POZORIŠNA KRITIKA: Ni magija, ni realizam

DRAMATIZACIJA makedonskog reditelja Vasila Hristova (dra­maturg Vesna Radovanović) Grasovog romana "Limeni doboš", koji se svrstava u magijski realizam, još je jedna pozorišna predstava koja bi mirno mogla da se igra i na nekoj sceni za decu.

foto Privatna arhiva

Uprkos neospornoj zavodljivosti igre mladih glumaca (Jovana Belović, Marko Janketić, Joakim Tasić, Iva Manojlo­vić, Lazar Đukić, Tamara Šustić, Teodor Vinčić), na čelu sa Miodragom Dragičevićem kao Oskarom, koji u svoje tri godine odlučuje da, iz protesta, prestane da raste, stekao se utisak da akteri (svako u više uloga) na sceni znaju šta rade, i da su veo­ma maštoviti u svom scenskom istraživanju, ali da je gledalac taj koji ne razume zašto se to radi i u kakvoj je vezi sa Gintero­vim romanom, koji, iz infantilnog (ne i dečjeg) ugla protestuje protiv nadolazećeg (tada i sada) nacizma u Evropi. Vasil Hri­stov preuzima ključna mesta romana iz znanog Šlendorfovog filma, ali u uvodu predstave, ostavlja podatak iz romana, da se radnja, zapravo, događa u ludnici, što se u daljem toku frag­menitarne radnje ne uzima za motiv (dečje) igre travestije i prerušavanja, jer se mnogo dalje od toga i nije išlo.

Glavni akter romana, filma i predstave, Oskar(čić), u poslo­vično odličnom tumačenju Miodraga Dragičevića (kome je kostim Marije Marković Milojev dao bar trećinu karakteri­zacije) je i u inscenaciji reditelja ovde imao dobar potencijal da oko sebe zavrti ubitačni karusel nacizma, onako kako to Gras izvrsno postiže u romanu, nagrađenom Nobelovom nagradom. Svojim zaustavljanjem na trogodišnjaku, Oskar je postigao da može da zadrži dečju surovost i iskrenost u posmatranju feno­mena i događaja, bez manipulacije i politikantstva, koje u svetu odraslih redovno zamagljuju istinu. No, u predstavi "Limeni doboš", na sceni JDP-a, sve je igra, u nedefinisanom, golom prostoru (Konstantin Trpenoski), iz koje se ne prepoznaje neane­stezirana Oskarova dedukcija sopstvenog tridesetogodišnjeg života, u ispovesti zbog ubistva medicinske sestre u duševnoj bolnici.

Pritom, ne bi se uopšte moglo reći da je predstava po zami­sli Vasila Hristova netačna.

Radnja i njena interpretacija su, u njegovom insistiranju na teatralizaciji i otuđenju (isti glumac - tumači mnogo likova i sebe lično) događanja iz Gra­sovog romana, dosledni i jasni. Ono što udaljava predstavu od romana je njena dramska neistinitost, jer odstupa od magijske interpretacije strašne stvarnosti uspona i pada nacizma u Gdanjsku. Oskarov dečji rakurs (90 i kusur santimetara) je samo iskošena, lično obojena perspektiva gledanja, na koju odrastao čovek, što Oskar jeste, ima pravo, ako je prihvaćena konvencija da je još uvek dete, zbog svog rasta. Dragičević je ovu dihotomiju vrlo dobro dekonstruisao u svojoj igri, ali to nije prepoznato kao ključ ove predstave. Sve oko njegovog lika je relativizovano, lišeno tragike, ulepšano i učinjeno nasilno bajkovitim (stolice koje lebde sa akterima na njima), a da je proces, koji bi prirodno do magij­skog doveo, gledaocu ostao uskra­ćen. Oskarov zaglušujući krik, koji lomi staklo, njegovo ubojito oružje protiv apsurda nacizma je ostao da visi sa stolicama u vazduhu, kao cirkuska akrobacija, zadivljujuća, ali bezazlena.

Preporučujemo

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Play čehov

13. 12. 2023. u 10:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: (Po)granični slučaj

04. 12. 2023. u 08:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Zavičajni horor

27. 11. 2023. u 05:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Jagoš, poslednji

26. 11. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije