FILMSKA KRITIKA: Filmska elegija

"VETRE, pričaj sa mnom", režija Stefan Đorđević, Srbija i drugi, 2025.

Novosti

Zemljak iz Bora i glumac ("Tilva Roš") Stefan Đorđević otišao je dva koraka dalje od Nikole Ležaića. Prvo, u pozadini oba njihova filma je polazna tačka svake individuacije: majka kao hipostaza izgubljenog raja. Ne samo kod Frojda i Junga (kod Đorđevića edipalni tragovi su nešto vidljiviji, ali i dalje krajnje diskretni) već i u osnovi civilizacije i podlozi najstarijih mitova o poreklu vrste; majka je izvor i utok postojanja; hranilica je Boga. I Đorđević je filmski reditelj, ali i glumac u svom ličnom filmu o povratku majci, koja ima mitske atribute. Sada je pitanje: da li je ovo koincidencija ili je preplitanje pa i poklapanje dvaju sličnih obrazaca trag nečeg dubljeg? Filmski reditelj vidi usamljenog sebe u središtu ovog sveta koji je ograničen na užu porodicu. Drugo, tri generacije okupljene sa naročitom svrhom čine jedinu okolinu otvorenog filmskog oka. Filmski reditelj kao centar sveta notorna je tema i ovde se nećemo baviti iznošenjem brojnih primera i iskustava: zajedničko im je (tim rediteljima) izvesno božanstveno (ali i bogohulno) osećanje stvoritelja sveta. Obojica naših reditelja su još mladi i lišeni moći istinskog demijurga, ali insistiraju na svojoj utopiji. Takođe je njihova sužena srodnička zajednica (trag endogamije) jedina koju oko sebe okupljaju u pokušaju da povrate socijalnu harmoniju usred opšte propasti porodice i tradicionalnih vrednosti. Povratak trajnim, porodičnim vezama u poremećenom svetu uslov je njihove dalje individuacije.

-Vetre, pričaj sa mnom je, u stvari, "odigrani dokumentarac" ili hibrid igranog i dokumentarnog filma o ovom povratku, ali veoma pažljivo sročeni hibrid, nastao na destilaciji suštinskih vrednosti dokumentarca i dramskog filma fikcije. "Glumci" su uglavnom naturščici koji predstavljaju sebe same. Đorđević sa svojom porodicom nastavlja da snima film započet pre nedavne smrti njegove majke na lokaciji njenog poslednjeg boravišta pored Borskog jezera u Timočkoj Krajini. Ovaj jako suženi prostor usred šuma i pećina postaje mesto rođenja mita o Negrici, drugarici vetra, koji je ovde stalno prisutan i kome sada želi da se pridruži reditelj Stefan, za koga u međuvremenu saznajemo da je opsednut ne samo majkom nego i objektivom. On neprestano slika sve oko sebe i tu svoju strast prenosi ne samo na mlađe članove porodice nego i na osamdesetogodišnjake, baku i dedu, prema kojima neguje odnos pun topline i nežnosti. Uopšte, empatija je glavno osećanje ovog filma i naročito se povlači odnosom prema poludivljem psu-lutalici, koji postepeno postaje član porodice, kao u prvobitnoj zajednici. Vremenom, ovo naglašeno saosećanje i strujanje međusobne bliskosti pretvara se u vladajuću emociju. Svakim novim kadrom prisustvujemo obnavljanju primalne okosnice čiji je lik izgubljen u izopačenom lutanju. Kroz elegične prizore sećanja na Veliku majku, boginju smirenja i plodnosti, ispredaju se tuga i seta, sveto prisustvo principa ljubavi. Neprestana čežnja za ponovnim uspostavanjem ove harmonije glavna je svrha filma. Kao na jednom mestu. kod Ivana Iljina: "Sa tihom nežnošću poklonio sam se pred njom u trenu njene smrti. Kakva jednostavnost, kakvo dostojanstvo u trpljenju, u odricanju i oproštaju".

Ovo opšte osećanje održava se i pažljivo pojačava sredstvima filmske dramaturgije, slojevitim kadriranjem, pokretom kamere tek u drugoj polovini filma (kao posle rađanja iz božanske statike), montažnim spojevima koji se jedva primećuju u prepletu različitih vremena i događaja. Dakle, režijom kao umetničkom organizacijom prostora i vremena filma u poetičku celinu najbližu elegiji u književnosti i muzici. Zato je smatramo čisto "filmskom", jer u tvorbi ove celine koristi sredstva filmskog jezika i sinematičke prednosti, kao što je poetski i mitološki prizor živog vetra u poslednjim kadrovima filma. Ta dva ili tri minuta ovog finala kao da potiču direktno iz Vorkapićevog "estetskog ideala" o filmu kao "umetnosti svoje vrste" ili "kinesteziji kao koreografiji vizuelnih kretnji" prisutnog u odsutnom, koja ne duguje ništa drugim umetnostima. Kao u Vorkapićevim "Šuma šumori" ili "Fingalovoj pećini" (1940-1941), remek-delima čistog filma.

Iz ovog nastaje drugi korak dalje, koji je učinio Đorđevićev "Vetar". Dok Ležaićev film neće, nažalost, razumeti devet od deset stranih (ili mlađih) gledalaca, Đorđevićev nije imao (i neće imati) ovakvih problema. Njegov jezik je univerzalan budući da seže ka drevnim, opšteljudskim korenima i ne poziva se ni na šta osim na sebe samog. Ili ako hoćete: na arhetipsko iskustvo vrste. Bajke i predanja imaju internacionalni karakter podvlači V.S. Prop. Autor se izravno obraća pračoveku u nama i uspostavlja nadčulne veze sa ovim imaginarnim svetom. Vetar je konstanta pučke mitologije prirode. "U narodu se kaže da je vetar veliki božji dar. Kad ne bi bilo vetra, uhvatila bi se paučina od zemlje do neba" veli P. Ž. Petrović u "Srpskom mitološkom rečniku". "Vetrovi su tajanstvene htonične sile koje na ovaj svet dolaze iz zemlje, iz donjeg sveta, kroz jame i pećine", dakle oni nisu prirodne stihije nego bića animističke naravvi koje redom tumači S. Zečević u "Srpskoj mitologiji prirode". Kao da se ovim opisuje celo Negricino carstvo u Krajini: peščere, gajevi i jezera, gde i ona sama urasta u grab i živi kao mitsko biće. Može da je nađe jedino Đorđevićev objektiv.

Preporučujemo

Kultura

0 1

FILMSKA KRITIKA: Prećutana drama

26. 11. 2025. u 10:44

Poznati

0 0

100.000 GLEDALACA FILMA "HAJDUK U BEOGRADU" ZA MANjE OD 20 DANA PRIKAZIVANjA U BIOSKOPIMA

01. 12. 2025. u 11:43

Srbija

0 0

JAVNA RASPRAVA: Predstavljen nacrt razvoja kulture grada Požarevca

01. 12. 2025. u 10:14

Srbija

0 0

PRIZNANjE SMEDEREVCU: Ovogodišnja književna nagrada "Stevan Sremac" u Nišu pripala piscu Marku Stojkiću

19. 11. 2025. u 16:17

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije