KAD PORASTEM BIĆU JUTJUBER: Kako zaštiti najmlađe od zloupotreba na internetu

JEDNA od pojava koja najbolje pokazuje koliko se detinjstvo poslednjihgodina promenilo jeste to što internet za sve veći broj dece više nijesamo mesto za zabavu i trošenje džeparca - već i platforma za zaradu. Višeod 70 odsto mladih u SAD i Evropi tvrdi da im je važno da imajusopstvene prihode, a 42 odsto već zarađuje putem interneta. Kao iodrasli, neka deca to rade legalno, a druga - ilegalno.

Foto Shutterstock

Danas dete može imati samo tri zuba i tromesečni ugovor sa svetski poznatim brendom. Ako je 2010. godine najčešći odgovor na pitanje "Šta želiš da budeš kad porasteš?" bio "vatrogasac" ili "policajac", danas je - "jutjuber". Mali influenseri zarađuju kao odrasli, gejmeri se takmiče kao profesionalci, a neki trguju kriptovalutama pre nego što nauče tablicu množenja. Ali, što bi rekli, na internetu - "sa velikom moći dolazi i velika roditeljska odgovornost" (ili bi bar trebalo!). Onog trenutka kada internet postane izvor prihoda, prestaje da bude igra. Sa povećanjem broja dece koja zarađuju kao influenseri, strimeri ili kripto-trgovci, raste i broj onih koji su podložni eksploataciji i životu pod stalnim pritiskom javnosti. Roditelji sve češće preuzimaju ulogu menadžera - snimaju, objavljuju, nadgledaju - i, svesno ili nesvesno, počinju da svoju decu tretiraju kao proizvod.

- Najveća opasnost današnjice je što se zlo predstavlja kao dobro - kaže Katarina Jonev Ćiraković, stručnjak za bezbednost dece na internetu i društvenim mrežama. - Deci se hakerstvo nudi kao supermoć, nasilje kao snaga, a laka zarada preko interneta kao poželjan životni cilj. Sve je upakovano u atraktivne profile, zavodljive priče i nestvarne idole. Ako možete da budete neuhvatljivi u virtuelnom svetu i da zarađujete na sumnjive načine bez posledica - zašto biste išli u školu?! Zašto biste poštovali granice?! Upravo tu počinje pad.

Foto Shutterstock

Naša sagovornica kaže da tehnološkim kompanijama nije u interesu da nas zaštite. Njima nisu potrebni ljudi koji misle svojom glavom - već oni koji što manje razmišljaju i što duže ostaju pred ekranima.

- A ako dete po ceo dan gleda u ekran, kako možemo da očekujemo da njegov mozak razlikuje stvarnost od fantazije? Taj mali čovek više ne ume da postavi pitanje, ne ume da logički zaključi, ne ume ni da prepozna manipulaciju. A onda mu je lako prići - bilo da ste kriminalac, sektaš ili terorista.

Francuska je među prvim zemljama koja je uvela zakonsku zaštitu dece od roditeljskog prekomernog "šerovanja" - takozvani šerenting. Tamo deca imaju pravo da tuže roditelje zbog objavljivanja njihovih fotografija ili ličnih podataka, čak i ako su objave napravljene u najboljoj nameri. Prema zakonu, dete može da zahteva brisanje sadržaja i novčanu odštetu.

- Kod nas je postalo uobičajeno, za razliku od većine drugih zemalja, da roditelji objavljuju fotografije svoje dece - kaže Katarina Jonev Ćiraković. - Prekomerno ih eksponiraju na društvenim mrežama. Deca postaju deo influenserskog života svojih roditelja - htela to ili ne. I tu se gubi granica između privatnog i javnog. Dete se ništa ne pita. Ne razume da će neka slika ostati na internetu zauvek. I nema priliku da kaže: "Neću."

Kada porastu, mnoga deca osete stid zbog snimaka iz ranog detinjstva - ne zato što su se smejala u pelenama, već zato što taj trenutak više nije njihov.

- Nije više intiman - objašnjava Jonev. - Neko ga je učinio dostupnim svima. Iskreno verujem da će, ako već nije, ovo uskoro postati jedna od velikih tema u oblasti dečjih prava. Roditelji moraju da znaju da se ljubav ne meri brojem lajkova. Ljubav se živi. I ne postavlja se u "stori".

Petar Vasić, stručnjak za digitalne medije smatra da više ne postoji pitanje da li dete sme ili ne sme da bude na internetu:

- Nema izbora. Ako dete ne koristi internet, biće marginalizovano - kao neko ko ne ume da čita ili piše. Invalid u digitalnom svetu. Ali ako mu dozvolimo da se kreće onlajn prostorom bez vodiča, nadzora i razumevanja, izgubiće sposobnost da razlikuje stvarno od virtuelnog. To je šah-mat situacija. Nije pitanje da li dete treba da koristi internet - već kako, kada, u kojim okvirima i šta će ga roditelji naučiti dok zajedno koračaju kroz taj prostor. U suprotnom, biće prepušteno algoritmima koji ne poznaju granice, ni empatiju, ni odgovornost. Problem je u tome što roditelji često ni sami ne razumeju šta algoritam uopšte radi.

A algoritam nije neutralan. On "uči" na osnovu ponašanja i prilagođava sadržaje tako da ih je sve teže napustiti. Dete koje jednom klikne na video o ishrani, ubrzo će biti izloženo sadržajima koji promovišu mršavost, dijete i estetsku hirurgiju. Ako pokaže interesovanje za borbene igre - može vrlo brzo dobiti i video sa ekstremističkim porukama.

- Algoritam ne razume vaspitanje, već samo vreme provedeno na određenom sadržaju - ističe Vasić. - On će ponuditi više onoga što drži pažnju, bez ikakvog osećaja za dobro i loše. Ako dete duže gleda video koji ga uznemirava, neće mu biti ponuđeno nešto mirnije - nego nešto još drastičnije.

U pokušaju da kontrolišu šta deca gledaju, roditelji sve češće pribegavaju aplikacijama za nadzor - od blokiranja sadržaja do snimanja ekrana i lokacije. Međutim, često se prelazi granica između zaštite i digitalnog špijuniranja. Problem nastaje kad roditelji odustaju od razgovora, a oslanjaju se na tehnologiju kao na sredstvo vaspitanja.

- Imamo porodice u kojima roditelji instaliraju aplikacije koje prate svaki pokret deteta, svaki unos u pretraživač - kaže Biljana Lajović, specijalista školske pedagogije. - To deluje kao zaštita, ali zapravo narušava poverenje. Deca vrlo brzo nauče kako da zaobiđu te sisteme - ali ne nauče zašto nešto ne bi trebalo da gledaju ili rade.

Ima, ipak, i dece koja odrastaju bez interneta. Dok se jedni pitaju da li su time uskraćena u odnosu na drugu decu, drugi primećuju da upravo ona često imaju razvijeniju koncentraciju, lakše se snalaze u društvu i bolje upravljaju svojim emocijama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije