RANKOVIĆ POSTAJE TITOV VENČANI KUM: Na venčanju u dvorcu kod Iloka Jovanki je kum bio Ivan Gošnjak, a Titu Aleksandar Ranković Leka

STIŽE 1948, uz zastrašujuće političke pritiske koji su raspršili nadu u normalan i miran porodični život.

POVERENjE Leka Ranković je uticao da Tito ozvaniči svoj odnos i venča se sa Jovankom, Foto Muzej Jugoslavije

U Bukureštu zaseda Informbiro socijalističkih zemalja. Kako vreme prolazi, sve su veći izgledi da Sovjetski savez i istočnoevropske zemlje napadnu Jugoslaviju. Na granicama su, osim sovjetskih trupa, nagomilane i spremne mađarske, rumunske i bugarske jedinice koje imaju tačne planove proboja, mostobrana, uopšte, precizne zadatke. Dobijamo informacije o evakuacijama i vojnom rasporedu.

Jedna od najčudnijih odbrambenih varijanti je svakako bila ona koja je imala za cilj da se predviđenom „pregradom“ Dunava potopi panonska ravnica što bi onemogućilo napredovanje ranije pomenutih neprijateljskih ratnih jedinica stacioniranih na granicama Jugoslavije – pre svega Srbije. „...Deo ratnog plana stvorenog 1950. godine“ – zabeležio je general Pavle Jakšić – „inaugurisan je i razrađivan u Privrednom savetu i Kabinetu maršala Jugoslavije (Tito, Kidrič, Popović, Dapčević, Vukmanović) bez dubljeg vojnog razmatranja...

Živadin Simić seća se kako je bio u jednoj komisiji zajedno sa Svetislavom Stefanovićem i Milošem Minićem u cilju obilaska podunavskog područja u vreme kada se ispitivala realnost donošenja odluke o potapanju. Međutim, (tadašnja) vlast i sve društveno političke organizacije na tom području uključujući i pomenute članove komisije bili su protiv donošenja odluke o potapanju i stvaranju „Panonskog mora“.

KAKO je vreme u slobodi odmicalo, menjali su se uslovi života, a sa njima i – ljudi. Svesni svog autoriteta i svoje moći, pa prema tome i svojih mogućnosti, neki iz našeg partizanskog sveta, valjda u želji da bar donekle nadoknade propušteno, da okuse „sladak život“ koga nije bilo za vreme rata, pohrlili su da probiju granice pre svega moralnih normi koje su za većinu boraca u narodnooslobodilačkoj vojsci bile svetinja.

Tito i Marko razgovarali su nešto o tome pre Titove ženidbe sa Jovankom. Svi smo znali za tu njihovu neformalnu vezu, jer je Jovanka uvek bila prisutna, ali prilično povučena, u statusu prilagođenom pojedinim prilikama. Uostalom, u tom društvu i u to vreme, ni druge žene nisu imale neki poseban položaj, sve dok zahvaljujući diplomatiji, nije počeo da se primenjuje kakav-takav protokol. U pomenutom razgovoru sa Titom, Marko je izneo svoje mišljenje o osetljivom pitanju ljudskih odnosa, naglašavajući da naši rukovodeći kadrovi moraju najpre poći od sebe – treba da budu primer! Tito se s tim potpuno složio, pa bi se moglo pomisliti da je možda baš taj razgovor uticao na njegovu odluku da ozvaniči svoj odnos i venča se sa Jovankom.

Jovanka je u to vreme bila zgodna mlada devojka, čiste partizanske prošlosti, iz srpske porodice Budisavljević. Završila je gimnaziju i veliku maturu, i imala je u to vreme, smisla za literaturu. Zbog toga sam joj savetovala da se upiše na fakultet i studira književnost. Naime, tada sam imala na umu, što sam i Jovanki govorila, da bi mogla da prikuplja materijal i da, jednog dana, napiše Titovu biografiju.

Kasnije su se njena interesovanja donekle promenila i to, verovatno, ponajviše zbog protokola kojim je bila preokupirana, iako joj je Tito u početku često govorio: „Ti se samo smeši“! Kako je vremenom rasla i njena moć, dosadilo joj je da se samo „smeši“, a ršum je nastao kada je prestala da se „smeši“ i počela da se mršti...

NA DAN venčanja, krenuli smo prema sremskim ravnicama. Svadbeni ručak pripremljen je u starom dvorcu „Dunavka“ kod Iloka. Dvorac, iz kog puca pogled na obronke Fruške gore, bio je okružen vinogradima i lovištima u prošla vremena baš kao i tada. Među zvanicama su mnogi Titovi saradnici-veći deo rukovodeće strukture. I kumovi su im bili bliski saradnici i prijatelji - Jovanki je kum bio Ivan Gošnjak, a Titu – Aleksandar Ranković – Leka.

Stolovi za svadbeni ručak bili su postavljeni duž cele prostorije. Prvi sedaju slavljenici i kumovi, a zatim ostali, redom. Moje je mesto naspram Tita, a do njega sedi njegov kum, Leka. Sofra za kojom sede mladenci i ostali nije svojom glomaznošću sputala razgovor onih koji su sedeli jedni naspram drugih.

Pred svakim je gostom nekoliko boca različitih vina. Ručak je još bio u toku, a mladencima su, jedan za drugim, počeli da prilaze gosti koji su, sa čašom u rukama, nazdravljali Titu i njegovoj nevesti. Poželevši im sreću, ispili bi, po običaju, čašu do dna. Naravno, nazdravlja se i kumovima i svima u blizini. Kucne se čaša o čašu, iskapi i podigne, ponosno, prazna čaša – nek` se zna ko je junak i na tom polju! Ja bih uz svaku zdravicu, otpila tek po malo iz čaše iako su me prisutni terali da je iskapim – kao da je do dna ispijena čaša znak posebne odanosti mladencima!

Već počinjem da strahujem šta će biti ako se te zdravice nastave takoreći u beskonačnost, a ja sam čiraš i nisam naviklana piće!

Bujas, glavni kelner, stalno, pre svega glavnim gostima, doliva u čaše. Stiže i do mene i dosipa mi za ono malo popijenog vina. Dugo sam poznavala dobrog starog Bujasa, koga smo voleli svi sem Jovanke. Zamolih ga, u poverenju, da skuva čaj iste boje, kao što je vino u mojoj čaši, da tim čajem napuni bocu koja je kao ona ispred mene – i da je neprimetno zameni! Dobri Bujas verno ispuni svoje obećanje i boca je već tu, a da niko nije primetio zamenu!

Međutim, Leki kao da su ipak smetale te boce i puna čaša preda mnom, i svatovsko nazdravljanje naiskap, kao na tekućoj traci i to što tek jedni odu – već dolaze drugi. A za podužim stolom, priličan je broj dobro raspoloženih gostiju, koji bi da se u Jovankinu i Titovu čast kucnu s njima i ispiju čašu do dna i po više puta!

Leki smeta i to što primećuje da nešto slobodnije učestvujem u zdravicama. Kako ne zna za moj i Bujasov dogovor, neprestano zaviruje u moju čašu, koju Bujas tako uporno puni, kao i ostalima, pre svega mladencima.

OSEĆAM te Lekine poglede pa sada, „u novom izdanju“, povučem iz čaše i malo više.

Gledam u Leku, pa se smejem. Znam za jadac, ali ćutim. Naime, kada god bismo išli u Sloveniju, u moj zavičaj, Zagrad kod Otočca na Krki, nedaleko od Novog Mesta, u „deželu cvičeka“, Leka bi video bar jednu pijanu ženu, što je smatrao, blago rečeno, nečim najnedostojnijim. S obzirom na to da sam iz kraja gde se proizvodi cviček i gde se i žene opijaju – doduše retko, ali i to se događa – zabrinuto me gleda posle svake zdravice uz koju i ja, sada već hrabro, otpijem bar nekoliko dobrih gutljaja „Bujasovog vina“. A Leka, naravno, ne znajući šta pijem i već zabrinut, počinje blagim grimasama, očima, pa i rukama da mi daje na znanje, i opominje me, da više nikako ne pijem. Meni je tek to bilo smešno, a kad sam se i glasno nasmejala, Leka zaključi da me je vino već uhvatilo i zabrinu se kako li ću se kasnije ponašati. Nikad me ranije nije video u sličnoj situaciji... A ja gledam u njega i na licu mu čitam zabrinutost pa mi je sve smešnije. Već ga hvata panika, grimase su mu sve izražajnije i prelaze u ljutit izraz. Najzad, svaki put kad otpijem iz čaše, skupljao mi je ponešto od raznih „đakonija“ ne bih li, makar i na silu, nešto pojela i tako neutralisala dejstvo „alkohola“.

Zaista me je to zabavljalo. Ipak „provaljena“ sam, pred sam odlazak za Beograd – glavni gost i domaćin Tito, rekao je Leki: „Marko, vidi Slavku kako se smeje, ne verujem da pije isto što i drugi.“

Celo je društvo ostalo u „Dunavki“ u dobrom raspoloženju. Jedino je Boris Kidrič pošao ranije zbog nekih svojih obaveza, a ja sam krenula s njim, zbog seminarskog rada koji je trebalo završiti i predati. U to sam vreme još bila student Ekonomskog fakulteta.

INDUSTRIJA SE SELI IZ SRBIJE

U VREME Informbiroa, odnosno sukoba sa Staljinom, gotova sva industrija iz Srbije se selila  u zapadne regione. Situacija je bivala sve teža. Istočni blok je potpuno blokirao Jugoslaviju. Tražili smo pomoć od zapadnih zemalja, ali oni su nas ucenjivali. Uz sve, 1952. godine zemlju je zadesila i katastrofalna suša. Pretila je  glad. Tražio se izlaz; ali bez popuštanja ucenama i oružanim pretnjama.

  SUTRA: JOSIP BROZ ODAPINjE STRELE ZBOG POVRATKA CRNjANSKOG  

Preporučujemo

Feljton

0 2

RANKOVIĆ NAREĐUJE - POLOŽI MATURU, PA VENČANjE: Krcun posle bitke kod Prijepolja, zbog gubitka mnogo boraca, strepeo da će ga streljat

12. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RASPIRIVANjE LjUBAVNE NADE U RANKOVIĆEVOM KABINETU: Đilasa sam jedva ubedila da nisam bila udata i da on nije bio poznati slovenački partizan

11. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

RANKOVIĆEVI SINOVI NISU KRILI ČIJI SU: O Rankovićevom sinu za vreme rata naročito je brinula jedna izbeglička porodica iz Slavonije

10. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLjI: Ranković je morao da odloži let u Krajovu, na Titov poziv, zbog pogoršanih meterioloških uslova

09. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije