NAJMLAĐI ZAVISNIK ŠESTOMESEČNA BEBA: Kako zaštiti decu od zloupotreba na internetu (5)

DECA rođena od 2010. godine već imaju svoje ime - zovu se generacijaalfa. To su najmlađi stanovnici sveta, deca milenijalaca, koja nisuživela bez pametnog telefona, bez "Jutjuba", tableta, a sad žive saveštačkom inteligencijom. Prve crteže radili su na ekranu, prve igreigrali su u virtuelnom prostoru, često se zovu "deca aplikacija" ili "ekranska generacija". Tehnologija je deo njihove svakodnevice.

Foto Shutterstock

U odnosu na starije, uključujući i prethodnu generaciju zed, alfa deca nisu se prilagođavala internetu. Rođena su u vreme kada je svet već bio povezan. Prve kontakte sa ekranom imali su pre nego što su naučili da govore. Istraživanja pokazuju da većina dece u razvijenim zemljama koristi pametni uređaj pre druge godine života, a ni u Srbiji nije drugačije. Psiholozi ističu da deca danas često ne žele da nauče pesmicu, ali bez problema barataju jutjub-pretragom, čak i kad još ne umeju da pišu. Roditelji često to podstiču, jer smatraju da je tablet "manje zlo" od histeričnog plača.

- U najranijem uzrastu, percepcija deteta je ograničena. Dete ne ume da prati radnju, ne razume fabulu, ne prepoznaje agresivnost, ne zna da odgovori emocijom - kaže klinički psiholog Vlajko Panović za "Novosti". - Ali, kada mu date telefon, očekujete da sve to uradi za nekoliko sekundi. Takav odnos je potpuno neprirodan. Telefon nije samo ekran, on je agresivni eksperiment nad dečjom pažnjom i osećanjima. Kad pitamo dete, ono ne zna šta je gledalo.

Foto N. Fifić

Panović navodi da je priroda dečje percepcije drugačija. U najranijem uzrastu crtaju krupne figure - veliku glavu, često glavu majke - i tek kasnije počinju da obraćaju pažnju na detalje.

- Kada ih izložimo ekranu, mi ih primoravamo da fokusiraju pogled na malu površinu, punu brzih i šarenih sadržaja, i to u dobu kada za to nisu ni emotivno ni kognitivno spremna. Oni nisu u stanju da isprate radnju, prepoznaju emociju, da razumeju kontekst, a kamoli da daju adekvatan emotivni odgovor. Govorim o deci do četiri, pet godina. Ona prihvataju sadržaje bez uključivanja psihičke percepcije. Roditelji moraju to da znaju, da ne izlažu decu torturama i agresivnosti medija koje ne mogu da prate u kognitivnom, da obrade u emotivnom i daju adekvatan emotivni odgovor na taj doživljaj - ističe Panović.

Foto Shutterstock

Naš sagovornik je izričit da deci nije potreban mobilni telefon.

- Od 95 roditelja čujem, i druga deca ga imaju. Tako svoje dete guraju u prosečnost. Ne smemo da podlegnemo pritisku rulje, da formiramo "kopi-pejst" generacije koje su nesrećne jer ne mogu da razviju svoju autentičnost.

Internet, primećuje Panović, može biti hram znanja, ali i buvljak besmisla:

- Problem nije u tome što ga deca koriste, već što to rade bez ikakve selekcije. Roditelji često ne znaju šta deca gledaju. Imao sam pacijentkinju od dve i po godine koja se ponašala kao lik iz crtanog filma "Pepa Prase". Pričala je kao prase, mirisala stopala gostima, zavlačila se ispod stola. Roditelji su je vodili svuda, pa i kod vračara. Kad sam pitao šta gleda, rekli su: "Samo Pepu". Ona je ponavljala ono što vidi. Ništa iz deteta ne može izaći što u njegovu glavicu nije ušlo.

U tom svetu, kako upozorava Panović, dete više ne odrasta gledajući u oči svog roditelja, već u ekran koji mu neprekidno nudi sadržaje - većinom neprikladne i neprilagođene njegovom uzrastu.

- Neka se roditelji ne čude kada iz njihove dece izađe nešto što oni ne prepoznaju kao svoje ponašanje. Danas oni imaju složeniju ulogu nego ikada pre. Deca više ne žive u stvarnosti u kojoj smo mi odrastali. Imam adolescente koji žive u metauniverzumu, i prihvataju ga kao deo svog iskustva. Po ceo dan su na internetu, a kada se nađu u stvarnom svetu, izgledaju zbunjeno, kao da su u stanju sličnom psihotičnom.

Foto Shutterstock

Panović preporučuje da deca više vremena provode u prirodi, češće da se gledaju u oči i razmenjuju iskustva:

- Tako će bolje razumeti i sebe i druge. Preporuka je da dete do treće godine uopšte ne bude izloženo ekranu, ali mnogi roditelji idu linijom manjeg otpora. Jedna majka mi je rekla da nikad ne bi stigla da spremi ručak da svom detetu ne da tablet. Važno je da prvo obrazujemo odrasle kako bi znali da deci pomognu da iz interneta uzmu ono što je korisno i lepo. Ne možemo ih prepustiti platformi na kojoj, sa druge strane, vrebaju predatori koji jedva čekaju da dete ukuca neku reč - i već dobija sadržaj koji odgovara tom interesovanju. To je manipulacija, a najveći problem je što su deca prepuštena sama sebi. Oni sami listaju, istražuju a ne znaju gde su granice.

Panović kaže da svet digitalnog detinjstva nije ispunjen samo igrama, već i emocionalnom usamljenošću, konfuzijom i suženom pažnjom:

- Još pre pedeset godina znalo se: ako želiš da sludiš nekoga, ponudi mu obilje kontradiktornih informacija. On neće znati šta da izabere. Sećate se kako je bilo u vreme pandemije? Svi su lutali po raznim lavirintima podataka. Testirao sam desetine dece koja gledaju kratke forme na "Tik-toku", rilsove ili šorts na "Jutjubu". Ništa ne pamte. Moramo da naučimo decu da koriste ekrane ciljano, dozirano, da znaju šta gledaju, koliko gledaju i šta od toga mogu da primene u svom životu. Ekrani ne smeju biti puki "trošači" vremena.

Čak i kada deluje kao da je sve pod kontrolom, dečji mozak pamti, upija i oponaša.

- Najmlađi zavisnik koga sam lečio bila je beba od šest meseci. Htela je da jede samo dok gleda reklame. Deca uče po modelu. Postoje globalne manipulacije koje su izučene u životinjskom svetu, a primenjuju se u reklamama i crtanim filmovima da bi nekog pridobili za nešto. Ekrani nisu samo alati - oni su mentalni prostori u kojima se gradi identitet. I on se često gradi na tuđim obrascima. Nameće se privid slobode i lakog života, a onda nas iste te iluzije sapliću.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije