RASPIRIVANJE LJUBAVNE NADE U RANKOVIĆEVOM KABINETU: Đilasa sam jedva ubedila da nisam bila udata i da on nije bio poznati slovenački partizan

NEGDE 1946. godine, možda i ranije, ne znam tačno, iz Ljubljane stiže depeša u kojoj Miha Marinko predlaže da se vratim u Sloveniju.

STREPTNjA Slavka Ranković u portanim godinama, Foto Arhivv porodice Ranković

U to su vreme, inače, republike tražile svoje ljude koji su se po završetku rata zatekli u raznim krajevima zemlje – van svojih republika. Ima dve godine kako nisam u Sloveniji, već na radu u aparatu CK KPJ, pod neposrednim Markovim rukovodstvom i u njegovoj neposrednoj blizini.  

Već odavno nisam ravnodušna prema njemu, ali to krijem u sebi. Smatram da to niko ne primećuje, pa ni sam Marko – i ne treba niko da primeti, bar uporno nastojim da bude tako. Marko je, smatram, nedostižan i da u tom njegovom neprekidnom poslu i brizi za zemlju – do žrtvovanja – nema mesta za bilo šta drugo. Čak i da jeste dostižan, mislila sam, bilo je onih koje su ga duže poznavale, bile smelije od mene, samouverenije i sa većim pravom na priželjkivanja... Osim toga, posle oslobođenja su se ređala ordenja, činovi, sticale funkcije i ratne počasti, što me je obeshrabrivalo. Mislila sam da je svaki njegov čin, orden ili nešto slično, zid više između mene i Marka. Prema meni se uvek odnosio veoma prijateljski i drugarski, ali takav je bio i prema ostalima. Prema tome, nije bilo mnogo razloga da se na nekoj izuzetnosti u odnosima pothranjuju nade. Pa ipak, iako je imao svog sekretara, odnosno šefa kabineta, baš je mene zvao da uradim ponešto za njega.

U takvoj atmosferi i društvu čekam da ona Mihina depeša definitivno reši pitanje mog odlaska u Sloveniju. U svakom slučaju, imam svoj plan. Hoću na studije. Za to moram da se izborim bez obzira na kadrovske rasporede. Što se tiče borbenosti – imam prilično iskustvo iz rata, ali ovde je više reč o upornosti.

Međutim, što se depeše tiče – Marko ćuti. Ja takođe. Ne smem ništa da pitam, iako neprestano mislim o tome. Odluka je u Markovim rukama. Pomalo i strepim pri pomisli da će jednog dana, među listovima i listićima koje mi daje da prosledim dalje, biti i listić na kome bi moglo stajati nešto kao: Slavka se šalje na raspolaganje kadrovskoj komisiji, mogla bi da krene tada i tada... Kad god sam, po pozivu naravno, i isključivo po službenoj dužnosti, u njegovom kabinetu, uvek očekujem da mi saopšti takvu odluku, ali – ništa!

SVI MI, koji smo radili u aparatu CK, pozivani smo, po potrebi, kod Marka, na kratke radne dogovore između dva sastanka ili između prijema pojedinih rukovodilaca...Uđem ja, jednom, na redovni poziv, misleći da je u pitanju odgovor Mihi Marinku i kao i obično, stanem na pola puta do njegovog radnog stola, uz uobičajeno: „Zvali ste me, molim?“ Marko stoji sa druge strane stola i u rukama drži neki list papira. Digne glavu i počne: „Znaš, ona depeša...“ Ali, tu mu već upadam u reč: „Da, ona od Mihe Marinka!..“ Marko me pogleda, na tren mu se, uz jedva primetan osmeh, na licu pojave one dve rupice. Malo zastade pa, ne osvrnuvši se ni rečju na moju upadicu, poče da mi tumači tekst koji drži u ruci. A ja u zemlju da propadnem zbog svoje upadice, iako sam, na neki način, pogođena time što potpuno prećutkuje odluku o tome da li se vraćam u Sloveniju ili ostajem gde jesam. Kao da nije bila reč o meni, već o bog zna kome. Poželeh da ostavim sve i odem bilo kud, pa makar da se odmetnem u partizane još jednom! Meni je, u stvari, najviše stalo da  čujem šta će Marko, baš on i samo on, odlučiti u vezi sa mojim odlaskom. Inače, ne bih ni išla u Sloveniju, čak ni da je i bilo tako određeno, jer sam u večernjoj školi završila gimnaziju. Pre nego što položim veliku maturu niko me ne bi mogao ubediti da krenem na neku drugu stranu.

Bilo mi je krivo što me Marko drži u neizvesnosti zbog nekih, meni nedokučivih razloga, mada sam bila sasvim sigurna, osećala sam to nepogrešivo, da prema meni nije ravnodušan.

Bilo kako bilo, sve dok sam radila na tom mestu, nisam dobila odgovor na tu depešu ili bilo koje objašnjenje u vezi s njom. Čvrsto sam rešila da se na tim sastancima ne istrčavam, da ne upadam sa nekim pitanjima ili bilo kakvim reagovanjima. Međutim, čovek nije robot i ponaša se prema svom raspoloženju, svojim željama, osećanjima, razumu i temperamentu. 

NIJE mnogo vode proteklo Dunavom, a nekoliko nas opet se skupilo kod Raška Jaukovića, gde nam se pridružio i Đilas. Uz razgovor, Đido me upita: da li sam bila udata i ko mi je bio muž? Naravno, mislio je na vreme dok sam bila u Sloveniji. Počeh da ga ubeđujem da nisam bila udata, pitajući ga odakle mu to uopšte. On reče da svuda priča da je moj muž bio poznati slovenački partizan. Neobično me je interesovalo kome je to ispričao i on mi odgovori da je to rekao i Marku. Odmah insistiram da to obavezno demantuje i kaže istinu – kao da je to nekako strašno važno. Uto dotrča Markov sekretar Rade, i reče da odmah idem kod Marka. Rade se, trkom, vraća u svoj kabinet, ja potrčim za njim, a zamnom Đido, koji mi dovikuje da odmah sama objasnim stvar. Tako sam iz vedrog i raspoloženog društva koje se okupilo da se ispriča, našali i razveseli, upala u Markov kabinet u kom se, sve to vreme, rešavaju i razmatraju najvažnija državna, partijska, vojna i druga pitanja. Zaista, u tom kabinetu nije bilo ni mesta ni vremena za šale ili ćaskanje.

Ušavši, počnem priču o tome šta mi je Đido ispričao i kako to nije istina, itd, itd.

Marko, opet sa nekim papirima u rukama, pažljivo sluša i čeka da završim ono što sam htela da mu kažem. Jedan jedini osmeh na njegovom licu i tek dve-tri reče otkriše mi da on to već zna. Shvatih kako sam se, opet, glupo istrčala. Sve poče da mi se vrti u glavi, i ti papiri u njegovoj ruci, i taj sto, i sve što se tu nalazilo. Htedoh da kažem: „Pa, ne boj se, neću ja ništa da pomislim! – ali oćutah. Kasnije, u sasvim drugim okolnostima, kada smo bili već u braku, podsetih ga na taj susret, koji je i on dobro pamtio, i rekoh da sam imala na umu da mu dobacim – Pa ne boj se, neću ja ništa da pomislim!... A Marko će na to:

„Pa što nisi, trebalo je da kažeš, rado bih ti odgovorio: grešiš što ne misliš, jer ja – mislim!“

VEĆ JE kraj marta. Proleće 1947. godine. Jednom, referišući nešto Marku, iskoristim priliku da mu iznesem neke moje probleme u vezi sa školovanjem i radom. Pošto u junu treba da polažem veliku maturu, zatražila sam da mi maj daju za pripremu i učenje, i da me posle maturiranja pošalju na drugo radno mesto. Ceo april ću raditi tu gde jesam, s tim da mi u toku tog meseca nađu zamenu. Marko stoji iza stola, gleda me - vidim, nije mu krivo, i to me pomalo zbunjuje. Pita me zašto sam tako odlučila, zar mi nije bilo lepo ovde sa njima? Kažem da jeste, ali mi je ranije bio obećao da neću dugo raditi na tom radnom mestu pa mislim da je sada vreme i dobra prilika da bude kako ja mislim da želim. Marko me nije ubeđivao da promenim odluku i obećao je da mogu da računam na to što tražim. Zato sam otišla kod Krste Popivode, koji je imao važnu funkciju u kadrovskoj politici, zatražila zamenu i rekla mu sve što i Marku. Danas bi se reklo – dala sam otkaz. Krsto Popivoda me sasluša s osmehom i reče samo: „Dobro; videćemo“.

Obavestim i Branka Jovovića, koji je vodio finansije i naše platne spiskove. Gotovo nikome u  našoj ustanovi nije bilo jasno zašto odlazim na drugo radno mesto, a izgleda nisu ni verovali da ću stvarno i otići.

OSETNA TOPLINA

RAZMIŠLjANjA o budućnosti, između mene i Alekandra Ranovića, krili smo jedno od drugog, dugo – predugo! Sve do kraja mog rada u ustanovi u kojoj je Marko bio rukovodilac, a to je mesec i po dana pre našeg venčanja. Njegov je odnos prema meni bio prijateljski, uz osetnu toplinu, ali na odstojanju, kao i moj prema njemu. Sve je drugarski i izuzetno korektno. Ali, ipak, samo sebi priznajem, negde duboko u meni tinja želja da to bude drugojačije.

  SUTRA: KONAČNO RANKOVIĆ NAReĐUJE POLOŽI MATURU PA VENČANjE  

Preporučujemo

Feljton

0 2

RANKOVIĆEVI SINOVI NISU KRILI ČIJI SU: O Rankovićevom sinu za vreme rata naročito je brinula jedna izbeglička porodica iz Slavonije

10. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DUGO ČEKANI KORACI PO SLOBODNOJ ZEMLjI: Ranković je morao da odloži let u Krajovu, na Titov poziv, zbog pogoršanih meterioloških uslova

09. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 1

RANKOVIĆ USPEVA DA SPASE VRHOVNI ŠTAB: Spajanjem svilenih padobranskih užadi Vrhovni štab se spustio u podnožje pećine gde je bio izlaz

08. 06. 2025. u 18:00

Feljton

0 7

TITO UPORNO ODBIJA DA IZAĐE IZ PEĆINE: U toku desanta Vrhovni štab u pećini nije imao nikakvu vezu ni informaciju šta se napolju dešava

07. 06. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije