POBEDA NA SOLUNSKOM FRONTU ODLUČILA ISHOD VELIKOG RATA: Dogovor sklopljen, ujedinio je francuskog generala i srpske vojskovođe

NA SASTANKU nemačkog kabineta održanom 3. oktobra 1918, Pol fon Hindenburg, načelnik nemačkog Generalštaba, dao je zvaničnu izjavu sledeće sadržine: „Generalštab ostaje pri zahtevu od ponedeljka, 29. sep- tembra tekuće godine, kojim je zatražio da se neprijatelju pošalje zahtev za zaključenje mira.

POŠTOVANjE General Franše d’Epere pozdravlja srpske oficire i vojnike, Foto "Profimedija"

Kao posledica propasti fronta u Makedoniji i time prouzrokovanog slabljenja naših rezervi na Zapadu, a imajući u vidu nemogućnost da se nadoknade vrlo teški gubici nastali poslednjih dana, naš jedini zaključak je da ne postoji više mogućnost da se snagom oružja neprijatelj primora da zaključi mir.“   

Hindenburg, načelnik nemačkog Generalštaba i ključna, ne samo vojna nego i politička ličnost u Nemačkoj u poslednje dve godine rata, nedvosmisleno je ocenio da je pobeda saveznika na Solunskom frontu bila od presudnog značaja za ishod Velikog rata.

Primoravši Bugarsku da zatraži primirje i da se povuče iz rata, savezničke armije ne samo da su odnele konačnu pobedu na Balkanu, nego su stvorile brešu u ratnom poretku Centralnih sila koju nije više bilo moguće zatvoriti.  Na Balkanu nije više bilo dovoljno austrougarskih i nemačkih divizija, a one koje su poslate sa Zapadnog fronta i iz ukrajine, samo su usporile napredovanje saveznika. Put ka Konstantinopolju i Beču bio je otvoren, što će primorati prvo Tursku, a zatim i Austrougarsku da zatraže primirje. Hindenburg je prepustio Matijasu Ercbergeru, ministru finansija Rajha, da sprovede u delo njegovo predviđanje i da sa maršalom Ferdinandom Fošom, 11. novembra 1918, potpiše primirje kojim je završen Veliki rat.

Put koji je vodio do čuvenog vagona kod Kompijena i primirja koji su potpisali Foš i Ercberger, započeo je 29. juna 1918, na položaju 2. armije vojvode Stepe Stepanovića na visovima Floka (2300 metara nadmorske visine). Novi glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu, francuski general Franše d’Epere, obišao je položaje 2. armije i stekao sliku o rasporedu neprijateljskih položaja. Odluku koju je doneo posle obilaska srpskih položaja u memoarima je opisao na sledeći način:

„Dugačak i ozbiljan razgovor sa Regentom i Mišićem. Odlučio sam se za osnovu daljih operacija pošto sam video teren sa visine Floka. umesto lokalne operacije to će biti odlučan napad, u kome će učestvovati sva srpska vojska pojačana sa dve francuske divizije, i koji će probiti front. Kada sam najavio Srbima da ću odmeniti Moravsku i Timočku diviziju, njihove pešačke eskadrone i prilepski odred i da ću im pored sve raspoložive francuske teške artiljerije dati i dve francuske divizije, oni su se oduševili. Mišić me pita da li će dve francuske divizije biti pod njegovom komadom.

Na moj pozitivan odgovor Regent ustaje i bez reči mi steže ruku. Dogovor je sklopljen.“

DOGOVOR sklopljen neposredno po obilasku srpskih položaja, ujedinio je francuskog generala i srpske vojskovođe koji su imali mnogo toga zajedničkog. Posle velikih pobeda tokom druge polovine 1916. i oslobođenja Bitolja, izbile su nesuglasice između srpske Vrhovne komande i savezničke komande u Solunu. Francuski generali, glavnokomandujući na Solunskom frontu, prvo Moris Saraj, a potom i Adolf Gijoma, bili su pristalice strategije koja je imala za cilj da neprijatelja iscrpi nizom napada ograničenih dometa i ciljeva. Načelnik srpskog generalštaba, general Petar Bojović, smatrao je da je ovakva strategija pogrešna i posebno opasna za srpsku vojsku. Postignuti rezultati nisu mogli da opravdaju značajne ljudske gubitke koje srpske armije nisu imale odakle da nadomeste. Umesto ofanziva ograničenog dometa, srpska Vrhovna komanda bila je pristalica jedne velike ofanzive koja bi dovela do odlučujućeg preokreta u ratu. Na ovoj osnovi je postignut dogovor, jer je general Franše d’Epere još oktobra 1914. zamislio plan odlučne ofanzive na Balkanu sa polazištem u Solunu. D’Epere je upravo takvu stratešku zamisao, četiri godine kasnije kao glavnokomandujući general na Solunskom frontu, odlučio da sprovede u delo. Rešio je da glavnu ulogu u predstojećoj ofanzivi poveri srpskim armijama uprkos teškom planinskom terenu na kome su se nalazile, uveren da je njihova želja da konačno oslobode otadžbinu od presudnog značaja.

Kako sam u memoarima navodi, D’Epere je oktobra 1914. bio komandant 5. francuske armije na Zapadnom frontu kada je predložio Rejmonu Poenkareu, predsedniku francuske Republike, plan ofanzive na Balkanu. Rovovski, pozicioni rat koji je vođen nije bio u skladu sa temperamentom i ličnim iskustvom generala D’Eperea. 

NEMIRAN duh, smisao za akciju i čvrstina uverenja bila su obeležja D’Epereovih predaka i njihovog udela u burnoj istoriji Francuske kraja 18. i prve polovine 19. veka. Monarhisti, suprotstavili su se 1793. u Lionu trupama Koventa, da bi 1811. bili zatvarani kao pristalice Luja XVIII. Generalov otac je imao tu čast da mu kum na krštenju bude niko drugi do francuski kralj Luj XVIII. Životni put, koji je započeo pod tako visokim patronatom, otac Franšea d’Eperea nastavio je kao oficir u 4. puku kolonijalne konjice (afrički lovci) stacioniranom u Alžiru, gde mu se 1856. rodio sin Luj, Feliks Marija Fransoa Franše d’Epere, budući pobednik u bici kod Dobrog Polja.

Nastavivši očevim stopama, Franše d’Epere se upisao na francusku vojnu akademiju u San-Siru koju je završio kao 6. u rangu odabravši 1876, u skladu sa porodičnom tradicijom, da služi kao potporučnik u 1. puku kolonijalne pešadije (afrički strelci) stacioniranom u gradu Alžiru. Pored Franšea d’Eperea, potporučnik Le Šatelije bio je takođe raspoređen u 1. puk kolonijalne pešadije, i dva potporučnika će postati vremenom intimni prijatelji. Šatelije će napustiti vojnu službu dok će D’Epere nastavi- ti karijeru u kolonijalnoj pešadiji u Alžiru do 1881, kada je primljen u generalštabnu akademiju u Parizu. Međutim, pošto je njegov 1. puk kolonijalne pešadije bio određen da učestvuje u pohodu na Tunis, D’Epere je zatražio da bude primljen u generalštabnu akademiju sledeće 1882. da bi mogao da sa svojim pukom učestvuje u borbama u Tunisu koje su završene uspostavljanjem francuskog protektorata. Posle prve godine na generalštabnoj akademiji D’Epere je pokušao da se vrati u svoj puk kako bi učestvovao u ekspediciji u Jugoistočnoj Aziji. Neuspevši, vratio se na akademiju gde je sa njim u klasi bio Moris Saraj, njegov budući prethodnik na položaju glavnokomandujućeg savezničkog generala na Solunskom frontu. U Jugoistočnu Aziju je ipak stigao 1885. po završetku akademije na čelu pojačanja poslatih njegovom 1. puku kolonijalne pešadije koji je u Tonkinu (severni deo Vijetnama) vodio borbu sa kineskim trupama. Na isteku dve godine boravka u Jugoistočnoj Aziji D’Epere je zatražio da bude vraćen u metropolu, ali je prethodno dobio odobrenje da putuje u Kinu kako bi je upoznao. D’Epere je pokazao smisao za akciju, ali ga je pre svega odlikovala intelektualna radoznalost, volja da vidi, nauči i upozna druge sredine...

INTELEKTUALNA RADOZNALOST

OD POČETKA svoje karijere, kad god je za to imao priliku, Franš D’Epere je birao da služi u  francuskim prekomorskim teritorijama i kolonijama. Čovek živog duha, velike kulture i još veće intelektualne radoznalosti, uvek se pre odlučivao za nova i daleka iskustva nego za garnizonski život u Francuskoj ili za karijeru izgrađenu u kuloarima generalštaba i ministarstva u Parizu.

 SUTRA: PRIHVATANjE DRUGAČIJIH SKUSTVA BEZ PREDRASUDA  

Preporučujemo

Feljton

0 2

BLAMAŽA U PARLAMENTU KRALjEVINE JUGOSLAVIJE: U fioci stola Dragiše Stojadinovića nađeni su revolveri, municija, kame i razno drugo oružje

14. 08. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

SRBI SE UMIRITI NE MOGU NOVI PUCNjI U SKUPŠTINI: U vreme pucnjave u Skupštini general Petar Živković tražio je audijenciju kod kneza Pavla

13. 08. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije