KRV I PEPEO JASENOVCA U SIMFONIJI HRVATSKOG ZLA: Zečević povodom premijere novog filma "Deca Kozare" od Lordana Zafranovića

Ovo je prvi film koji gotovo u celosti otkriva duboki ponor u duši srpskog naroda. Baš zato što smo ga i bili i nismo bili svesni, što nas već više od osamdeset godina progoni kroz san i javu, kroz krvavi i zaumni košmar našeg ukupnog postojanja, mi još ne možemo da povežemo sve te užasne slike u jednu simfoniju zla. To je učinio nama Srbima najveći živi hrvatski filmski reditelj Lordan Zafranović, koji je gotovo slučajno otkrio krv i pepeo Jasenovca radeći nešto drugo u kraju gde je postojao muzej ovog grdnog sudilišta, po prvi put dotaknuvši njegove demonske memorabilije. Sam kaže da je od tog trenutka prestao da normalno živi, da ga je tada obuzela prava manija gonjenja za još i još takvih slika, pa je kopao dublje, divlje i grozničavo, gonjen nekom strašnom morijom koju jedni nazivaju savešću, a drugi Božjom silom u nama.

Foto Glorija Bobinac/Marina Ilić

Pritom ga je pratio još jedan opsesivni iritem: kako je moguće da je sve to saznao gotovo slučajno, da je istina o postojanju takve strahote bila sistematski skrivana i gurana u stranu od njegove generacije ne samo Hrvata, nego svih mogućih naroda i narodnosti Titove Jugoslavije i to upravo u ime bratstva i jedinstva, kome su ovi prizori, tobož, nečim mogli da naude. Zatim je nastao scenario majstora filmske građe Arsena Diklića pod nazivom "Djeca Kozare", sasvim na drugom mestu, ali iz sličnih pobuda. Taj scenario odgovorio je mladom Lordanu, sada već značajnom autoru Titove Jugoslavije, na većinu bitnih pitanja. Otvorio do kraja taj ponor i na svetlo dana izvukao jezivi balast pravog pravcatog, a drsko skrivanog masovnog genocida.

Zatim, huda sudbina tog veličanstvenog teksta (već sam više puta napisao da ništa bolje - u karijeri jednog "ovlašćenog" filmskog dramaturga i kritičara ne bejah pročitao!), sama sobom odgovorila je da je nekom jako moćnom ili najmoćnijem, bilo naročito stalo da se ovakav film nikada ne pojavi. Da se vuče od fonda do fonda, od jednog do drugog ministarskog kabineta, kroza sve moguće "tekovine" boračkih jubileja i trandibalova i da nikada ne bude realizovan, sve dok se taj najmoćniji nije upokojio, ali ne sasvim, nego iz dubina faraonske mastabe stvar i danas nadgleda. Jer, film Lordana Zafranovića koji je pošao od Diklićeve "Djece Kozare", nije se pojavio ni do ovog časa!

Sad, kada je uz nepojmljive muke završen i spreman za prikazivanje postavlja se pitanje njegove dužine da bi se film osakatio i "ublažio". Osamdeset godina je prošlo od kada Jasenovac u našoj duši narasta kao zavet Preobraženja, kako nadahnuto saopštava najveći naš moderni istoričar Milorad Ekmečić: "Jasenovac sada postaje novi kosovski ep srpskog naroda, feniks iz koga se rađaju novi istorijski duh i nova svest". Zato su prizori jasenovačkog pakla provučeni kroz najdublja iskustva jednog čudesnog autorskog sveta kao što je Lordanov, dužni da se pojave odmah i bez ikakvog skraćivanja.
Jer, koliko otkriva ponor u srpskoj duši, toliko Lordanov film razvaljuje i najdublju jamu hrvatske duše. Kako su i odakle tolike nečiste sile okupljene oko izopačenih, ubilačkih, eminentno genocidnih ideja Starčevića, Pavelića, Tuđmana i njihovih elita, koje se u Lordanovoj viziji pojavljuju glavom i bradom. I to ima svoje duboke, hrvatske korene: u katoličkom trovanju svakog bogovetnog segmenta društvenog postojanja, u reliktima krstaških pohoda, koji već evo hiljadu godina kidišu na Istok nesretne Evrope, u kompleksu inferiornosti što nemaju ni svoje etnogeneze ni nacije ni geopolitičkih granica. Ni jezika, a kamoli epa. (Neko tu skoro reče: "pa Tompson je njihov Filip Višnjić!"). Što su u stalnom otimanju tuđeg, nesvojstvenog, čak i neprijateljskog ne bi li se nekako izravnali sa inima u Europi. U većini pokršteni i silom kroatizovani Srbi upinju se da i ovom prigodom pokažu kako nisu Gojko nego Franjo, da u ludačkom zanosu loču krvi Srbina iz Knina i traže nove i nove stube ne bi li nekako nastavili sa tumaranjem u daleko i nepoznato.

Sve je to znao isti Krleža kad im je tisućljetnu povijest sažeo u jedno jedino trovarsi l' altro signore, dakle pobeći pod nove skute u hrvanju sa bespućima zbilje. I najgore od svega: do koje mere, do kojih granica ide ta istrajna mržnja, koja im ne da mira, kojom se napaja svaka nova generacija, od šuckora, ustaša, crnih legija i proljećara do Tompsona i Čavoglave. Da su neki od njih ranije videli Zafranovićev film, siguran sam, manje bi ih bilo na hipodromu i u Sinju i manje bi ih dizalo bespomoćne ruke u "rimski" (a ne "stari hrvatski pozdrav", kak veli Kolindica).

Sve to zna Zafranović. U "Zlatnom rezu" je celo njegovo iskustvo, svo njegovo autorsko i ljudsko zrenje, svi do jednoga njegovi raniji filmovi, od "Poslije podne. Puška" do "Okupacije u 26 slika" i "Pada Italije". Ovaj film nije samo autorska već i životna sinteza jedne prebogate, ne samo renesansne i barokne već i avangardne, zenitističke ličnosti. Jedne enciklopedije duše kakva se javlja samo u srcima velikih kultura. O jadu se teškom zabavio Lordan da sve to iz sebe nekako iznedri i sklopi biranim sredstvima filmskog jezika, koga sa entuzijazmom traži i nalazi već bezmalo celo stoleće. Veoma blisko Bertolučiju, koji je zahvatio ceo "Dvadeseti vek", znajući mu dušu. Ali, srodno i jednom Tarkovskom, koji traga ne samo za neposrednim doživljajem nego za transcedentnim i metafizičkim, što je takođe imanentno ontologiji filmskog prizora.

Na tragu svojih ranijih iskustava Lordan ne okleva da tako kroči u pravoslavnu tekovinu, u tajnu žrtve i evharistije, u obrnutu perspektivu Mlekopitateljnice, u romejsku ikonu i "prozor u večnost" Pavla Florenskog. Šta sve nije sraslo u taj grandiozni poliptih na kraju Poslednjih vremena, sve to u žicama "najstrašnijeg mesta u ljudskoj istoriji" (Antonić) u masovnoj, krvavoj realnosti Jasenovca! Ovo mesto užasa je pravi kraj Evrope koju smo poznavali, mesto rođenja i smrti Partenona i Leonarda, jedne blistave dijahronije koja se pretvara u masovno klanje i delirijum zla. Trza se u samrtnim konvulzijama cela Vitruvijeva kultura koju vidimo na moneti Evropske unije, dok njena Evrozona nemo i gluvo posmatra kako ustaški ludaci u belim mantilima siluju, pa vešaju Srpkinje, Jevrejke i Ciganke, kako Crna legija u belim rukavicama svira Mondšajnsonatu pre nego što će istim rukama zadaviti srpsko dete sa zlatnim uvojcima. "Zlatni rez 42" zaista asocira na Vitruvija i Leonarda, ali u jednoj kolosalnoj inverziji, u pomahnitalom sunovratu svega ljudskog, što iznenada povezuje Jasenovac, Brisel i Zagreb pred kolektivno samoubistvo, što im jedino i preostaje.

Sve to i još mnogo drugog, daleko prevazilazi format i svrhu ovog teksta (za koji i dalje tražim prave reči) i traje - četiri sahata. Traje koliko traje, koliko je Lordanu bilo potrebno da zađe u ovaj univerzum i iz njega izađe. Ili, kako bi rekao Tarkovski, da "istekne i višak vremena" jer je takva priroda otkrivanja naročitog filmskog svemira, sa čime su muku mučili i Bertoluči i Kopola i mnogi drugi. Sada istu muku muči naš Lordan. Uz svo poštovanje prema producentima koji su ušli u realizaciju ovog filma, naše sugestije su da ovaj film distribuira prema njegovoj neophodnoj dužini i da nađe novi metod distribucije ovog dela, koje je važno kulturno dobro, ne samo srpskog naroda, nego i cele Evrope.

Ovaj film je mnogo više od filma. n

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije