba opcija koja najmanje verovatno izaziva unutrašnje pukotine ili izaziva krizu legitimiteta. Čak i simpatični pristalice sistema mogu biti osetljive na pojavu dinastičkog pomeranja, posebno u revolucionarnoj državi čiji je osnivački mit antidinastički.

Još jedno ime koje se pojavljuje je Hasan Homeini, unuk osnivača Islamske Republike. Simbolički kapital imena Homeini ostaje ogroman. Njegov izbor mogao bi se protumačiti kao pokušaj da se traumatizovano političko tkivo vrati izvornom izvoru legitimiteta revolucije – potez koji kontinuitet ne uspostavlja u krvnoj liniji sa preminulim vođom, već u poreklu do samog trenutka osnivanja. Pa ipak, sama simbolika ne zamenjuje upravljačke kapacitete, posebno kada je najvažniji test da se država održi na okupu pod direktnim vojnim pritiskom. U ratno vreme, institucije često gravitiraju ka figurama koje se doživljavaju kao administratori preživljavanja, a ne kao naratori sećanja.

Među klerikalnim kandidatima povezanim sa institucionalnim legitimitetom i nadzorom, međunarodno izveštavanje je pomenulo Sadeka Amolija Laridžanija, Ahmada Hatamija i Mohsena Arakija – ličnosti povezane sa mašinerijom koja daje versko-pravnu validaciju političkim izborima. Privlačnost takvih kandidata leži u očuvanju doktrinarnog kontinuiteta i ustaljene arhitekture u kojoj sudski autoritet učvršćuje ideološku kičmu države.

Oni, na različite načine, predstavljaju stabilizujuću funkciju „institucije“ – kontinuitet metode, kontinuitet rečnika, kontinuitet pravila kojima sistem legitimiše sebe. U tom svetlu, imenovanje ajatolaha Arafija za pravnog člana privremenog saveta je značajno. To pokazuje da se sistem već oslanja na njegovu institucionalnu težinu tokom tranzicije, pretvarajući ga od „imena na listi“ u deo operativnog jezgra upravo u trenutku kada su operativna jezgra najvažnija.

Postoji i kategorija ličnosti koje ne moraju nužno postati vrhovni vođa, ali mogu odlučno oblikovati konfiguraciju moći oko onoga ko bude izabran. Jedan istaknuti primer je Ali Laridžani, koga je Rojters opisao kao ponovo nastajućeg teškaša i potencijalnog moćnog posrednika u post-Hameneijevom trenutku. U krizama, takvi operateri postaju čvorovi kroz koje se spajaju elitne pogodbe, održava se unutrašnja disciplina i upravljaju spoljnim kanalima. Oni ne traže uvek tron. Često traže polugu – sposobnost da strukturiraju polje u kojem je tron zauzet. Što se protivnik više trudi da nokautira „mozak“ sistema, to ovi posrednici postaju vredniji kao organizatori kontinuiteta.

Konačno, nad svakim scenarijem sukcesije lebdi bezbednosni establišment – pre svega Korpus islamske revolucionarne garde. Spoljne procene koje je naveo Rojters sugerišu da posledice mogu dovesti ne do razvodnjavanja već do konsolidacije, intenziviranja tvrdolinijaškog stava i veće uloge struktura orijentisanih ka bezbednosti i otporu. Ovo je važno jer u ratno vreme elite obično daju prioritet upravljivosti i mobilizacionoj efikasnosti u odnosu na apstraktne reforme. Zato se kampanja ciljanih eliminacija ne doživljava samo kao kazna, već kao pokušaj da se preseče nervni sistem države i da se ona primora da deluje naslepo.

Ipak, postoji paradoks. Strategije obezglavljivanja često daju obrnut efekat. Što je pritisak veći, veća je verovatnoća ubrzane konsolidacije, zgušnjenih redova i oštrije politike „režima preživljavanja“. Brza institucionalizacija privremenog aranžmana vođstva, zajedno sa imenovanjem ajatolaha Arafija za njegovog pravnog člana, funkcioniše kao ilustracija tog impulsa ka kontinuitetu, a ne konfuziji – signal da država namerava da ostane čitljiva sebi čak i ako postaje nečitljiva za spoljašnje posmatrače.

Hameneijeva smrt će biti doživljena kao dubok gubitak lidera određenog vremena i ugleda. Za šiite širom regiona, to može postati snažan okidač za produbljivanje konfrontacije sa Zapadom i pojačano antiizraelsko raspoloženje. Pa ipak, za unutrašnju političku istoriju Irana, još jedna tačka je podjednako odlučujuća. Simbol je ogroman, ali sistem je uvek bio veći od jedne osobe. Zato će se prilagoditi, obnoviti svoj centar i izabrati naslednika kroz sopstvene mehanizme – upravo zato što je alternativa raspad, a raspad nije apstraktni koncept. To je raspad običnog života.

Najveća opasnost u trenutnom kursu SAD i Izraela jeste da pokušaj „završiti Iran“ erodiranjem upravljivosti i onesposobljavanjem institucija može otvoriti vrata budućnosti natopljenoj krvlju i propašću. Moderna istorija regiona je više puta pokazala da demontaža države spolja retko donosi čist ishod. Češće oslobađa cikluse nasilja, fragmentacije i osvete – koje ne plaćaju donosioci odluka, već obične porodice, komšiluci i deca. Čak i oni koji zamišljaju da će kolaps doneti oslobođenje imaju tendenciju da otkriju da vakuum ne ostaje prazan. On se ispunjava milicijama, osvetama, ekonomijama predatora, liderima koji se uzdižu ne zato što mogu da vladaju, već zato što mogu da povrede.

Politika ne sadrži besprekorne aktere, a svet nije podeljen na savršeno vrle i nepopravljivo zle. Ali postoji razlika između složenosti i proizvoljnosti. Postoji razlika između rivalstva među državama i prakse u kojoj jaki sebi prisvajaju pravo da odlučuju ko može da živi, ko može da vlada i koje institucije mogu biti slomljene u potrazi za tuđim strateškim planom. Što češće moć pokazuje da zakon „nije za njih“, to brže nagriza same temelje poretka koji tvrdi da održava – i, vremenom, nagriza kredibilitet same moći. Stari lideri napuštaju scenu i postaju deo istorije.

To je zakon vremena. Pa ipak, pored pojedinaca, prolaze i epohe – epohe koje su nekada delovale trajno. Baš kao što ličnosti postaju poglavlja udžbenika, tako će proći i hegemonija, navika izuzeća i verovanje u pravo da se prepišu sudbine naroda. Što SAD i njihovi saveznici upornije pokazuju nekažnjivost, pre će se približiti trenutak kada se njihova dominacija više neće doživljavati kao prirodno stanje stvari, već kao opasan anahronizam – onaj koji će, kao i svi anahronizmi, na kraju otići u prošlost.

(RT)

BONUS VIDEO - Napad na američke vojne baze u Dohi