Veliki prasak

AKO, trudeći se da razumete kako je nastao svemir, dobijate egzistencijalnu glavobolju, niste vi za to krivi.

Foto promo

Ljudi su evoluirali u jednom starijem svemiru, s utvrđenim pravilima; naš mozak i čula razvijali su se u njemu, tako da našem mozgu nije lako da razume događaj koji prethodi uspostavljanju zakona fizike koji su nam poznati intuitivno.

Evoluirali smo tako da instinktivno razumemo svet oko nas onoliko koliko je potrebno da bi naša vrsta preživela: ono što uzleti, mora i da se vrati na tlo; uzrok i posledica; kokoši se legu iz jaja, a jaja su izlegle kokoši. Za ostalo je potrebno malo više vremena i razmišljanja. Zamislite jednu tačkicu. Sićušnu tačkicu, to je inicijalna singularnost pre trinaest milijardi i osamsto miliona godina, 10-43 sekunde posle Velikog praska.

Sva energija i materija su sadržane u toj tačkici. Svi sastojci ostatka naše priče. Šta god da radite, međutim, ne zamišljajte da izvan te tačkice postoji prostor. Prostor je svojstvo našeg svemira i postoji u potpunosti unutar njega. Kako se svemir širi, stvara se sve više prostora. Nemojte čak ni da zamišljate mrklu tamu izvan tačkice, kao što je ona koju vidimo noću između zvezda. To je prostor. U času Velikog praska nije bilo ničega osim te tačkice.

Zapravo, uzmite list papira i olovku i nacrtajte tačkicu nasred lista. Onda uzmite makaze i isecite sav papir oko tačkice. To je svemir na samom početku. Primordijalni atom koji je sadržao sve vreme, prostor i energiju, i koji je narastao u ploču stola što se širi i dan-danas.

Šta se dešavalo pre Velikog praska?

Pre Velikog praska nije postojalo vreme, tako da nije postojalo "pre" Velikog praska. Bilo bi to isto kao da kažete da ste vi upoznali svog oca sa svojom majkom: besmisleno.

Pre Velikog praska nije postojao ni prostor. "Pre" Velikog praska nije bilo prostora u kome bi se išta dešavalo niti vremena u kome bi se dešavalo. Posle Velikog praska svemir je narastao od mikroskopske veličine do svog sadašnjeg prečnika od devedeset tri milijarde svetlosnih godina (i raste i dalje). Prostor je fenomen nastao posle Velikog praska. Vreme takođe. Ako "pre" Velikog praska nije bilo prostora u kome bi se nešto kretalo, nije bilo ni prostora u kome bi se išta menjalo, a ako nema promena, nema ni događaja, i nema istorije. Ničega što bi bilo merivo vremenom i na kakav smislen način.

Dakle, "pre" Velikog praska nije bilo prostora, nije bilo promene i nije bilo materije koja bi se kretala ili preobražavala. Uopšte ničega. Ako je "pre" Velikog praska išta postojalo, to bi se ponašalo potpuno tuđe ljudskom poimanju i samim osnovnim zakonima svemira kakve mi poznajemo. Ne bi se ponašalo ni u kakvom sledu uzroka i posledica - prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Otuda, naša istorija počinje Velikim praskom.

Kako se dobija nešto ni iz čega?

Postoji nešto duboko usađeno u ljudskoj logici što kaže: ako nešto pravite, elementi od kojih to pravite moraju da dođu odnekud. Na to se svodi prvi zakon termodinamike: materija i energija ne nastaju i ne nestaju, nego samo prelaze iz jednog oblika u drugi.

Svemir se, međutim, po svemu sudeći stvorio niotkuda.

U trenutku Velikog praska, međutim, svemir je bio sumanuto vreo (sto četrdeset dva kvintiliona kelvina) i njegovi fizički zakoni još nisu postojali. To podrazumeva da nije postojao ni prvi zakon termodinamike niti opšti pojam o tome da sve mora da potiče odnekud. Osim toga, svemir je 10-43 sekunde posle Velikog praska bio tako mali da se nalazio u kvantnim okvirima. U kvantnim razmerama veličine sićušni talasići energije nazvani virtualne čestice pojavljuju se i nestaju sve vreme. Upravo sada to rade i među atomima vaše kože. Iskrsavaju niotkuda i opet iščezavaju. Pritom, to je ustanovljena fizička pojava u našem svemiru, tako da "nastajanje nečega ni iz čega" i nije zapravo toliko nezamisliva pretpostavka i nastanku kosmosa. Možda je naš svemir nastao slično kao što nastaju virtuelne čestice.

Treba takođe uzeti u obzir da pre postojanja vremena nije postojao ni tradicionalni sled uzroka i posledice, uz koji su ljudska bića evoluirala i očekuju da ga vide oko sebe. Ne postoji fizički zakon po kome se svemir obavezno pojavio iz nečeg drugog.

Povrh svega toga, mi ljudska bića zapravo ne znamo šta je to ništa - ako izuzmemo ona značenja ničeg koja smo mi sami izmislili. Kao skraćenica, "ništa" znači odsustvo nečeg konkretnog. Pojam ničega funkcioniše u kontekstu kada nemam "ništa" u krigli za pivo i "ništa" u novčaniku čime bih platio još jedno pivo. U okvirima pravoverne fizike, međutim, "apsolutno ništa" ne može da postoji nigde u svemiru - čak ni u njegovim najudaljenijim prikrajcima. Svuda u svemiru ima ili "tvari", kao što su zvezde, planete i gas, ili u najmanju ruku postoji slabašni šum zračenja. U vašem novčaniku možda nema novca, ali ima vazduha, jedna debitna kartica, nekoliko starih odsečaka od kojekakvih ulaznica, prašine i možda čak i neka mrtva muha. Naučnicima nije uspelo da stvore ni veštački prostor u kome nema uopšte ničega. Fizički je nemoguće stvoriti vakuum s nultom energijom, kako je to nazvano - prazninu u kojoj nema čak ni zračenja. Gde, dakle, "ništa" zapravo postoji? Po svemu sudeći, stvorili smo "ništa" ni iz čega.

Pošto je "ništa" fizički nemoguće u našem svemiru, činimo ogroman logički skok kada pretpostavljamo da je "ništa" (pojam koji su ljudi izmislili, ali ne mogu da ga reprodukuju u stvarnosti) postojalo "pre" Velikog praska. Ta rečenica je zapravo i gramatički pogrešna. Nemamo nikakvog razloga da pretpostavljamo kako "ništa" kao koncept zaista postoji negde izvan svemira i da je prethodilo Velikom prasku kad vreme čak nije ni postojalo. Kad kažemo "nešto ni iz čega", donosimo ogromnu pretpostavku na koju ni naučno ni logički nemamo pravo.

Da bismo razumeli kako je funkcionisao primordijalni svemir, bez zakona koji u njemu vladaju danas, moramo da se odučimo od nekih naših najosnovnijih koncepata. Mozak primata se sudara s konceptima koje nam nije bilo potrebno da razumemo da bismo opstali i evoluirali. Naš mozak nije tako užičen. To je kao da pokušavate tosterom da pošaljete poruku prijateljima. 

                  (Odlomak iz knjige "Najkraća istorija sveta", izdavač "Laguna")

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

LAVIRINT IZMEĐU SNA I STVARNOSTI: Književni univerzum Mirče Kartareskua u trilogiji "Zaslepljenost"

05. 08. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 1

SKRIVENI PUT U TRAUMATIČNOM VREMENU I SVETU: Pesnikinja Tanja Kragujević, dobitnica nagrade “Jefimijin vez” za “Kratka istorija trenutkka”

15. 07. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

VALjEVSKI PARNAS, DANAS I OVDE: Knjiga Ostoje Prodanovića “Pozlata poezije” u izdanju matične biblioteke “Ljubomir Nenadović”

15. 07. 2025. u 05:00

Dodatak Kultura

0 0

IZMEĐU KAMERE I KOMEDIJE: O predstavi "Vesele žene Vindzorske"

15. 07. 2025. u 05:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije