PRIZORI UHVAĆENI U MREŽU VREMENA: Arhitekta i umetnica Nadežda Stanković, posle uspeha u Meksiku, predstavila radove i u Beogradu

MOGU da slikam četrnaest sati, da ne pijem vodu, da ne jedem, a često se desi da me posle toga boli glava, da imam rupu u stomaku, osećam se malaksalo... Ipak, ne mogu da stanem, priča za "Novosti", Nadežada Stanković, arhitekta i vizuelna umetnica, koja se poslednjih godina pozicionirala na likovnoj sceni Meksika, a rodnoj zemlji nedavno se, u "Silosima", predstavila postavkom "Prisustvo u odsustvu" - instalacijom o vremenu i onome što iza njega ostaje.

Foto privatna arhiva

Čine je slike velikog formata i prostorne kompozicije od peska, vode, konopaca, kartona. Ovom serijom već godinama istražuje vreme kao fizičko iskustvo, kako kaže, ne kao sat ili raspored, već kao trag, fleku, napetost, jer "zid sa mrljom od vlage ponekad jasnije svedoči o vremenu nego bilo koji mehanizam".

- Radim obično velike formate, što mi omogućava veću slobodu, čak i u pokretu, ali izuskuje i veći fizički napor - priča umetnica. - Koristim materijale kojima se teško upravalja, neki se brzo stežu, od drugih me bole šake... Ali, oni nose to značenje prolaznosti vremena, koje je važno za značenje mojih dela. Svaka od mojih slika ima od 30 do 60 slojeva različitih materijala. A svaki taj sloj dorađujem da bih preko njega stavila sledeći.

Foto privatna arhiva

Prema njenim rečima, na beogradskoj izložbi imala je jedinstvenu priliku da posmatra kako se posetioci kreću i zastaju kroz strukture koje je napravila, a koje podsećaju na vene, puteve, naprsline. Da vidi kako na njih deluju slike, šta pred njima osećaju, ali i da zajedno sa njima na velikom platnu postavljenom na podu slika vreme.

- Preokupira me pitanje šta ostaje posle vremena, jer sadašnjeg trenutka često postajemo svesni, tek kada prođe - tvrdi sagovornica. - Odnosno, bavim se time šta znači prisustvo, odnosno odsustvo u životu. Koliko su prisutni oni koji više nisu tu, i koliko su odsutni oni koji su pored nas? Najčešće je čovek u brigama, u razmišljanjima o onom što je prošlo, ili šta će biti. A treba stalno biti ovde, prisutan. Jer, sve prođe. Meni slikarstvo u tome pomaže. A instalacije na izložbi bile su namenjene tome da publiku upute na potrebu da budu prisutni.

Na pitanje koliko je arhitektonsko obrazovanje uticalo na likovni izraz, Stanovićeva ističe kako njene slike liče na ogoljene zidove, a neke su i sazdane od cementa i betona, materijala koji se koriste za građevinske konstrukcije:

- Te slike nisu dekorativne, više podećaju na neke otkinute delove arhitektonske strukture. Meni je arhitektura pomogla da odem iz Srbije, ne zato što sam to želela, već su bila takva vremena, da je bilo više mogućnosti da se zaposlim negde drugo. Zahvaljujući tom poslu otkrivala sam nove, različite kulture. Uostalom, arhitektura govori sve jezike, i svuda se isto razumeju projekti, bilo da su nacrtani, ili urađeni u računaru.

Tako je iz Moskve, Holandije (najviše Amsterdama), i Istanbula, "ponela po neko zrno uticaja", pre nego što je stigla u Meksiko, gde je paralelno sa arhitekturom, počela da slika i da prodaje radove:

Foto privatna arhiva

- Od toga sam mogla da živim i shvatila, nažalost, da to ne bi bilo moguće u Srbiji. Tamo je umetnost mnogo više deo svakodnevice, prožima sve živote puteve. Scena je raznovrsnija, sve je fleksibilnije, mnogo je veća mreža ne samo institucija, već i tržište, što omogućava stvaraocu da nađe svoj put. Meksiko Siti je deseti grad u svetu prema broju muzeja i galerija. Sve to je imalo uticaja i na moje oslobađanje i umetničko buđenje. Meksiko mi je otvorio i vrata ka svetu. Moje slike se traže i u Australiji, Nemačkoj, Francuskoj, Njujorku... - zaključuje Nadežda Stanković, koju već čekaju nove narudžbine kada se vrati u Meksiko. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije