DA LI SE NAJJAČI NIKAD NE PREDAJU? Šta kažu psiholozi, je li odustajanje znak slabosti, ili hrabrosti

„NAJJAČI samo ostaju, nikad se ne predaju“ poručuju poznati stihovi pesme „Generacije 5“, koji kao da skiciraju uverenja na kojima smo svi odrastali. Da ne bi trebalo odustajati, jer to rade samo slabići, već moramo istrajati u započetom po svaku cenu.

Foto Shutterstock

A šta ako je ta cena previsoka i ako nam to od čega nismo digli ruke na kraju, kada ga dosegnemo, ne donese nikakvu radost, već samo iscrpljenost i osećaj praznine? Problem je u tome što nas niko nije učio kako da odustajemo, već samo kako da o(p)stajemo.

Koliko nas uvreženo mišljenje da samo gubitnici odustaju blokira u nameri da dignemo ruke od nečega od čega bi trebalo, pa zapravo tako radimo protiv sebe, objašnjava Tanja Ilijazović, psiholog i psihoterapeut:

- Uvreženo mišljenje da je odustajanje znak slabosti ili gubitništva može nas zaista uvesti u zamku, terajući nas da istrajavamo u stvarima koje nam više ne služe, koje nas iscrpljuju, guše ili vode u pogrešnom pravcu. Istina je da ponekad najhrabrija i najmudrija stvar koju možemo da uradimo, jeste da odustanemo — ali ne u smislu bega, već izbora. Odustati od nečega što nas više ne ispunjava, što nas odvaja od sebe samih, što nas sprečava da rastemo — to je čin zrelosti i ljubavi prema sebi. Ali kada nas odmalena uče da je odustajanje poraz, mi se često bojimo te odluke kao da je to kraj, a ne početak nečeg novog i zdravijeg. I zato, umesto da se pitamo da li je odustajanje poraz, možda je bolje da se pitamo da li je ostajanje pobeda. Ako nije, možda je vreme da pustimo.

Kakav bi trebalo da bude sledeći korak posle odustajanja od nečega? Da li je neophodno odmah da se posvetimo nečem drugom, usmerimo energiju na nešto što će zauzeti njegovo mesto, ili je katkad dobro ostaviti malo slobodnog vremena za ponovno susretanje sa sobom i osluškivanje toga šta nam je zapravo potrebno?

Foto Shutterstock

- Često kada odustanemo od nečeg, posebno nečeg što nas je dugo okupiralo, u šta smo se emocionalno investirali, osetimo prazninu koju požurimo da popunimo, kao da je praznina sama po sebi nešto strašno i pogrešno, ali nije. Važno je da se podsetimo: da bi nešto počelo, nešto mora i da se završi. Zato je tema o neophodnim završecima veoma potrebna kako ne bismo ostali zatočenici sopstvenih strahova i disfunkcionalnih i organičavajućih uverenja. Praznina posle odustajanja nije znak da nešto nedostaje već prostor koji se konačno otvorio. Pitanje koje nas često muči je a šta raditi s tim prostorom? Sledeći korak ne mora biti “radnja”, već “tiši korak”. Nakon odustajanja, često je najzdravije: stati, disati, biti. Dozvoliti sebi da ne znamo, da se malo odmorimo od napora, da osetimo sebe bez toga što smo napustili. Ta tišina nije gubitak vremena, već plodna tišina u kojoj se može započeti nešto novo — ali iznutra. Ne moramo odmah znati šta će doći. Baš kao u prirodi — nakon što se neko drvo poseče, zemljištu treba malo mira pre nego što nešto novo proraste. Ako odmah posadimo nešto drugo, možda će to biti iz straha da “nešto moramo”, a ne zato što to želimo. Osluškivanje sebe je čin duboke hrabrosti.

KADA JE VREME ZA ODUSTAJANjE?

Po čemu bismo mogli da znamo da je vreme da dignemo ruke od nečega? Koji su jasni, ili manje jasni, pokazatelji koji tome prethode?

- Ovo je pitanje koje mnogi nose u sebi, često duže nego što smeju da priznaju jer osećaj “možda ipak nije vreme da odustanem” ume dugo da nas drži unutar nečega što je zapravo već završeno. Jasni znaci da je vreme da dignemo ruke od nečega su da uprkos svom trudu i zalaganju, nema kretanja napred, nema boljitka. Ako se stalno vrtimo u krug i ništa suštinski ne napreduje i uprkos iskrenom trudu ne dolazi do promene, možda je to znak da to više nije naš put. Zatim, ako smo stalno iscrpljeni, prazni, ili pod stresom. Naravno da svaki put ima teške deonice, ali ako nam nešto hronično oduzima životnu snagu, a ne donosi ni radost ni smisao, možda nam više ne pripada. Ako gubimo sebe i više se ne prepoznajemo u svojim postupcima, mislima, emocijama, ako postajemo neko ko ne želimo da budemo — to je alarm. Ako je strah jedini razlog zašto ostajemo. Strah od promene, osude, nepoznatog. Ako je strah jedino što nas drži, onda nas taj put ne vodi ka slobodi, već ka zarobljenosti. Važno je pratiti onaj tihi osećaj u stomaku koji kaže: „Ovo više nije to.“ Ali razum uvek nađe opravdanje da ostane. Taj unutrašnji uzdah kada zamislimo da smo slobodni, kada mislimo: “Kad bi bar moglo da se završi…” — to je duša koja šalje signal. Ponekad ne mora biti drama, ne mora biti velika bol. Ponekad je to tiha istina koja polako sazreva u nama. A kad sazri — više nije pitanje da li da odustanemo, već kako to učiniti poštujući sebe.

Foto: Shutterstock/ilustracija

Kada odustajanje radi za nas, a kada protiv?

- Ovakva pitanja zahtevaju zrelu tišinu pre nego što se na njih odgovori. Odustajanje samo po sebi nije ni dobro ni loše — sve zavisi iz kog mesta u nama dolazi i ka kom pravcu nas vodi. Ključno pitanje nije od čega odustaješ, već kome i čemu time govoriš „da“. Kada odustajanje radi za nas onda to znači povratak sebi, što podrazumeva da se više ne odričeš sebe zbog očekivanja drugih, da konačno čuješ svoj glas umesto tuđeg. Kada nas nešto povređuje, guši ili umanjuje. Kada prestanemo da nasilno guramo život u smeru u kom ne teče. Kada napuštamo nešto što nam više ne služi. Ponekad stvari isteknu, a mi uporno pokušavamo da ih “oživimo”. Tek kada prestaneš da oživljavaš ono što ne donosi život u tvoj život, oslobađaš se.

Odustajanje radi protiv nas kada je posledica straha, a ne izbora. Kada je odustajanje mehanizam odbrane od razočaranja. Kada si blizu nečeg važnog, ali te umorio proces. Kada očekuješ da put bude lak i čim nije, skreneš. Životne vrednosti često zahtevaju vreme, istrajnost, sazrevanje. Ako se povlačiš svaki put kad postane “previše”, nikada nećeš stići u dubinu. “Ako ne pokušam, neću propasti.” Ali u tome već leži poraz — jer si odustao od sebe pre nego što si se zaista pojavio.

Kako da prepoznamo kod sebe da generalno previše olako dižemo ruke od nečega, pa i kada ne bi trebalo? Možemo li, i kako, to promeniti kod sebe?

- Iza olakog odustajanja često se krije strah, razočaranje, osećaj nedovoljnosti ili nesvesni obrazac iz prošlosti. Odustajanje u tom kontekstu nije uvek izbor — već reakcija. Evo nekih znakova. Ideja oko nečega nas uzbuđuje, ali čim postane izazovna gubimo elan. Ako često imamo početni entuzijazam, ali odustajemo na prvoj prepreci, možda nismo naučili da gradimo odnos sa procesom, već samo sa rezultatom. Ako osećamo stid što opet nešto nismo „izveli do kraja“. Česti ostaci nezavršenih stvari u nama (ili oko nas) mogu ukazivati na naviku da se povlačimo umesto da istrajemo. Možemo se bojati da nas „uspeh“ obaveže. 

Foto Shutterstock

- Paradoksalno, neki ljudi odustaju jer osećaju da bi uspeh značio nove obaveze, očekivanja, pritiske. Tako se samosabotaža maskira u „nedostatak motivacije“. Zatim, kada u sebi nosimo uverenje: „Ja to ne mogu, nema smisla ni da pokušavam.“ Ta uverenja su često preuzeta u detinjstvu, kroz kritike, poređenja ili nedostatak podrške. Važno je da naučimo da ono što radimo ne mora i ne može uvek biti „sjajno“ da bi bilo vredno. Nekad je dovoljno samo ostati. Biti. Ne odustati danas. Nije svaki trenutak inspirativan — ali svaki je važan. Ne gledaj na sebe kao na nekoga ko „lako odustaje“ — već kao na nekoga ko traži način da nauči da ostane. Tu već počinje promena.

Od čega nikada ne bi trebalo odustati, kakve god da su okolnosti u pitanju?

- Za mene su to ljubav, vera i nada. Te vrednosti su kao tri stuba u životu čoveka — nežne, ali izdržljive. Ljubav ti kaže šta ti je važno. Vera ti daje snagu da ideš ka tome. Nada ti daje razlog da ne posustaneš. One ne obećavaju lak život, ali obećavaju punoću života i da unutar svake borbe možemo ostati celoviti.

Foto Shutterstock

ODLUKA DA SE OSTANE

U kom momentu bi pak trebalo odustati od odustajanja?

- Odustati od odustajanja je ponekad isto tako mudro kao i odustati od samog puta. Nije svaka kriza razlog za kraj. Ponekad je samo glas otpora koji prati rast. Odluka da se ne odustane ne sme biti kazna sebi, već poštovanje prema nečemu vrednom u tebi što još nije dovršilo svoj put. Odluka da se ostane ne sme doći iz inata ili obaveze, već iz ljubavi. Ponekad je istinska hrabrost u tome što nastaviš kad je najteže. A ponekad u tome što ne nastaviš. Ukoliko nismo sigurni šta da uradimo, možemo se zapitati: da ovaj korak donese mir, šta bi bilo, kako bi moj život izgledao?

Preporučujemo

Panorama

0 2

ZANIMLjIVOSTI O NAJMLAĐIMA: Aprilske bebe su budući direktori

19. 04. 2025. u 06:45

Pošalji recept

0 1

JEDNI KAŽU JEDNO, DRUGI DRUGO, A ZNATE LI VI: Da li je dobro peći na maslinovom ulju?

30. 04. 2025. u 07:00

Dr Novosti

0 0

VEČITA DILEMA: Šta je bolje, brzo hodanje ili trčanje? (FOTO)

28. 04. 2025. u 23:15

Ručak dana

0 1

SA BEŠAMELOM I PEČURKAMA: Vegetarijanski kroketi, nećete prestati da ih jedete

25. 04. 2025. u 11:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije