ZAŠTO JE VAŽNO DA POHVALIMO SEBE: Prepoznajte svoje vrline, izgradite samopouzdanje (FOTO)

Kroz život često idemo zaokupljeni svojim mislima, emocijama, odlukama koje proističu iz njih, nametnutim i neizbežnim obavezama, preispitujući se u čemu grešimo, posledično kažnjavajući sebe samoprekorima našeg, tog tako glasnog, unutrašnjeg glasa. Svojim putem neretko koračamo sa osećajem nedovoljnosti i neispunjenosti.

Foto Shutterstock

Međutim, mnogo toga bi se promenilo, i unutar nas a i spolja, kada bismo hteli i umeli sami sebe da pohvalimo. Ne jednom, ne dva puta, već u više navrata, svakodnevno. Za sve ono što jesmo i što radimo dobro.

Mnogi od nas, na prvu, ne bi ni znali da navedu šta sve spada pod to. Jer se sami sebi, sa svim onim što nas čini takvima, podrazumevamo sve dok ne pogrešimo u nečemu. Tek tada pažnju, na žalost negativnu, skrenemo sami sebi na - sebe. Zašto je važno da znamo da pohvalimo sebe, šta time postižemo, možemo li da se naučimo toj „veštini“ i još mnogo toga korisnog vezanog za ovu temu objašnjava nam Ivanka Novaković, psiholog, stručnjak za ljudske resurse.

Zašto je važno da povremeno pohvalimo sebe?

- Ne bih rekla da je važno da povremeno pohvalimo sebe, već da je važno da stalno hvalimo sebe.

Koliko bi to „povremeno“ trebalo da bude često?

- Svakodnevno. Idelano bi bilo da se budimo sa mislima koje su podržavajuće prema sebi. To ne znači da treba da budemo nekritični prema sebi i da sami sebi stvaramo iluziju savršenstva, ali pošto smo kao kultura generalno skloniji da sebe kritikujemo, i to najčešće tiho u sebi, potrebno je da razvijamo taj “mišić” za pohvalu sebe isto kao što vežbamo u teretani druge mišiće.

Optimalan odnos pohvala i kritike bi bio 80:20 i ta vrsta odnosa prema sebi i razgovora sa sobom nam daje prostora za kontinuirani napredak, jer se osećamo osnaženo sa svim onim za šta sebe hvalimo i imamo kapacitet da menjamo onih 20 odsto.

Foto Shutterstock

Da li ćemo na taj način i primetiti više stvari koje svakodnevno činimo, a podrazumevaju nam se pa ih ni ne primećujemo više, a kamoli im dodeljujemo bilo kakvu vrednost?

- Apslotuno. U tome i jesta cela poenta. Nama se dobre stvari podrazumevanju i ne samo da ih ne vrednujemo dovoljno već ih često i ne primećujemo. To je posledica kulturoloških specifičnosti našeg podneblja gde roditelji nemaju naviku da ističu i hvale dobro kod nas, jer se to sve “podrazumeva”, već najčešće ukazuju samo na ono što treba popraviti ili ispraviti. Na taj način kasnije i sami razgovaramo sa sobom.

Da li bi trebalo da vrednost bilo čemu, pa i učinjenom, određujemo mi sami, a ne okolina?

- Važno je i jedno i drugo, ali na različit način. Vrednost koju dajemo mi sami treba da bude odrednica onoga čemu ćemo davati svoju pažnju, tj. svoju energiju, to nikako ne bi smelo da bude određeno od strane okoline. Sami treba da odredimo šta nam je važno i da se usmeravamo ka tim stvarima.

Prepoznavanje i priznanje od strane okolino je važno u domenu toga što smo socijalna bića i izuzetno je teško funkcionisati u okolini koja nas ne prepoznaje i ne vrednuje. Međutim, dinamska psihologija nas uči da onda kada mi sami unutar sebe nemamo dileme oko sopstvene vrednosti, kao ni vrednosti onoga što radimo ili stvaramo, dešava se da nas i okolina prepoznaje i ceni.

Okolina je zapravo sjajno ogledalo onoga što se u nama samima dešava. Ako nas okolina ne prepoznaje ili ne ceni dovoljno to je dobar indikator da se dublje pozabavimo time gde mi sami sebe ne cenimo i ne prepoznajemo u dovoljnoj meri.

Da li je ta vrsta pohvale podjednako vredna našem biću koliko i tuđa?

- Trebalo bi da nam bude vrednija od bilo koje tuđe pohvale.

USPOSTAVLjANjE BALANSA

Šta na taj način postižemo, kratkoročno i dugoročno?

- Kratkoročno postižemo da se osećamo dobro, da upravljamo svojom energijom na dnevnom nivou tako da budemo u kapacitetu da svaki dan proživimo koliko god dobro je moguće. Dugoročno izgrađujemo tri izuzetno važna kvaliteta: samopouzdanje, osećaj lične vrednosti koji ne zavisi od bilo koga drugog i osećaj sigurnosti, tj. bezbednosti. Sva tri zajedno grade snažan lični identitet, odnosno osećaj sopstva.

Kada nam je „samopohvala“ najpotrebnija?

- U kriznim situacijama, onim kada imamo doživljaj da se “svet ruši”, koje nam deluju nerešivo, kada pomislimo da nismo sposobni za nešto.

Šta time menjamo kod sebe, šta dobijamo a šta gubimo? U čemu nam pomaže a u čemu odmaže?

- Samopohvala nam pomaže da uspostavimo balans, da upravljamo svojim energetskim stanjem i da pronađemo zdrave, funkcionalne, adaptivne načine da se izborimo sa bilo kojom situacijom. U kriznim situacijama koje sam navela važno je da nikako ne kritikujemo sebe već da se samo fokusiramo na osnaženje. A kada izađemo iz krizne situacije možemo da je sagledamo iz ugla učenja i da vratimo balans “samopohvala-kritička distanca” kroz uvide o tome kako smo sami doprineli da se nađemo u takvoj kriznoj situaciji i da iz toga učimo za budućnost.

Samopohvala nam odmaže samo ukoliko nemamo kritičku distancu, tj. samo ako nije uparena sa zdravom kritičnošću prema sebi u redovnim životnim okolnostima.

Kako se naš život i razvoj budućih događaja menjaju nakon toga?

- Kada naučimo da balansiramo samopohvalu sa zdravom kritičnošću naučili smo da upravljamo svojim energetskim stanjem (mislima, emocijama i osećajem u telu) što je najvažnija osnova za kvalitetan i progresivan život.

Možemo li, i kako, da se naučimo toj „veštini samopohvale“ ako je nemamo u sebi?

- Naravno. Potrebna je odluka i discipilina da svaki put kada krenemo samo da kritikujemo sebe svoje misli skrenemo ka pohvali sebe. To se vežba. Kao mišići u teretani – potreban je kontinuitet i disciplina.

Vežbamo dva mišića: mišić za primećivanje dobrih stvari kod sebe i mišić za izgovaranje pohvala za te dobre stvari sebi.

Foto Shutterstock

MENjAMO VALIDACIJU OKOLINE

Zbog čega smo veoma retko učeni tome tokom vaspitavanja, a ali zato često učeni samoprekorima?

- Koren toga ne znam, ali mogu da potvrdim da je to deo naše kulturološke tradicije i mi možemo da utičemo da se to menja ovakvim radom na sebi.

Na koji način je možemo kreativno ispoljiti kroz materijalizaciju? Možda bi bilo korisno da nešto nacrtamo, napravimo ili ispevamo sebi „pohvalnu odu“ kao podsetnik na učinjeno i podstrek za dalje?

- Nisam sklona takvim velikim jednokratnim simbolima pohvale sebi. Više sam pobornik svakodnevnog rada na skretanju sopstvenih misli ka pohvalama kao izgradnji svakodnevne dugoročne navike koja postaje tihi stil života i način razgovora sa sobom.

U kojim situacijama najčešće podsvesno hvalimo sami sebe, a da nismo ni svesni toga?

- Potisnute pohvale sebi su najčešće u onim oblastima u kojima smo svesni svoje vrednosti ali smo razvojno (najčešće u detinjstvu) naučili da to ne ističemo jer je to nekome smetalo.

U kojoj meri naša sopstvena validacija sebe može da promeni i validaciju okoline nas samih?

- Itekako može da promeni, jer kada počnemo da prepoznajemo svoje kvalitete mi prirodno počinjemo više da se oslanjamo na njih i da ih više ističemo tako da je i drugima lakše da ih primete, pa i da ih javno pohavale.

Možemo li postati lider bez konstantne unutarnje pohvale samog sebe?

- Možemo postati lideri bez mnogo čega. Ima mnogo primera u istoriji velikih lidera (velikih po tome što su ih mase pratile) koji nisu imali izgrađene zdrave mehanizme ličnosti. Ako govorimo o zdravom liderstvu svest je neophodna, a objektivne pohvale samom sebi uparene sa kritičkom distancom prema sebi jesu jedna od manifestacija svesti.

Do čega dolazi kada se pređe u drugu krajnost, pa se prekomerno hvalimo, kako u sebi tako i naglas, i za ono za šta zapravo ne bi trebalo?

- Prekomerno hvaljenje sebe (svejedno da li je samo unutrašnje ili i spoljašnje) bez držanja drugog tasa vage na kritičkoj distanci prema sebi (idealan odnos ta dva je 80:20) može voditi poremećajima ličnosti i životnoj disfunkcionalnosti isto kao i kada bi tas vage pretegao na drugu stranu prekomerne kritike prema sebi, bez pohvala.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije